Paganska kraljica

Bolivudski filmovi na beogradski repertoar dospevaju veoma retko, a i kada se pojave, jednom u nekoliko godina, o njima se još ređe ili uopšte ne piše. Ovo je, naravno, iz razloga prezira filmskog establišmenta, ali je fascinantno koliko ovaj prezir nema nijedno argumentovano pokriće i koliko je sazdan na (neodrživim) predrasudama. …Film Padmavat reditelja Sandžaja Lile Bansalija, stigao je u Beograd s reputacijom najskupljeg indijskog filma svih vremena, što ovdašnjoj publici ništa ne znači zbog potpunog pomanjkanja budžetskih repera kada su bolivudske produkcije u pitanju. Uz sav oprez koji ovakva vrsta najave može da izazove, Padmavat je, srećom, progovorio raskošnim, imanentno filmskim jezikom i ostavio utisak jednog od najboljih filmova viđenih u Beogradu u prvoj polovini godine. Za ovu tvrdnju ima čitav niz razloga. Pre svega, njegov fascinantan vizuelni rafinman, izvanredno vladanje žanrovskim prostorom melodrame, elitna ekipa glumaca koju predvodi trenutno najveća indijska filmska diva, Dipika Padukone, ali iznad svega, vrhunsko narativno i dramaturško umeće. U sprezi s nadahnutom režijom, ovo umeće stvara toliko pluralno polje značenja da možemo slobodno govoriti o multidimenzionalnosti njegovih semantičkih ravni. Padmavat je film koji se dešava u četrnaestom veku u Indiji, i u njegovom fokusu je sudbina legendarne kraljice Padmavati, supruge Ratana Singa, vladara kraljevstva Čitor. Legenda o kraljičinoj lepoti, ali i pravednosti, dospeva do sultana Alaudina Kiljija. On u dva maha s ogromnom vojskom napada i razara Čitor, kralj Ratan Sing bude mučki ubijen, a kraljica Padmavati, kako ne bi bila obeščašćena od strane osvajača, žrtvuje se te bira vatru u koju stupa u vizuelno fascinantnom završnom kadru…. Padmavat počinje kao bajka, razvija se kao istorija a završava kao mit. Ono što u njemu najpre pleni gotovo u celini pripada paradoksu. Gledamo ljubavni film u kojem svi izgaraju od ljubavi i strasti a tokom gotovo tri puna časa niko nikog ne dodirne!!! U jednoj globalnoj filmskoj elipsi, izostaje celokupni žanrovski manifestacioni sklop. Zli sultan Alaudin čak nikad ni ne vidi kraljicu do pred sam kraj filma, a njegov opsesivizam je na neponovljiv način gradiran predstavom o kraljici a ne njenom fizičkom pojavom. U filmu Padmavat ništa nije toliko prisutno kao odsutno! Vrlo brzo se u toku filma pokazuje da Sandžaj Lila Bansali nije toliko narativno dosledan koliko stilski radikalan. NJegov film integriše sve moguće melodramske žanrovske atribucije, ali ih organizuje po bolivudskom načelu. Sve do poslednjeg kadra, inverzija ostaje glavni faktor njegove nepredvidljivosti. Tamo gde je u stereotipu prostor za otmicu, imamo samoinicijativno odlaženje neprijatelju. Umesto borilačkog kodeksa na delu je „etičnost“ hulja. A umesto uništenja protivnika prisustvujemo samouništenju… Padmavat je visoko stilizovani, epski film, neobične snage i neponovljive lepote. NJegova narativna struktura sačinjena je od izdaje i poraza, destabilizacije i urušavanja, podlosti i beskrupuloznosti, ali se upravo zato, prostor plemenitosti, premda neverovatno sužen, prepoznaje kao prostor koji nema alternativu…