Ana de jure, av de fakto

Koliko je naš politički sistem jednostavan i efikasan, vidljivo je kada se uporedimo sa drugim državama. Eto, kroz kakvu je samo proceduru Turska morala proći da bi ukinula mesto premijera. Prvo su prošle godine na referendumu građani Turske dali predsedniku ovlašćenja koja je ranije imao premijer, zatim su nedavno organizovani predsednički izbori kako bi ponovo izabrani predsednik Erdogan preuzeo ta proširena ovlašćenja. U Srbiji se to rešava jednostavnije, u hodu. Mi ne uznemiravamo građane nepotrebnim izborima. Da li je iko primetio da je mesto premijera u Srbiji kohabitovano od strane predsednika? Već godinu dana Ana Brnabić je premijer de jure. Ali, u praksi, premijer de fakto je Aleksandar Vučić. Da se podsetimo: de jure je slovo zakona, a de fakto je ono što je u praksi. De fakto može, ali i ne mora biti u skladu sa zakonom. Kako se to postiže naš predsednik je imao od koga da nauči. Milo Đukanović i Vladimir Putin su u tom pogledu neprevaziđeni uzori. Da bi se zakon poštovao potrebno je imati institucije. U Srbiji su institucije mrtvo slovo na papiru. A kada nam je takvo stanje stvari, onda sve može da prođe, pa i ono arhitektonsko ruglo u srcu Beograda – čelična čeljust trgovinskog centra u Rajićevoj ulici, koja je progutala zgradu Gradske biblioteke. Sama po sebi ta građevinska konstrukcija mogla bi se bez ikakvih problema nalaziti na nekoj novobeogradskoj ledini, ali ne u centru grada. Ono malo kontinuiteta lepih fasada u dužini od pola kilometra Knez Mihailove ulice uništeno je tom mračnom konstrukcijom kojoj priliči ime Rajićeva pećina. Ali, hunti koja danas vlada Srbijom teško je suprotstaviti se. Ožiljci koje ostavljaju na licu Beograda nikada neće izbledeti. Na sve strane zagađivači, od onih dežurnih kreatura u Skupštini koje nas podsećaju da je nekada na tom mestu bila stočna pijaca, pa do uspavanih građana koji nisu ni lopovi, a još manje glupi, ali se bacaju na svaku kosku koju im mediji serviraju. Kako ne osećaju da im je život toliko obesmišljen samom činjenicom da su laži režima sve providnije i pogubnije. Nije potrebno imati prosečnu pamet pa znati kakvo je to biće koje se odaziva na ime Vulin. Kako može priča o velikodušnoj tetki iz Kanade biti priča za samo nekoliko dana? Kako i dalje ne znamo ko komanduje „Savamalom“ – jedinicom za specijalne zadatke. Za utehu je da de jure i de fakto ni u svetu fudbala ne stoje bolje, jer mafija uveliko vedri i oblači u Svetskoj fudbalskoj federaciji. Kada je pre dve i po godine Đani Infantino, Švajcarac italijanskog porekla, izabran za prvog čoveka FIFA, on je tokom svog prvog obraćanja javnosti rekao: „Želim da ovime, zajedno sa vama, započnem novu eru. Moramo ubaciti reforme, ali moramo sačuvati poštovanje, ono koje ceo svet duguje fudbalu, i da, ponovo, možemo da se koncentrišemo na ovaj prelepi svet koji fudbal čini. Hajde da na tome radimo zajedno.“ I radilo se. Sumnjivim penalom Švajcarci su izborili nerešeno protiv Brazila. U utakmici sa Srbijom imali su na svojoj strani nemačkog sudiju Feliksa Briha, u svetu fudbala poznatog kao „čovek za prljave poslove“. Kada u publici sedi Đani Infantino, da vidim tog deliju koji će biti objektivan na štetu Švajcarske i svirati penal za Srbiju. Situacija u kojoj Nemac sudi Švajcarcima ista je kao da sudija iz Republike Srpske sudi reprezentaciji Srbije. Ali, kada si mali, moraš biti pametniji i razumniji, što Srbima očito ne ide od ruke. Čemu ta frka oko Kosova, inferiorno ulaženje u klinč s Albancima, naivno gutanje mamca? LJudi, budite malo Englezi. A takav je bio komentator utakmice Srbija - Švajcarska na austrijskoj državnoj televiziji, koji se na kraju meča osvrnuo na nesportsko ponašanje dvojice švajcarskih fudbalera albanskog porekla, i šarmantno primetio da nije znao da švajcarska zastava pored belog krsta ima i dva crna orla.