Opraštanje od Železničke stanice

Železnička stanica je simbol Beograda, ovde rođenih, i simbol sudbina svih u prestonicu pristiglih, trbuha željnih kruha, a srca prožetih očekivanjima. Metafora radosti putovanja na more, bilo ono „naše“, hrvatsko, crnogorsko, grčko..., sa prvim odvajanjem od roditelja, prvim farmerkama kupljenim u Trstu, čerečenjem pileta i pre no što se sirena voza oglasi. Ako se naćule uši duše gde se skladišti sećanje, još može da se čuje – Sremska Mitrovica – Šid – Vinkovci – Zagreb.., ali je i sve drugo vezano za stanicu, već stvar prošlosti. Odatle se kretalo u pečalbu, ma iz kog da si kutka države, na tom su se mestu razne sudbine ukrštale, komešale namere, dobre i nevaljale... „Štajga“ je rudnik zlata, opisivali bi je nosači i taksisti. NJoj su gravitirali i migranti hoteći što dalje na Zapad. Bila je kutak za teški san beskućnika i laki dremež bekpakera, sa kompletnim inventarom letovanja na leđima. Sad je tek zgrada sa bogatom istorijom, muzej sama po sebi. A kao buduća institucija s ovom namenom – mrtvorođena, jer je svaki muzej tek zbirka neživih predmeta, dok je „štajga“ bila živ organizam sa mnogostrukim funkcijama. Svedoci svečanog otvaranja 20. avgusta 1884. u 15 časova odavno su „otputovali“ na mesto bez povratka, kao i prvi putnici, za Beč, kralj Milan, kraljica Natalija i prestolonaslednik Aleksandar Obrenović. Masa sveta im je mahala sa perona, ispraćajući i Srbiju u budućnost čiji je već bila deo po izgledu tog zdanja, izgrađenog po planovima arhitekte Dragutina Milutinovića tako da liči na železničke stanice evropskih metropola. Od nje se ekipa NIN-a oprašta poslednjim lutanjem kroz ambijent što bi se mogao nazvati avetinjskim, kad se uporedi sa nekadašnjim metežom, kao u gigantskoj košnici. Svaki korak raspiruje setu, svojstvenu rastancima. Baš na tim stepenicama na pročelju zgrade, u duhu akademizma, sa rimskim brojem godine izgradnje ispod sata koji i danas pokazuje tačno vreme, mnogi su se sastajali i odatle kretali ekspresnim, putničkim i poslovnim vozovima, gde su bile i stjuardese. Poslednje nedelje bivstvovanja „štajge“, na put se sprema samo jedan „starkelja“, za par sati će poći ka Budimpešti. Stoga nema ni gužve na šalterima, službenice su gotovo usnule, prenu se na pitanje stranke i na jedvide jade tek eventualno nasmeše. Da li zbog straha za buduću egzistenciju, ili rutine što stvara dosadu, ne znamo, i nismo raspoloženi da pitamo. Ubi nas sivilo i pobuđena nostalgija. Mesto gde su se nekad tiskali putnici za Bar, čekajući da se kompoziciji priključi dopunski vagon (sa ležajevima ili bez njih), ili na utovar auta, sada ima drugu nadležnost, o čemu izveštava natpis „samo za vozopratno osoblje“. „To su kondukteri“, mrzovoljno „prevodi“ službenica iz krčećeg zvučnika, da bi brže-bolje negde nestala. Ni njoj nije do razgovora. Zato je blagoglagoljiv Palestinac, vremešni nosač, što nudi usluge transporta prtljaga od stanične kapije do taksija. Sada tovar prti „za paklo cigareta“, a nekad je zarađivao „po 5.000 maraka mesečno, u proseku“, zahvaljujući „klasičnoj srpskoj snalažljivosti“. U vreme pod sankcijama on je usmeravao sa stanice mušterije na kombije ka gastarbajterskim destinacijama. Posle je „evro sve upropastio“, pa Palestinac sve slabije praktikuje nemački, turski, albanski i ostale jezike što ih je na „štajgi“ naučio. Šta će nadalje? „Za ludog uvek ima posla“, veli, široko nasmejan. Mnogo nakon gašenja njegovog „deviznog biznisa“, zamiru i „crne tačke“ stanice. Taksiste koji su od pamtiveka pred ulazom vrebali naivne žrtve, sukcesivno je desetkovao pad prometa, sve više kako se bližio dan izmeštanja železničkog čvorišta. Suvenirnica je nekim čudom opstala, načičkana nikom