Maltretiranje istorije

Put kroz vreme odavno je respektabilna naučna ideja, s tim što je putovanje u prošlost njena kontroverznija polovina. Jedna od glavnih nevolja jeste paradoks koji bi nastao interakcijom sa prošlošću, jer bi praktično svaka promenila sadašnjost. Filozofi i naučnici vide tri izlaza odatle. Prvi je da se prošlost ne može menjati, drugi je postojanje paralelnih univerzuma, i u oba ta slučaja važi da se u prošlosti ne može desiti ono što se već nije dogodilo. Treći izlaz je da ste Srbin, Hrvat ili štogod slično, i u tom slučaju ne morate brinuti ni o kakvoj fizici i logici. Ako imate sreću da ste se rodili u Beogradu ili u Zagrebu, u Dudulajcu ili u Lijevom Sredičkom, ništa vas neće sprečiti da u prošlosti Mihajlovića pretvorite u antifašistu, Nedića u srpsku majku, Pavelića u ljudsko biće. „Kada sam studirao, devedesetih godina, očekivao sam da ću se za dvadeset godina baviti nekakvim nijansama; da li je u samoupravljanju bilo ovoga ili onoga, kod nesvrstanih ovo ili ono. Nisam tada sanjao da ću se baviti pitanjem da li je Jure Francetić zločinac ili heroj. I to je, moram priznati, veliki šok za struku. Nismo pripremljeni na takve vrste debata, gdje vas se pozove u televizijsku emisiju u kojoj jedan kaže da Jasenovac nije postojao i traži da mu pokažem gdje su tijela”, još ne veruje sopstvenim ušima istoričar Hrvoje Klasić, profesor Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Šalu na stranu, istorijski revizionizam nije, naravno, nikakav domaći specijalitet. Ako vas zanimaju deluzije umobolnika koji od Amerike preko Nemačke do Australije tvrde da je Aušvic bio odmaralište za rekreativnu nastavu, nećete morati mnogo da pretražujete internet. Nije, međutim, svejedno hoćete li takve tražiti po internetu ili će vam iz televizora sami upasti u dnevnu sobu. „Ne zavaravam se da su se veliki narodi složili oko svega u vlastitoj prošlosti, da je tumače ispravno. Međutim, oni koji su očiti revizionisti, oni koji stvari gledaju namerno krivo, oni su ne samo marginalni, nego i u zatvorima. Kod nas postaju viđene ličnosti”, podseća Klasić. Dobro, ne sviđa nam se istorija, pa smo sagradili valjda lepšu, često i stariju, makar zbog bočnih političkih vetrova uvek bila i nestabilna, pa tako jednog dana rehabilitujemo fašističke poslušnike, a drugog vraćamo ulice sovjetskim generalima, no vredi pitati ko su investitori i neimari, to jest čemu zaista služi takav poremećaj identiteta. „Ako pogledamo praksu u Srbiji, ali i u nekim zemljama regiona, dolazimo do zaključka da je država – odnosno vladajuća ideološka matrica, nacionalizam – ključni pokretač falsifikatorskih politika istorije. Nažalost, istoriografija je u ovom procesu državnog zaboravljanja ili pogrešnog pamćenja prošlosti samo sluškinja politike i nacionalističke ideologije”, smatra istoričar Milivoj Bešlin. Kada govorimo o Srbiji, nastavlja Bešlin, saradnja sve tri grane vlasti dokazuje da je revizionizam državni projekt. „Najpre je Skupština donela revizionističke zakone koji duboko zadiru u politike sećanja – zakon o izjednačavanju četnika i partizana, zakon o rehabilitaciji, itd. – posle toga je Vlada Srbije osnivala specijalne komisije za grobnice tzv. komunističkog terora (a one stvarne i još sveže grobnice iz ratova devedesetih skrivaju se i negiraju), da bi najzad, na osnovama zakona o rehabilitaciji, sudstvo donelo čitav niz odluka o rehabilitaciji, napisavši pri tome jednu ,novu’ istoriju