Inovacije u kontroli

Bio jednom jedan čovek koji je slagao javnost da je predložio formiranje radne grupe za utvrđivanje lažnih vesti. Tako bi ogoljeno zvučao paradoks kome je javnost prošle nedelje izložio ministar Nenad Popović. Jer ako borba protiv lažnih vesti pre svega podrazumeva novinarsku proveru svake informacije do kraja - onda je, odlukom ministra Popovića, i ova vest lažna, jer NIN-u nije omogućio uvid u predlog koji je navodno prosledio predsedniku republike. Ako je informacija, ipak, tačna - naredni meseci će pokazati da je sam predlog, koji se neće realizovati u dogledno vreme, poslužio za lažiranje namera i planova ove vlade, te stvaranju atmosfere u kojoj je slično telo, propis ili odluku o kažnjavanju neistine u medijima moguće formirati to jest usvojiti svakog trenutka. Bilo kad i po potrebi. Da još malo zastraši i novinare. Da nije istorijskih dokaza - ne samo u odnosu američkih medija prema Srbiji devedesetih godina prošlog veka, nego i njihovog učešća u kreiranju i usmeravanju brojnih svetskih kriza od Kanade preko Argentine do Avganistana (američka autorka Doktrine šoka, Naomi Klajn, pre jedne decenije još tvrdi, zapravo, da „širom sveta“ šokirajućim lažima sledbenici i naslednici čikaške škole ekonomije nasilno menjaju sisteme u skladu sa sopstvenim idejama i interesima) – da pokažu da krivica za lažiranje stvarnosti ne ide na teret Rusije, koja je preuzimajući model proglašena autohtonim krivcem - ironija bi postala satira, a Nenad Popović, ministar sa najviše otvorene naklonosti i materijalnih veza sa Rusijom, njen glavni junak. Da nije, opet, atmosfere koju i taj ministar stvara, jedan drugi ne bi imao mogućnost da celu naciju drži u stanju uzbudljive završnice rijalitija. Ivica Dačić koristi ideje televizijskih formata onih medija kojima je čest gost, da trivijalizuje najvažnije državničko pitanje tako što saopšti da je još jedna država povukla priznavanje Kosova, pre nego što je zvanično primio dokument koji to dokazuje. Tobož čekajući notu, on se poigrava tuđim živcima i bez ustručavanja zadaje zagonetke koje će građani i mediji odgonetati danima: ta država nije afrička i pet puta je veća od Srbije - bio je velikodušan šef diplomatije. Po Snježani Milivojević, profesorki javnog mnjenja na Fakultetu političkih nauka, naprotiv, činjenica da glasni zagovornik ruskih interesa traži da država donese zakon protiv lažnih vesti, dok se u svetu upravo Rusija smatra njihovim rasadnikom, svedoči o planetarnoj zameni uloga među potencijalnim pretnjama za demokratiju. Iz toga ko, zašto i kako pokreće inicijativu protiv širenja lažnih vesti, jasno je, po njoj, i da je inicijativa lažna. Uznemireni efektom lažnih vesti danima pre bili su i ministar policije i predsednik Srbije, koji su ukazivali na neophodnost „borbe“, pa se ministar (bez portfelja) zadužen za inovacije, po službenoj dužnosti dosetio (svoj predlog je objasnio kao reakciju na tehnološki novitet) tek onda kada se prestonica uznemirila zbog lažne vesti o zagađenosti vode, zatim bizarnog slučaja novinara Stefana Cvetkovića koji je pride angažovao pola snaga bezbednosti i još nekoliko drugih. Čemu, međutim, služe demantiji, a naročito postojeće zakonodavstvo koje zabranjuje i predviđa kaznu za širenje panike, kao i lažiranje otmice, ako ih je potrebno dodatno regulisati? Prema navodnom predlogu to bi zapravo činila nadležna ministarstva u saradnji sa novinarskim udruženjima, civilnim društvom i stručnjacima, ali na osnovu kojih propisa, Popović nije objasnio kada je izašao da saopšti tu polovičnu vest. Atmosfera u kojoj je intervencija države toliko neophodna s razlogom se razume kao pretnja slobodi štampe naročito zbog svakodnevnih dokaza u vidu naslovnih strana prorežimskih tabloida da, na primer, širenje panike i izazivanje straha (od državnih udara) i kreće odozgo. „Iznenadno otkriće lažnih vesti trebalo bi da pokaže koliko su one opasnost za demokratiju u Srbiji i da izbriše godine sluđivanja javnosti proizvodnjom tabloidnih neistina. Ali, fabrikovanje stvarnosti u zajedničkom poduhvatu prvo tabloida, pa najvećih komercijalnih medija a potom i gotovo svih mainstream medija u sprezi sa vlašću, važno je da bi se napravila