Čuvar predsednika

U normalnim zemljama nije baš uobičajeno da ministar policije često gostuje u televizijskim emisijama i govori na konferencijama za novinare. Naprotiv, praksa je da se izuzetno retko pojavljuje u medijima i to čini uvek sa ozbiljnim razlogom. Za javnost su uglavnom zaduženi portparoli, šefovi ili direktori sektora policije, kada imaju nešto važno da saopšte. Ali, u Srbiji su portparoli kao veza institucija sa javnošću potpuno nestali od kada je njihovu ulogu preuzeo nekada premijer a sada predsednik države. Doduše, šefovi ili direktori policije, pojave se ponekad uz ministra u kadru, kao dekoracija, ali su najčešće zavučeni u debelu senku i mole boga da ih niko ništa ne pita. U demokratskom svetu naročito nije uobičajeno da ministar policije govori kao partijski vojnik ili da se obračunava sa kritičarima vlasti ili sa opozicijom. A gotovo je nezamislivo da nastupa u ulozi najvećeg obožavaoca lika i dela predsednika države, što je ministru Nebojši Stefanoviću osnovna dramska rola. Tako je bilo i u njegovom poslednjem javnom nastupu. Formalno, došao je u program jedne televizije da se pohvali uspešnom akcijom srpske policije koja je pohapsila organizovanu srpsko-italijansku kriminalnu grupu i zaplenila značajnu količinu narkotika. Faktički, vrlo brzo je voda odnela tu hvalu u drugi bujični potok gde je ministar valjao drvlje i kamenje na „pristalice Jankovića, Jeremića i Đilasa“ da bi u krešendu tog dela emisije, kao Marija na prkosima, uzviknuo: „Udrite po meni, po meni udrite ali ostavite policiju koja pravi rezultate“. Do kraja emisije govorio je o onome što je očigledno i bio pravi razlog njegovog dolaska u studio. Bavio se motivom onoga koji je snimio fotografiju sina predsednika Vučića na fudbalskoj utakmici Kostarika - Srbija u Samari, tražio je njen skriveni smisao u pokušaju „da se izvrši pritisak na predsednika da bi nešto potpisao”, ali nije objasnio da li je baš bezbedno i uobičajeno da sin predsednika navija u društvu osoba pravosnažno osuđenih za ubistvo, trgovinu narkoticima ili posedovanje oružja. Verujem da nijedan roditelj ne želi takvo društvo svojoj deci. Ali je za ministra sporniji onaj ko je snimio fotografiju od onoga koji je odgovoran što se sin predsednika našao u takvom društvu? Diskvalifikacije i ocene o najgoroj bivšoj i najboljoj sadašnjoj vlasti uobičajeni su sadržaj argumentacije ministra u sličnim prilikama koje ne mogu da zamagle neprijatnu činjenicu da se za proteklih godinu i po dana u Srbiji povećao broj kriminalnih, mafijaških obračuna, čija je pozadina rat oko tržišta narkotika. I da je njihov epilog trideset ubistava i ko zna koliko eksplozija i paljenja automobila. A u tim obračunima, veliki broj stradalih upravo su iz navijačkih grupacija. Pa, iako se od početka ove godine desilo čak 18 ubistava, Srbija još uvek nije dobila šefa Kriminalističke policije. Ovog meseca dogodile su se tri kriminalne likvidacije a da nismo ni čuli ni videli načelnika beogradske policije. To je pitanje o kome bi morao da se izjašnjava ministar policije, a ne da se, ukoliko istinski misli o sigurnosti predsednikove porodice, sklanja iza floskule o tome ko mrzi Vučića i njegovom sinu „ne da da živi“. Da se manje bavi karikaturalnim čuvanjem lika i dela predsednika a više svojim poslom, ministra bi brinuo izveštaj Komiteta Saveta Evrope o torturi u policijskim jedinicama i zatvorima kao i preporuka vlastima u Srbiji da zaustave nasilje policijskih službenika nad privedenim i zatvorenim osobama. Verovatno bi neku reč rekao i povodom istraživanja portala Krik i navodima da je sadašnji ministar zdravlja Zlatibor Lončar, posle 2000. godine lekarskim izveštajima pomagao jednom kriminalcu da odlaže suđenje. Smatrao bi se pozvanim i da objasni zašto policija uporno krši Briselski sporazum o slobodi kretanja i na Merdarama ovoga puta zaustavlja filozofa i književnika Škeljzena Malićija, koji je krenuo u Beograd na promociju knjige koja arhivira dve decenije saradnje umetnika i kulturnih radnika Srbije i Kosova. Ali ministar Stefanović može selektivno da se bavi svojim poslom jer je stekao poseban status još davnih dana kada ga je Aleksandar Vučić označio kao jednog od retkih koji ima hrabrosti da ga brani. On se, ruku na srce, time, manje više, jedino i bavi, gotovo kao predsednikov portparol.