Čišćenje od duha izvornog nacizma

Kada budete čitali ovaj tekst već će se dva dana znati ceo glavni program 52. Bitefa, objavljen na centralnoj konferenciji za štampu festivala u Skupštini grada. Međutim, već se nekoliko dana unazad, iz pojedinih novinskih napisa, naslućuje da će - pored dve predstave Olivera Frljića za koje se izvesno zna da će biti na Bitefu jer su najavljene na nedavnoj regionalnoj presici u Zagrebu - u glavnom programu biti i projekt Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum legendarnog slovenačkog reditelja Dragana Živadinova. Kako je do „provaljivanja“ ove informacije došlo takođe je poznato iz dotičnih članaka koji su, kao neki štampani „rijaliti“, ispratili sam, potpuno neočekivani, foto-finiš selekcije predstava za 52. Bitef. Dakle, kao što ste mogli da čitate u Danasu i Blicu, u danu kada je u Satiričkom kazalištu Kerempuh u Zagrebu bila dotična presica Bitefa, umetnički direktor festivala, tj. ja, saznao je da se još samo tog dana u ovoj sezoni igra jedna izuzetna predstava u Kino Šiški u LJubljani, za koju nije bio čuo jer je izašla samo mesec dana ranije. Verbalnom ubedljivošću u stilu boe konstriktor, dotični, tj. ja, nagovorio je tri beogradske novinarke i vozača - mada, nije bilo teško žabu u vodu - da otputuju u LJubljanu umesto u Beograd, odgledaju predstavu i odmah se, noću, vraćaju kući. Pola sata pre početka predstave, Živadinov gostima iz Beograda, neplaniranim ali njemu očito dragim, ukratko priča kako je došlo do predstave Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum, u koprodukciji Slovenskog mladinskog gledališča i Kino Šiške iz LJubljane, a zbog koje je prekinuo svoj višegodišnji, eksperimentalni pozorišni rad u ruskom kosmonautskom centru, Zvezdanom gradu pored Moskve. U okviru tog istraživanja već je režirao predstavu u bestežinskom stanju, i razvijao svoj dugogodišnji projekat obnavljanja, na svakih deset godina, istog projekta, čiji se glumci koji su u međuvremenu umrli zamenjuju „umetničkim satelitima“ sačinjenim od njihove radne biografije, DNK zapisa... Ova fascinantna priča morala je da se naglo završi da bismo ušli na predstavu. Velika i široka scena sa zastavama, prepoznatljive crno-oker vojničke uniforme, besprekorno uvežbani poredak, koreografija i pevanje hora, odsečan ritam doboša - svi ovi ikonografski elementi nedvosmisleno upućuju na mitinge nacionalsocijalističke partije iz tridesetih godina prošlog veka. Taj, u istorijskom pogledu kristalno jasan „izvođački kontekst“ potvrđen je dokumentarnim snimcima s nacističkim „akcijama“ i njihovim manje ili više poznatim protagonistima, emitovanim tokom cele predstave u pozadini scene, ali i tekstovima koje glumci govore ili pevaju, a od kojih je više od polovine takođe dokumentarno. „Junak“ ovog svojevrsnog reenactement-a nacističkog sleta je istorijska ličnost, Odilo Globočnik, Slovenac za koga njegovi sunarodnici danas slabo znaju, iako je bio jedan od najbližih Himlerovih i Hitlerovih saradnika: kažu, jedan od nekolicine koji su mogli da pozovu firera u svako doba. Bio je „zaslužan“ za pobedu nacista u Austriji, jedno vreme gaulajter Beča, komandovao operacijom Rajnhart čiji je cilj bilo istrebljenje poljskih Jevreja, smatra se jednim od nacističkih lidera najodgovornijih za smrt miliona ljudi, a pred kraja rata, koji neće preživeti, bio je i zapovednik akcija protiv jugoslovenskih partizana u Sloveniji i severnoj Italiji. Međutim, kad se zumiraju detalji, čak ne ni tako mali, iz totala ove spektakularne inscenacije, primećuje se da je, ipak, ovakav, nedvosmisleni istorijski kontekst donekle stilizovan. Umesto autentičnih nacističkih oznaka, kao što je svastika, na uniformama se nalazi mali stilizovani globus (Globočnikov nadimak je bio Globus), a i pozdrav s uzdignutom rukom stilizovan je omanjom koreografskom intervencijom. Najveći element stilizacije i očuđenja jeste velika pista za kuglanje u središnjem delu scenografije, animirana odgovarajućim radnjama, a koja stvara različite asocijacije, uključujući i onu najjednostavniju. Pored pevačkih, sportskih i srodnih društava, i kuglaški klubovi su, pokazuju najnovija istraživanja, bili jedna od „platformi“ za regrutovanje i animiranje novih članova nacionalsocijalističke