Paradoksi vlasti i ljubavi

Pohlepa, vlastoljublje, tiranija, surovost, izdaja, dolaženje do cilja svim sredstvima koji su njime i opravdani, karakteristike su vremena Šekspira, ali i onog prošlog, kao i ovog koji mi danas živimo. Kad se tome dodaju lažne optužbe, nasilje, prevara, ucena, pomešani sa žrtvom, ljubavlju, empatijom, praštanjem, dobija se emotivni sažetak predstojećeg Šekspir festivala u Čortanovcima, koji počinje izvođenjem „Tita Andronika“ 28. juna na sceni novosadskog Narodnog pozorišta. „Šekspir je fenomen, kao Sunce ili Mesec, poručio je pre dve godine Piter Bruk, jedan od najznačajnijih reditelja 20. veka i čovek čije se ime neizostavno vezuje za tog svevremenog genija“, kaže Nikita Milivojević, reditelj, pokretač i direktor manifestacije koja slavi mini-jubilej, petogodišnjicu od nastajanja. Ove su reči iz Brukovog pisma čortanovačku publiku uvele u šekspirovsku magiju, koja, ma kako uspešno izvedena, posvećeno pripremana, interpretirana iz raznih kulturoloških diskursa, predstavlja još jedan od „detinjastih pokušaja da se Šekspir do kraja rasvetli“. A nije ih bilo malo, ovim velikim engleskim pesnikom i dramskim piscem, moglo bi se reći i filozofom, pozorište se bavi već skoro 400 godina, čineći ga najizvođenijim autorom do sada. Po njegovim dramama iz sačuvanog opusa od 36 dela, snimljeno je više od 900 filmova, napisani bezbrojni eseji, doktorske disertacije, teorije književnosti, među kojima je najpoznatiji prilog Jana Kota, nazvan „Šekspir naš savremenik“. To je polazište za teoretsko razmatranje tvorca „Magbeta“, „Otela“, „Kralja Lira“, „Ričarda III“, „Romea i Julije“, „Mletačkog trgovca“.., od sredine prošlog veka kad je studija sačinjena. Šta je u Šekspirovom zanosnom štivu tako svevremeno za poslenike teatra, NIN je pokušao da protumači u razgovoru sa nekim od domaćih stvaralaca koji su ga se dotakli. „Šekspir je nešto kao univerzalna reč za pozorište na čitavoj planeti“, odmah naglašava Milivojević. „NJegova dela su otvorena, što znači da predstavljaju materijal sa en-tim brojem putanja i prostora, gde možete da izaberete i brzinu i pravac kretanja“, dodaje Ivana Vujić, rediteljka, čiji je „Hamlet“ igran više od 100 puta u Madlenijanumu. Šekspir te ipak nagoni da zaboraviš na broj obrtaja kreativnog motora, i tek tada možeš da pomisliš „da voziš kako treba, rečeno jezikom reli vozača“, naglašava Vujićeva. „Kod ovog pisca onaj ko traži može da pronađe ogromno polje tema i slojeva, može iz njega izvući istorijsku dramu, politički performans, možete ga raditi iz ugla bilo kog od likova, i u okviru bilo kog konteksta. Svaku od drama možete obrađivati koliko god puta želite upravo zbog njihove otvorenosti“, navodi Vujićeva, poredeći te svemire sa „prostorima beskraja gde se snalaze samo dobri matematičari“. A baš takvi su prostori naše savremenosti. Međutim, svako „danas“ nije samo ono koje aktuelno živimo, već okuplja i sve druge sfere koje ne primećujemo, a postoje neporecivo, kaže dalje Vujićeva. Mi samo biramo na šta ćemo se fokusirati, iako nas pomalo i spoljne prilike gurkaju ka određenom izboru. Pa, ako se danas Šekspir sve ređe igra, a bio je najizvođeniji autor i domaćeg teatra, tumačen na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu više i od Nušića i Sterije, bira se mračna strana te savremenosti, ili se ona sama