ili pseudoistoriju Jugoslavije.” Istoričar Husnija Kamberović, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, skreće pažnju na to da nema čardaka ni na nebu ni na zemlji bez veštih graditelja, to jest da bez istoričara ove političke konfabulacije ne bi bile moguće. „Revizionističke interpretacije uvijek nude historičari koji su u sprezi sa politikom. Tako je sada, tako je bilo i ranije, i to je opće pravilo koje se može naći i u zapadnim demokratskim društvima i zapadnoj historiografiji. Mi smo samo tokom devedesetih najpogubnije osjetili razorni efekat tih interpretacija. Kada se malo detaljnije analiziraju revizionistički poduhvati u historiografiji, postaje jasno da bez historičara nema te revizionističke struje, bez obzira na to što su mediji a ne debele historijske knjige doprinosili uspjehu takvih interpretacija. Ko su ti historičari? Uvijek oni čiji je prostor djelovanja između nauke i politike – oni koriste moć politike da ojačaju svoju poziciju u nauci, a autoritet nauke da ojačaju svoju poziciju u politici. Revizionistički historičari nisu došli – kao što ni danas ne dolaze – sa margine, nego iz najvažnijih naučnih instituta, univerziteta i akademija. Otuda i potreba da se te institucije stave pod politički utjecaj”, podvlači Kamberović, a to ilustruje primerom u kome je jedna sarajevska osnovna škola dobila ime Mustafe Busuladžića, kolaboracioniste i antisemita streljanog 1945. „Tek je zvanično mišljenje Instituta za historiju Univerziteta u Sarajevu, mišljenje da je Busuladžić ubijen samo zato što je bio antikomunista, otvorilo mogućnost njegove javne rehabilitacije. Nakon toga više nisu bili važni ni oni koji su takvo mišljenje dali. Na kraju se jasno vidi da jedino politika profitira iz takvih interpretacija.” Da je isplativo, isplativo je. Prava je politička milina kada se Srbi i Bošnjaci mlate oko kostiju Mustafe Busuladžića ili Aćifa Hadžiahmetovića dok im sistem i u Sarajevu i u Beogradu i u Novom Pazaru iza leđa ždere njihovo sopstveno meso. Šta ima veze što je u Novom Pazaru prosečna plata niža nego u Vijetnamu; važno je da iskrivimo ono malo Drine što je teklo pravo. „Uvek je bolje da vam se kao vekovni neprijatelj prikazuje siromašna žrtva hrvatske tranzicije i koruptivne privatizacije nego srpski tajkun povezan s vrhom vlasti. Zbog svega toga obrazac sećanja na Jugoslaviju mora biti negativan, a narodi ovih prostora veoma udaljeni. U siromašnim i korumpiranim naslednicama Jugoslavije prioritet političkih elita jeste ubiti u ljudima sećanje na bolju prošlost da bi sadašnjost delovala prihvatljivije. Uz to, političke elite Srbije i većine okolnih balkanskih zemalja ne mogu da daju odgovore na pitanja budućnosti, nisu u stanju da obezbede bolju sadašnjicu, pa falsifikovanjem istorije nude ,bolju’ prošlost”, zaključuje Milivoj Bešlin. Glede sadašnjosti, Hrvoje Klasić upozorava da se maltretiranje istorije ne može posmatrati odvojeno od maltretiranja ostale stvarnosti. „Ono što se događa u odnosu prema povijesti treba sagledavati kao generalnu sliku društva u kojem živimo – društva lažnih vijesti, u kojem činjenice nisu bitne. To nije problem samo povijesne znanosti. U Zagrebu imate knjigu koja se dobro prodaje, na čiju promociju dođe stotinak ljudi, a knjiga govori o tome da je Zemlja ploča. Ako ljude odgovarate od cijepljenja, i zbog toga vam se pojavljuju bolesti koje su na ovim prostorima iskorijenjene, jasno je da nauka nije ni glavni, a kamoli