Dolje majka Rusija

Postoje istorijski datumi koji se dugo zadržavaju u kolektivnom pamćenju i oni koji se brzo prepuštaju zaboravu. Ne uvek u srazmeri sa njihovim uticajem i značajem za budućnost. Sukob Staljina i Tita, pre sedamdeset godina, malo zanima današnje istoričare i političke analitičare. Onda, kada se taj sukob dogodio, bio je prvorazredna senzacija, sa ogromnim potencijalom da proizvede značajne posledice na međunarodnoj sceni, u „komunističkom komonveltu“ i unutar komunističke Jugoslavije. Danas se na to gleda kao na „svađu dva diktatora i dve militantne komunističke partije“, koje su se brzo izmirile. Neposredne dramatične posledice na međunarodnom nivou su izostale, a komunistički blok se održao, Staljin je ubrzo (1953) umro, naslednici, sa Hruščovom na čelu, brzo su ga se odrekli, obelodanivši sva njegova nedela, uključujući koncentracione logore, na kraju su mu upisali u greh i svađu sa Titom. Hruščov i Bulganjin su posetili Beograd, Tito je uzvratio posetu Moskvi, tamo je odlikovan ordenom Lenjina i izmišljenom pričom o učešću u Oktobarskoj revoluciji. Na širem međunarodnom planu Tito je eksploatisao udobnu ulogu u Pokretu nesvrstanosti, imitirajući stil života „krunisanih vladara“ i diktatora, svojih kolega iz tog pokreta. Na unutrašnjem planu, umesto surovih logora prešlo se na „doziranu i selektivnu represiju“, na razvijanje populističke manipulacije i idolatrije sa „kultom ličnosti“. A, monstruozni koncentracioni logor Goli otok ostaće dugo zabranjena, misteriozna tema, sa nadom da će je „ogrtač zaborava“ skloniti iz vidnog istorijskog polja. Ali, posle nekoliko decenija, izronio je iz zamračenog istorijskog polja kao trajni spomenik nečoveštva u „vladavini jednog čoveka“. Tito je lepo ispraćen u Kuću cveća, ali šta je bilo sa njegovom državom i građanima Jugoslavije? Otkud, i pored ogromne međunarodne finansijske pomoći, u ostavštini ogromni javni dug i državni bankrot? Zašto se samo njegova država u celoj Evropi, u kojoj je vladao sam, sa svojom partijom, preko tri decenije, tako brutalno u krvi raspala? Zašto su mnogi njeni građani ogrezli u šovinizmu i mržnji, zašto je politički populizam postao, u skoro svim njenim delovima, dominantna tehnika vladanja? Odgovori na ova pitanja se izbegavaju, da se ne kvari „idilična slika“ jednog režima, građena i nametana četiri decenije. Nažalost, u našoj istoriografiji bilo je malo pokušaja da se „istorijske ličnosti“ ocenjuju, ne samo po tome što su nešto, možda i dobro učinili, već i prema tome što nisu nešto dobro učinili, a mogli su i morali su. Što se nismo 1948. usidrili u Evropi i demokratizovali, umesto što smo se politički preselili u „azijsko-afrički arhipelag“ pretežno diktatorskih državica? Šta je ostalo od „tri stuba“ Titove vladavine: bratstva i jedinstva, samoupravljanja i Pokreta nesvrstanosti? Priroda ovog teksta ne dozvoljava šire analize, dovoljna su pitanja, da podstaknu na razmišljanje. I posle tog „istorijskog sukoba“ i Staljinovi naslednici i Tito sa svojim saradnicima i naslednicima, mada su raspustili logore, ipak su nastavili u kontinuitetu da vladaju nedemokratski, autoritarno, monopolistički, sa ogromnim deficitom ljudskih prava i sloboda, sve do zalaska XX veka, kada su se njihove države raspale, između ostalog i zato što nisu bile demokratske. Najvidljivija društvena posledica te „istorijske svađe“ bilo je strahom natopljeno konvertitstvo, kao zamena „idola“ i brzi prelazak od obožavanja u mržnju. To prinudno kvarenje društvenog morala ostavilo je trajne posledice, koje se ogledaju u relativizaciji svih političkih vrednosti. Od jedne parole osvanule, 1948. godine, na zidu jedne osnovne škole u Crnoj Gori: Dolje majka Rusija! Pa sve do rezultata na poslednjim predsedničkim izborima u Srbiji, na kojima je anonimni kandidat, koji je da bi se narugao sveopštem „preletanju“ iz stranke u stranku, uzeo pseudonim Preletačević, i dobio 10 odsto glasova. Od rusofilstva nakon Drugog svetskog rata, mnogi su preleteli u rusofobiju preko noći, a u novijim ratnim i poratnim vremenima u rusofiliju. U međuvremenu su se i vrednosti i motivi promenili, umesto ideoloških i internacionalnih došli su nacionalni i državni. I kod nas i u Rusiji. To „masovno konvertitstvo“ relativizuje važnost programskih opredeljenja, ugrožava demokratsku prednost pluralizma i obesmišljava politički život kao „takmičenje projekata za unapređenje opšteg dobra“, svodeći ga na puku „berbu glasova“ da bi se povećali lična moć, bogatstvo