nameće. Tako je u beogradskom nacionalnom teatru sredinom aprila „Ričard III“ inkarnirao još jednom, u svoj svojoj moralnoj nakaznosti, a kroz rediteljsku vizuru Snežane Trišić koja kaže da baš „ovo Šekspirovo delo razotkriva ključne pojmove i paradokse savremenog sveta, čoveka i njihov užas“. „Rat se uvek vodi u ime mira, vlast prerasta u fanatizam, pravda se isteruje u krvi, vladari su pre svega dobri trgovci, a trguje se emocijama, strastima, titulama, živima i mrtvima“, Trišićeva nabraja „aktuelnosti“. Propaganda je nova religija, dodaje, a borba za moć je način preživljavanja. „Mehanizmi vlasti proizvode poslušnike i strah, dok je strah najprofitabilniji politički proizvod našeg doba“, zaključuje. Kad bi morala da bira koja scena konkretno naše „danas“ najbolje ilustruje, Trišićeva bi se odlučila za monolog okrutnog engleskog vladara kojim Ričard III počinje, uspostavljajući empatiju kod publike i grbom, fizičkom metaforom karaktera. A zapravo stvara prostor „dubokoj, intimnoj i emotivnoj manipulaciji“. Otkrivajući već na početku svoje namere, zločinaštvo i mehanizme dolaska na vlast, Ričard III stavlja publiku u poziciju svedoka, saučesnika, saborca, a na kraju i svog navijača i glasača. Princip kulminira u sceni kada on faktički postaje vladalac pomažući se agitacijom. „Tada je publika u poziciji građana iz komada, pa uprkos tome što prati strahotan proces dolaska na vlast, na kraju ipak aplaudira novom vladaru“, ona ističe. „Zlo o kome Šekspir govori nije skriveno i udaljeno, već potpuno ogoljeno, transparentno, prisutno, i nama toliko blisko da postaje deo nas“, objašnjava ova rediteljka. Kako je već definisao Jan Kot, „sve što je potrebno naučiti o vlasti, već se nalazi kod Šekspira“. „ Međutim, svakodnevno se uveravamo kako su razni ’vladari’ ubeđeni da su mudriji i od Šekspira, i od istorije“, Milivojević ukazuje i da takvi misle da se ono što Šekspir poručuje „odnosi uvek na neko drugo vreme, okolnosti, ljude na vlasti - samo ne na njih“. Po svemu ovom sudeći, niko bolje od Šekspira nije poznavao dušu čovekovu, pa je naravno u njoj video i svetle delove. Tako Ivana Dimić, dramaturškinja i spisateljica (dobitnica NIN-ove nagrade) izdvaja ono što bi se prostim rečnikom moglo nazvati zaljubljenost. „Pitajte bilo kog zaljubljenog mladića da komentariše sledeće stihove iz 130-og soneta: ’Volim da je slušam dok priča al’ znam da to nikakva muzika ne svira. Kako boginje hodaju ja ne znam, al’ moja gospa kad šeta maršira. Pa ipak je ljubav tako retka moja da joj blizu nije druga bilo koja’“, Dimićeva predlaže, znajući da bi se svaki „zacopani“ junoša u njima prepoznao. Jer nema ni tog stanja ushićenja koje Šekspir već nije opisao. Savremenost znači i moć globalnog čitanja, što dokazuje i naš primer, ali i pozorišnih stvaralaca iz Indije, koje je publika u Čortanovcima imala priliku da vidi u jednom od prethodnih festivalskih saziva („Bogojavljenska noć“). Kao i kineskog „Magbeta“, i „Hamleta“ u interpretaciji trupe turskih baka koje su prvi put izašle iz svog sela, da bi nakon emitovanja dokumentarca o njihovom susretu sa Tomom Birdom, izvršnim direktorom Glob teatra (poreklom od samog Šekspira), o možda i najpoznatijem pozorišnom liku raspravljale sa čortanovačkim auditorijumom, kako podseća Nikita Milivojević. Šekspir se „otvara“, što bi rekla Vujićeva, i za