partije. Ovi elementi stilizacije ne relativizuju nacistički kontekst, već samo, bar za poznavaoce savremene slovenačke i jugoslovenske umetnosti, uvode još jednu asocijaciju. Naime, nacistička ikonografija u kombinaciji s naglašenom ironijom i formalizmom u duhu sovjetskih i drugih avangardnih, modernističkih pokreta iz prve polovine 20. veka, izvesno upućuje na poznati slovenački umetnički projekt iz osamdesetih godina, Neue Slowenische Kunst. Sa svojim Teatrom Sestara Scipiona Našice, a u saradnji s muzičkom grupom Lajbah i likovnom Irvin, dvadesetogodišnji vunderkind Živadinov bio je jedan od glavnih protagonista ovog, umetnički i društveno veoma provokativnog pokreta. Povratak na tu poetiku trideset godina kasnije, a na građi koja izričito osuđuje nacizam, može da se shvati kao naknadni, autopoetički komentar Neue Slowenische Kunst-a. U doba svog nastanka i procvata, ovaj je pokret, ironičnim poigravanjem nacističkom umetnošću, provocirao zvaničnu, tada već dekadentnu kulturu umirućeg poretka državnog socijalizma, da bi danas, potpuno rekontekstualizovan, on beskompromisno udarao, bez ikakve ironije, na svoje „poreklo“ - sam nacizam. Kome ovo nije jasno, Živadinov mu je i nacrtao. Verbalni lajtmotiv predstave Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum jeste ponavljanje teze da je svrha ovog scenskog „rituala“ neka vrsta egzorcizma: da se duh Odila Globočnika prizove kako bi se zauvek proterao, društvo se pročistilo i od najmanjeg nasleđa nacizma, te kako se tako nešto nikad više ne bi desilo našoj civilizaciji. Živadinova eksplicitno, nedvosmisleno ne zanima nikakva idejna višeslojnost, od početka do kraja ove dosta kratke predstave-komentara, on samo varira tu središnju tezu... Da bi se efekat upozorenja dodatno pojačao, da bismo bukvalno telesno osetili pretnju, reditelj je odlučio da veoma veliku i spektakularnu scenografiju tog „nacističkog rituala“ što više približi nama, prilično kamernom gledalištu: tako dobijamo utisak da smo u njega doslovno usisani, da smo njegov sastavni deo. Da zatvorimo krug i vratimo se na početak ove jugoslovenske odiseje u iznenadnoj, potpuno neplaniranoj završnici selektorskog rada na programu 52. Bitefa, praćene u svakom koraku (i dahu) novinarskim karavanom. Kako su beogradske novinarke naslutile, a za takvo rešenje i navijale, predstavu Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum smo, bez ikakve dileme, uvrstili u program ovogodišnjeg Bitefa, i to u dan Prologa. Razlog zašto je ova predstava izabrana da bude Prolog glavnog programa je, kao i uvek poslednje tri godine, višeslojan, vezuje se za sam koncept selekcije, ali, u manjoj ili većoj meri, i za istoriju samog Bitefa. Rad Dragana Živadinova iz doba Neue Slowenische Kunst-a bio je prikazan na Bitefu, on čini veoma značajan deo njegove istorije, a projekat Odilo se, kao što se vidi, umetnički nedvosmisleno referiše na tu tradiciju. S druge strane, ritualno čišćenje od duha izvornog nacizma, oličenog u liku i delu Odila Globočnika, uvertira je kakva se samo poželeti može za tematsko-problemsku liniju 52. Bitefa. Pod sloganom „Svet bez ljudi“, Bitef će ove godine, na tematskom planu, izoštriti jedan od najvećih društvenih izazova savremenog sveta, a koji se može pojednostavljeno svesti upravo na jačanje ekstremne desnice i to čak i u onim zemljama koje su kolevke zapadne demokratije. Pod ovim mislim na sveprisutne fenomene desnog populizma, ksenofobije, rasizma, autoritarnih režima („neliberalnih demokratija“, kako ih odskora zovemo). Ovaj tematski fokus se razvio iz ličnog, autentičnog osećanja neizvesnosti i straha, koji smo, u procesu selekcije mogli da prepoznamo i u mnogim viđenim predstavama, a ne iz nekog ideološki zadatog stava. Onog osećanja koji, siguran sam, imate i vi dok čitate ove redove. To osećanje je glavni razlog zašto je i Živadinov, koji za sebe kaže da ga političko pozorište nikada nije zanimalo, odlučno, bez trunke dileme, rešio da za trenutak obustavi svoja kosmička lutanja i najčvršće moguće aterira na zemlju: što bi se reklo, đavo je odneo šalu, presvučeni nacizam opet je počeo da puzi Evropom i svetom... Ili, kako nadahnuto kaže sam Dragan Živadinov: danas nema „većeg realizma od nacizma“.