i uticaj. Oslobođeni svake „vrednosne discipline“, mnogi birači menjaju brzo partije i rado se „upisuju tamo gde je vlast“, a najveći deo građana apstinira razočaran političkom scenom. Da su Staljinov Sovjetski Savez i Titova Jugoslavija bile demokratske države, i da se u njima nije dešavalo to što se dešavalo, ne bi se raspale. U nedemokratskoj državi, primenom populističke tehnike, svaka propaganda postaje „ozvaničena laž“. Tito je hvaljen kao heroj koji je odbacio Staljina i rekao mu istorijsko Ne! Ali, krajem jula 1948, mesec dana posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa, kad su danonoćno punili zatvore članovima svoje KPJ, na Petom kongresu Tito završava govor rečima: „živio veliki Sovjetski Savez i živio drug Staljin. (Peti kongres KPJ, stenografske beleške, Beograd, 1948, str.111-119) Ali, tu se otvara ključno pitanje: ako je to bio strah od raspoloženja članova, koje su inače oni indoktrinirali da obožavaju Sovjetski Savez i Staljina, pa su želeli da provere njihovo stvarno mišljenje, zašto su bili potrebni logori i teror, umesto debate među partijskim drugovima? Mogli su, ako su se toliko plašili, novim kadrovskim rešenjima preventivno da sklone potencijalne „nesledbenike“ s važnih funkcija. Zašto su odmah primenili staljinistička iskustva koja su ima bila poznata? Druga posledica je bila proširenje „policijske arbitrarne vlasti“ nauštrb legalnih i samostalnih organa države. Vrhovni policijski organi nastupali su u ime države i sve opravdavali „državnim interesima“. Posle 1948. upotreba državnog nasilja postala je skoro tradicionalna, kao i njeno ustaljeno opravdavanje državnim razlogom, umesto revolucijom. „Čuvari državne bezbednosti“ brižno su odnegovali predrasudu da od njih zavise bezbednost i opstanak države i da moraju biti posednici tajnih dosijea o svim građanima, koji im izgledaju nelojalni vladajućem poretku. Razvile su se i razgranale brojne policijske i parapolicijske službe „društvene samozaštite“, eksperti „specijalnog rata“ i vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Koliko su sačuvali i spasili državu mogli smo da vidimo prilikom raspada Jugoslavije. Decenijama se učvršćivao policijski poredak, navodno čuvajući državu od spoljnog i „unutrašnjeg neprijatelja“, a progonio je kritičke intelektualce, nezavisne umetnike i studentske grupe. I danas se mogu čuti floskule: „Da nije bilo Golog otoka svi bi bili Goli otok”. To je opet ono licemerno lice „državnog razloga“, spremno uvek da prekrije zločine i ubijanje nevinih individua i gaženja slobode ljudi tobožnjim „interesima države“. Sa velikim zakašnjenjem i pod pritiskom afirmacije ljudskih prava i naše je zakonodavstvo moralo da prihvati ključnu pravnu formulu da su svi ljudi kojima nije suđeno nevini i da usvoji zakonsku rehabilitaciju po kojoj su svi zatočenici Golog otoka bili nevini. Danas, iz policijskih izveštaja znamo da je jedina krivica to što je neko nešto rekao ili pitao na zatvorenom partijskom sastanku gde su ga pitali šta misli o prepisci dvojice jednako hvaljenih i voljenih vođa. Treća posledica 1948. su sudbine nekoliko desetina hiljada nevinih, „žrtava Golog otoka”. Ako se posle 70 godina priznaje da su na Golom otoku nekoliko godina ljudi mučeni, i fizički i psihički, bez krivice, a zbog „državnog razloga“, koji je onda bio razlog, ako ne strah vlastodršca za svoju vlast. Ogromna većina ovih ljudi proživela je svoj vek časno i društveno korisno. Završili su škole, postali dobri stručnjaci, jer jedino su tako mogli opstati i u svojim strukama napredovati. NJihovih imena nema među podivljalim šovinistima, ratnim huškačima i profiterima, nema ih među pljačkašima, kriminalcima i korupcionašima, za razliku od mnogih oznaša, udbaša, vojnih obaveštajaca i tolikih „perjanica državne bezbednosti“, koji su obrukali, razbijali i opljačkali državu, istorijski nestajući kao dim sa zgarišta. Ali, kako je zakonom konstatovano da su svi golootočani bili u logoru nevini i rehabilitovani, ko je onda kriv za njihova stradanja? Možda sudbina, elementarna nepogoda ili „viši“ državni razlog? Ili koncentracioni logori nisu bili uvek zločin? Nisu sudili ni u Rusiji, Kini, Čileu, Argentini, svuda gde je kontinuitet izvora vlasti održan. Prijatelji demokratije u svetu pozivaju javnost na oprez jer je policijska vlast „veliko iskušenje“. Niču i tajni logori i dešavaju se likvidacije na raznim stranama sveta. Treba se zato držati načela da nema dobre vlasti, već samo dobro kontrolisane vlasti!