interpretacije poput „Molim, nastavite (Hamlet)“ holandsko-španskog tandema teatarskih „provokatora“ Jana Dujvendaka i Rodžera Bernata, koja se od 2011. igrala u 46 gradova u 10 zemalja, 146 puta, sudeći u rial-tajmu Hamletu zbog ubistva Polonija. U Čortanovcima će sudijsku palicu uzeti u ruke Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu. „Ova predstava je verovatno u ovom trenutku jedna od najatraktivnijih postavki najčuvenijeg Šekspirovog dela“, objašnjava Milivojević. Za potrebe suđenja Hamletu, iz pravnog sistema svake zemlje u kojoj se predstava igra, pronalaze se stručnjaci koji u predstavi autonomno igraju svoje uloge, bio on sudija, ili tužilac, advokat, veštak , forenzičar... „Suđenja koja se inače dešavaju u zatvorenim sudskim prostorima sada postaju deo pozorišne predstave. Stoga je svako izvođenje drugačije, kao i ’presude’ koje zavise isključivo od glasa publike, svojevrsne ’porote’“, on najavljuje ovaj neobičan komad, blizak forum-teatru. Glumci u ulogama Hamleta , Ofelije i Gertrude, zapravo su okrivljeni i svedoci, dok „ovim neobičnim ’pozorišnim procesom’ kao da u stvari prisustvujemo saslušavanju jedne od najbitnijih institucija građanskog društva, proveravajući granice između istine i pravde, pozorišta i prava“, kako primećuje Milivojević. Publika je do sada uspevala da se odvoji od predrasuda usled poznavanja ovog dela, pa se sudija Majić nada da će gledaoci glasati po čistoj savesti, pod „pretpostavkom nevinosti“ i samo u skladu sa pozorišnom argumentacijom, kao što je bivalo u drugim sredinama. Otvorenim da se užive u ono što trenutno vide ipak u zavisnosti od lokalnih društvenih prilika. O jednom još svedoči Šekspir festival i Šekspir sam: teatar je živa tvar, u neraskidivoj vezi sa publikom i njenim (aktuelnim) običajima. Pa, ako se u Glob teatru, osnovanom lično od ovog velikog pisca i pesnika (1599), jelo, pilo i baškarilo na klupama u jednoj londonskoj gostionici, i ovde su život i pozorište isprepletani. Komentari gledalaca istina više nisu u vidu bacanja delova menija na glumce, ali i postovi na društvenim mrežama mogu podjednako da ih ponize. Ili izdignu, svevremenim smehom i aplauzom, suzama pročišćenja, već u odnosu na sadržaj. Završićemo citatom Pitera Bruka koji za NIN izdvaja Milivojević: „Postoji stvarnost, postoji umetnost, i postoji Šekspir“, kao nekakav treći entitet. Zato nam je ova gromada od pisca potrebna danas, bila je potrebna juče, a biće i sutra, da nam poruči i da nas pouči. Vremenska kapsula „Ideja o osnivanju Šekspir festivala rodila se upravo u Glob teatru u Londonu“, priča Nikita Milivojević. Već tada je video Vilu Stanković kao novi poligon čitanja svetskog velikana drame, koja je docnije postala sedište srpskog odeljka Evropske mreže Šekspir festivala. Osim izmeštanja iz gradskog ambijenta, ovo zdanje Miodraga Brešovana podseća na vremena kada je bilo stecište političke elite, od Aleksandra Rankovića do Krcuna, pod Titom, do Milutina Mrkonjića i Radomana Božovića iz epohe Miloševića. Pomenuto je savršeni psihološki mizanscen za Šekspira, koji je vlast kritikovao, ogoljeno i bez zadrške. Kako svet od pamtiveka manje-više isto funkcioniše, mi se Šekspiru vraćamo kao i antičkoj tragediji, Čehovu, Molijeru, Dostojevskom. „Kao da putujemo vremenskom kapsulom sa uvek istim porukama“, završava Milivojević.