jedini izvor informiranja, bilo da se radi o medicini ili o povijesti.” Kada je već tako, i oni koji nisu pomerili pameću ili posrnuli politički moraju da se upuste u borbu i u kolumnama i u emisijama i na tribinama. Zato i Klasić i Bešlin i Kamberović sudeluju u projektu „Ko je prvi počeo? / Istoričari protiv revizionizma“. Projekt okuplja istoričare bivše Jugoslavije koji imaju hibris da vide svojim, a ne tuđim očima. Prvi skup imali su na nedavno završenom beogradskom festivalu „Krokodil“, i većinom su, ako ne i listom, poznati javnosti, što je, smatra Klasić, takođe anomalija. „Predavao sam nedavno u Danskoj, i na moje pitanje kada su posljednji put u novinama vidjeli neki tekst o Drugom svjetskom ratu, niko se od studenata historije nije mogao sjetiti. Kada sam ih pitao da li znaju kako izgledaju danski historičari, poumirali su od smijeha. A mene u Hrvatskoj, u Srbiji, u Bosni prepoznaju na ulici. Ne moje kolege, nego policajci na cesti, ljudi u prodavaonicama. Mislim da to govori o totalno ludom odnosu, o društvu u kome su povjesničari selebritiji, u kojem svi gledaju emisije o prošlosti, čitaju o prošlosti.“ Tako sklepani, graditelji apsurdnih čardaka, tragači za boljom prošlošću, pa još i žrtve tranzicije, ne delujemo baš kao očigledni kandidati za donošenje mira univerzumu. Kada čovek razgleda srpski, hrvatski, bosanski internet, rekao bi da je rat zakazan za sutra. Nije baš tako, u najvećoj meri zahvaljujući spoljnim okolnostima – što bi rekao Klasić, em za ratovanje nemamo para, em smo izgubili deo nezavisnosti, i deo smo organizacija, to jest organizma koji to sada ne bi dopustio – ali problem sa spoljnim okolnostima je upravo taj što su spoljne, te ne zavise od nas. „Nikada ne treba potcjenjivati potencijal lažirane historije. On je ogroman, pogotovo u siromašnim društvima kakva su naša. To najbolje pokazuju upravo društvene mreže, a para i budala spremnih na rat će uvijek biti”, primećuje Kamberović. Uostalom, dodaje Klasić, rat nije jedino zlo za koje smo sposobni. „Onaj ko negira Jasenovac ne može promijeniti činjenicu da je Jasenovac postojao, ali taj neko svojom agresijom, svojim šovinizmom djeluje u današnjem društvu, i ja se bojim na šta je taj neko spreman. Ne znam da li je spreman te zločine ponoviti ili zažmiriti kada se ponovo počnu događati. Ne mora biti rat, ali mogu biti razne vrste obračuna, fizičkog, psihičkog. Takvi konflikti unutar društva ne samo da su mogući, nego i dalje traju.“ Zanimljivo je pitanje kakav uticaj ima to što u našim borbama oko kostiju lajemo istim jezikom, mada je i to sumnjivo ako pitate iste one što Jasenovac opisuju kao mesto dobre muzike, a Srebrenicu kao grad u kome je Mladić delio deci slatkiše. „To što se međusobno razumijemo pomaže da se revizionistički rukavci sve brže umnožavaju, ali može pomoći i da se ojača antirevizionistički front. Doslovno tako – mi ovo moramo shvatiti kao naš rat i moramo uspostaviti snažan front, jer je bolje da mi ratujemo protiv revizionizma u historiografiji (historiografijama) nego da međusobno ratuju Srbi, Hrvati, Crnogorci, Bošnjaci, Albanci”, zaključuje Kamberović. Slično misli i Bešlin, mada akcenat udara na mestu gde svađalački narativi, time što razumemo kada oni drugi lažu, dobijaju na uverljivosti. „Zbog toga ponekad zaista mislim da bismo se bolje razumeli kada se ne bismo razumeli.“ To je i šire od jezika. Kako da se ne razumemo kada se gradimo od identičnih falsifikata?