Uska evropska vrata

Malo toga je ostalo od parole „Mi to možemo“, kojom je Angela Merkel pozivala na otvorene granice za migrante. Tri godine kasnije, Evropa ne samo da se nije ujedinila oko migrantskog pitanja, već se toliko razjedinila da je došlo do sukoba koji bi uskoro mogao ozbiljno da uzdrma same temelje EU, a usput i da sruši nemačku vladu. Nemci su postali sve nezadovoljniji, s obzirom na to da je njihovu granicu prelazilo sve više pridošlica, a kancelarka koja je pokušavala da objasni da ipak ima mesta za sve, upravo se našla u situaciji da joj od odluke oko daljeg odnosa prema migrantima zavisi opstanak. Iz redova njenih koalicionih partnera stigla je poruka da je strpljenje na izmaku. Kada je pre tri godine Miloš Zeman, češki predsednik, odbio da se priključi euforiji dobre volje koja je stizala iz Berlina i poručio da njegova zemlja „nije zemlja za sve“, naišao je na oštre osude. Nije mnogo prošlo, a njegov je stav u evropskoj zajednici postao većinski. Evropski sud pravde prošlog septembra odbacio je zahteve Slovačke i Mađarske da budu pošteđene programa razmeštanja migranata. Ali ta je odluka ostala tek mrtvo slovo na papiru. Niko se nije odazvao ideji o kvotama, prema kojoj je srazmerno broju stanovnika svaka članica trebalo da primi određeni broj migranata. Ništa od planova u koje se uzdala Merkelova nije uspelo, nije bilo dobre volje, nije bilo dogovora, kvote su se završile tako što je od predviđenih 160.000, razmešteno 24.000 ljudi. Ostali su nastavili da se guše u pretrpanim centrima u Italiji, da se probijaju preko balkanskih ruta, da ostaju na granicama… Pošto se našla na udaru sve nezadovoljnijih građana, Merkelova je pokušala da se, godinu dana kasnije, dogovori sa tadašnjim italijanskim premijerom Mateom Rencijem povratak za one koji nemaju pravo na azil. Ni od toga ništa nije bilo. Najzad posle dogovora sa Turskom, marta 2016, da se za svakog ilegalnog imigranta koji bude vraćen sa grčke granice prihvati po jedan Sirijac sa turske teritorije, znatno je smanjen pritisak, ali je Nemačka nastavila da se guši u prevelikom broju već pristiglih i sve većem jazu između njih i domaćina koji ih nisu želeli. Sada je koalicioni partner, bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU), ponovo pripretila. Horst Zehofer, predsednik partije i ministar unutrašnjih poslova, izašao je sa planom nazvanim „Master-plan za migraciju“ od 63 tačke, kojim bi trebalo onemogućiti dalji priliv. I to tako što bi oni koji žele da dobiju azil ostali u zemlji u kojoj su prvi put registrovani, dok im se status ne reši. Nije prvi put da CSU želi promenu dosadašnjeg odnosa i rigorozne mere. Zehofer je od početka bio protiv politike „otvorenih vrata“ i do sada je to više puta bio povod sukoba u vladajućoj koaliciji. Kancelarka pak nikada nije dobila preveliku podršku za svoje pozive na široko raširene ruke za reke migranata. Sada se problem ponovo vraća na sto na nešto drugačiji i po nju opasniji način. Merkelova želi da se dogovor postigne među članicama EU i da se tako postigne zajednička agenda koju bi svi poštovali, ali ne uspe li u tome ostaje joj borba sa CSU. Zehofer se protivi bilo kakvom daljem prihvatanju migranata, a to protivljenje dodatno pospešuje sve veći uspeh Alternative za Nemačku (AfD) koja je, između ostalog, i na talasu antimigrantskog raspoloženja, osećaja nesigurnosti i nezadovoljstva, uspela da posle samo tri godine postojanja uđe u Bundestag i postane treća najveća partija. Migrantska agonija dovela je i do sukoba unutar Unije, države Višegradske grupe drže se zajedno, Češka, Slovačka, Mađarska i Poljska, smatrajući da je Berlin sam odgovoran za svoju odluku da primi migrante i da oni nisu obavezni da je se pridržavaju, pa su tako odbile i da se pojave na konsultacijama pred sastanak u Briselu, računajući da nema razloga da se konsultuju oko onoga oko čega su već donele odluku. Istovremeno Brisel mora nešto da preduzme pre nego što se svaka država ne okrene sopstvenoj migrantskoj politici. Dosadašnji sukobi doveli su do rasprava, zatvaranja granica i međusobnog optuživanja koja su otišla toliko daleko da je većina Evropljana sada zaista za zatvaranje granica. Viktor Orban, mađarski premijer, možda je bio usamljen kada je javno govorio da ne želi da njegova zemlja bude ni ruta, a nekmoli krajnja destinacija i kada je podigao žičanu ogradu na granici, ali i tada je, uprkos javnim osudama, imao prećutnu podršku znatnog dela Unije. Sada uz sebe ima i Austriju, Italiju, Češku, Slovačku, Poljsku, pa delom i Nemačku. Orban je sada svojom opaskom da unutrašnji politički problemi ne treba da izazivaju „panevropsku žurbu“ koja samo može da donese haos, gađao Merkelovu jer se ona zaista nalazi u žurbi. Kod kuće joj već ističe rok. Zehofer bi mogao samostalno da donese zakon o migrantima i bez njene saglasnosti, jer mu to omogućava funkcija, a ona bi potom mogla da ga smeni. To su formalna ovlašćenja, ali bi onda to bio i kraj koalicije i kraj Merkelove na kancelarskom mestu. Sada je dat rok do početka jula, do kada će je protivnici sačekati da vide da li je moguće rešenje migrantske krize na evropskom nivou. Ukoliko kancelarka ne uspe sami će, kako su najavili, započeti sa politikom zatvorenih vrata. Čitavu situaciju usložnjava činjenica da ni ostali evropski lideri ne mogu da postignu dogovor. Italija i Malta su početkom meseca odbile da prime brod „Akvarijus“, kojim su grupa SOS i Lekari bez granica, prevozili više od 600 migranata. NJih je na kraju prihvatila Španija, ali bio je to jasan znak da nova italijanska vlada zaista misli ozbiljno kada kaže da Italija neće više biti „evropski izbeglički kamp“. Rim već dugo želi da se pronađe neko rešenje za brodove koji neprestano pristižu na italijanske obale i za oko 700.000 migranata, koliko ih je u poslednjih pet godina primljeno na italijansku teritoriju. Ključnu ulogu trebalo bi da odigraju centri za podnošenje zahteva koji bi bili izmešteni van EU. Ta ideja ima priličnu podršku, jer bi se ne samo oslobodile evropske granice, već i napravio sistem koji bi, očekuje se, znatno smanjio ilegalno prebacivanje preko mediteranskih voda u kojima su mnogi izgubili život. Među predlozima gde bi takvi centri mogli da se osnuju, pored Afrike, našla se i Albanija. Tu ideju podržali bi i Zehofer i njegovi partijski drugovi, jer bi se kontrola odvijala na pristojnoj udaljenosti, van granica EU, a opet pod njenom kontrolom i po njenim pravilima. Za Angelu Merkel dogovor je od ključnog značaja, ona je već najavila da će ukoliko ne bude saglasnosti u Briselu, pokušati da uspostavi saradnju sa pojedinačnim državama. Ali dogovor nije važan samo za nju, pitanje migranata ukoliko se ne reši što pre, moglo bi lako da bude tačka na koju se nasukao evropski brod.