potrebnim sitnicama. Žena u menjačnici bukvalno drema, i da je junakinja stripa, bila bi prekrivena paučinom, a nekada je „operisala“ i hiljadama stranih novčanica. Stanični klozet je tobože renoviran, a nužda se namiruje po najvećoj ceni u gradu, što do poslednjeg trenutka krepi definiciju „štajge“ kao zlatnog rudnika. Malo od tog „zlata“ štrpnulo se i za vreme nacističke okupacije Beograda, seća se Uglješa Rajičević, pisac i istoričar umetnosti, tada đak Osme muške gimnazije. Već se bilo pročulo među đacima da se desno od stanice, u Karađorđevoj ulici, dešavaju „buvlje“ pijace, sa svim pratećim sadržajima, od purenjaka, do ćuftica i iznutrica, „grilovanih“ na komadima starog pleha. Ali da bi taj, više nego specijalitet u vreme ratne oskudice, dobio sasut u vrstu lepinje, morao si da daš novac, istina sitan, ali za 12-godišnje dečake – misaona imenica. I sami „snalažljivi“, kao i Palestinac, dosetili su se da „prepadaju“ kamione prepune cepanica ili uglja, šta su transportovali do naređenih odredišta, ali na čiji pogon su se i sami kretali. „Motor je bio kazan, a gorivo vodena para“, priča Rajičević. Najkrupniji bi naskakao na kanate (kamionske stranice), udarcem zaljuljao tovar, a on bi se s druge strane rasuo. Tad su priskakali i ostali, gurali plen pod đačke kecelje i hitro bežali po meandrima ulica Bare Venecije. Tu su pale i prve ljubavi, i seksualne inicijacije, nekad i povezane sa prethodno stečenim novcima, ilegalnim ali krajnje razumljivim sredstvima. Rečju, „štajga“ je bila majka svih ekonomija, pa i trgovine ljubavlju, odakle je iznikao i čuveni Picin park, javna tajna prestoničke prostitucije. U poslednjoj nedelji pred zatvaranje, policajci još glume strogoću u unutrašnjem krugu stanice, pa jednom pripitom mladiću, tamnoputom – naravno, poručuju: „Beži odavde, vidi na šta ličiš, nemoj da te privodimo“. On se pravda da je žedan, iako su sve tamošnje česme odavno ugašene, pa žeđ može da se toli samo u dva stanična bircuza. Karirani stolnjaci u SUR Suri i SUR Peron aludiraju na zlatnu eru kafana, a plazma televizori donose dah modernog doba, baš kao što je nekad i sama stanica, dopremajući savremena tehnološka rešenja kraja 19. veka. Neki su stolovi zatrpani prtljagom (vrše se i poslednje provere „da li sam sve poneo“), jer ni garderobe nema više. O tome postoji obaveštenje, ali bi ulaz sa natpisom „šef stanice“ mogao još biti aktivan, jer to ništa ne demantuje, osim taloga neodržavanja. Table za informacije o polascima i dolascima već dugo su zakočene, najavljujući jedne te iste pravce. Vozovi se i dalje ovde pakuju zbog jedine adekvatne logistike, mreže koloseka i skretnica. Skretničarske kućice, one ljupke, majušne, službeno su poodavno iseljene, ali su i dobile nove stanare, iz neposrednog komšiluka. NJima je kuća od blata i otpadnog materijala srušena, pa se može reći da su na dobitku, privremeno. Ali, možda, uskoro na još većem, ako dobiju ono što su im „obećali“ ti što zidaju, ako „o svemu“ ćute za medije. Šine oko njihovog novog doma su netragom nestale, za šta njih, bar ovog puta, ne možemo kriviti. Plavog voza nema takođe, od 2009. se iznajmljuje za svadbe i druge proslave, čineći od svega cirkus istorije. Crvenim tepihom odavno ne tabanaju stopala svetskih zvaničnika, već neka sasvim obična, ali dovoljno platežna. Klupe kao da su odavno svesne promena. Polomljene i zarasle u korov, one su već dugo u žalosti za udobno opruženim telima. Zatečeni prizor slama i reporterku. Nazovite je patetičnom, podozrevajte da je brinu načini dolaženja do stanice u Prokopu, a nervira odsustvo infrastrukture (menjačnica, trafika...) u Košutnjaku, proglasite je protivnicom progresa.., ali ona deli stanje tuge sa tim klupama.