Tragedija francuskog pesnika

Uzbudljiv životni put i neobična umetnička figura Andrea Šenijea (1762–1894), podsticala je, znamo, polemike o njegovom književnom stilu (Sent-Bev, Frans, De Eredia), nadahnjivala ugledne stvaraoce (Puškin, Sive, Sili-Pridom, De Vinji, Miler). Ličnost francuskog pesnika, nesrećno stradalog potkraj Robespjerove diktature tokom francuske buržoaske revolucije, verovatno najizrazitiji odraz dobija u muzici, u operi Andre Šenije Umberta Đordana (1867−1948). Muzički verizam jeste pogodno tle za pripovest o nasilnim i smutnim godinama Šenijeovog kraja, a navedeno delo je s razlogom izdvajano u smislu vrhunca opusa ovog italijanskog kompozitora. Andre Šenije ipak nije često boravio na repertoaru Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. I pored privlačnosti Đordanove muzike i povoljnih kritika koje je dobijala u srpskoj štampi, ova opera je do sada imala tri postavke (1936, 1954. i 1978), i ne odveć veliki broj izvođenja. Najnovija inscenacija nacionalnog teatra priređena je na samom kraju sezone (23. jun), i poverena italijanskom reditelju Đandomeniku Vakariju. Vakari ukazuje na strast Umberta Đordana prema sedmoj umetnosti: ovu partituru poredi sa filmom i želi da u datom smeru koncipira Šenijea. Radnja opere nije ekstemporirana u neko doba bliže sadašnjem. Na izvestan način, jeste tretirana filmski, jer je reditelj smešta u „kadrove“ date u odnosu na (klasične) stubove funkcionalno formulisane scenografije (Kuzmana Popova). Vakari, fokusiran na osećanja, poeziju i tragediju francuskog pesnika, razigrava mizanscen do detalja i uspeva da prevaziđe komplikovan, katkad i konfuzan dramski zaplet impliciran libretom Luiđija Ilike (inače vrhunskog umetnika i dragocenog saradnika Maskanjija, Pučinija, Katalanija). Upravo stoga možda je trebalo izbeći nepotrebno dugu pauzu između prva dva čina: razuđena narativna linija bila bi prirodnije usvojena. Razumeli bismo takav postupak u slučaju komplikovane promene dekora, što se, međutim, nije dogodilo... Dirigent Đorđe Pavlović odlično je vodio orkestar (pri čemu treba imati na umu da Đordanovi zadaci orkestru nisu nimalo jednostavni!), znalački ih usklađujući sa solistima i horom – koji, po običaju, ostvaruje najizrazitije segmente operskih postavki Narodnog pozorišta (šef hora i binske muzike je Đorđe Stanković). Naslovnu ulogu tumači Dušan Plazinić: ulaže značajan trud u Šenijeov lik, ne gradeći vatrenu, već melanholičnu figuru pesnika-revolucionara. Ana Rupčić kao Madalena de Koanji zvuči moćno, sa uzbudljivim vokalnim preoblikovanjima ciljanim da demonstriraju sazrevanje mlade aristokratkinje. Odlične partije imali su Nataša Rašić (Madlon), Mihailo Šljivić (Matije), Darko Đorđević (Enkroajabl), Vuk Matić (Ruše), Dubravka Filipović (Kontesa de Koanji), pri čemu naročito želimo da podvučemo izuzetna pevačko-glumačka ostvarenja LJubice Vraneš u ulozi sluškinje Bersi i Marka Pantelića u roli romanopisca Flevila. Sugestivnost Miodraga D. Jovanovića u ulozi Žerara, ima finu uzlaznu liniju ka trećem činu, gde arijom „Nemico della patria“ ostvaruje vrhunac emocionalnih i ideoloških premišljanja Šenijeovog suparnika, ali i kulminaciju ove postavke.