razlika između „neistina“ i „lažnih vesti“, objašnjava sagovornica NIN-a. „U ovom drugom slučaju reč je o tome da tu punom parom radi fabrika lažne stvarnosti, proizvodni pogon koji ima ambiciozniji cilj: da onemogući svako drugačije mišljenje, neslaganje i kritiku. Podjednako važan cilj je da se potkopa poverenje u medije i da se normalizuje ono što je doskora bilo nezamislivo u javnom prostoru. Lako je pokazati da voda u Beogradu nije zatrovana, ali kako ubediti javnost da Zadruga nije najbolji program na planeti, da to što emituje TV Pink nije informativni program, da Informer sistematski uništava reputacije i biografije svakog kritičara vlasti, da je Skupština mesto gde se suprotstavljaju različite politike, da izmišljanje državnih udara nije posao medija, da ratni zločinac ne može da bude poslanik. Iz spiska se vidi i suštinski problem: lažne vesti nisu pojedinačne izmišljotine koje kruže internetom nego sistematska proizvodnja alternativnih činjenica i postistinite stvarnosti. Ministar koji je godinama mirno posmatrao medije koji to rade, sada od države traži da medijski prostor još više ograniči.“ Lažne vesti podrazumevaju svesno, planirano, namerno širenje „informacija“, do kojih se nije došlo novinarskim pristupom, ali su predstavljene kao novinarstvo da bi zadobile poverenje korisnika. Neretko ta ciljana akcija započinje na društvenim mrežama, ali se prenosi kroz tradicionalne medije. Novi korisnici društvene mreže Tviter moraće da se odreknu dobrog komada privatnosti u skladu sa najnovijom merom te kompanije u borbi protiv dezinformisanja. Preneta u tradicionalne medije analogija bi u budućnosti podrazumevala odricanje od slobode štampe - odnosno cenzuru. Jedino kao cenzura može se i razumeti potreba da se računi ispostavljaju još jednom telu za kontrolu medija, u zemlji u kojoj ima više takvih tela nego slobodnih medija, u kojoj se na prste jedne ruke broje oni koji nisu otvoreno uz vlast, a od tog broja oduzimaju još tobož slobodni, kobajagi kritični – u stvari u dosluhu s vlašću, mediji koji kritiku koriste kao sredstvo da bi kreirali međusobne sukobe, i tako za račun najmoćnijih držali manje moćne u pokornosti. Snježana Milivojević tvrdi i da je poziv na nova ograničenja samo demonstracija sile protiv preostalih oaza „normalnosti“. Ona podseća i da mogućnost da se zakonom ograniči pojedinačno širenje laži i dezinformacija već postoji u zakonima o informisanju i medijima. „Za samo jednu deceniju društvene mreže su od demokratske nade prešle put do nepouzdanog izvora, soba za istomišljenike, pa čak do opasnosti po demokratiju. Prvi put u istoriji demokratije preovlađuje uverenje da tržište ideja nije nužno prostor u kojem će pobediti istina. U obilju koje niko ne selektuje, postaje važnije ono što neko misli, i posebno oseća, nego ono što zna. Politički govor i demokratija traže prostor koji je otvoren i dostupan ali smislen i u kome se poštuje ljudsko dostojanstvo. U demokratskim zemljama debatuje se kako da se odgovori na taj izazov: da se zaštiti sloboda govora a omogući racionalna javna debata. Kritička javnost liberalne demokratije zahtevala je dva preduslova: zajedničke normativne principe i princip opšte dostupnosti. Suprotno, u novim, neliberalnim demokratijama, na vlasti su oni koji odbacuju ideju o legitimnom neslaganju u javnosti i nezavisnim institucijama kao neophodnom korektivu vlasti. Dakle, u domaćim uslovima državna borba protiv lažnih vesti značila bi donošenje zakona koji garantuje zaštitu kritičara vlasti i nezavisnih institucija. “ Za odgovornost koja počinje od novinara, pridržavanje profesionalnih standarda bilo bi dovoljno da oni nisu decenijama slamani zahtevima tržišta, kapitala, materijalnim siromašenjem novinara i tendencioznim smanjivanjem njihovog obrazovnog statusa. Kad se crta podvuče, od novinara se danas (ponovo) očekuje da bolje proveri informaciju i izvor. Ali nakon što to učini, novinaru ne ostaje pravo da pretpostavi da je ministar koji ne želi da potvrdi informaciju - namerno kreirao lažnu vest, jer bi ga ministar mogao tužiti. Naročito, ako ministar to i inače rado čini. Što ga je svakako učinilo još idealnijim kandidatom i za jednu lažnu pretnju medijima.