„Konstantin“ sleteo na Andrićev venac

Konačno je završen prvi čin državno-partijske farse zvane „preuzimanje niškog aerodroma“. Evo šta se dogodilo. Krajem marta ove godine Vlada Srbije je donela Zaključak kojim se traži „prenos celokupne imovine i osnivačkih prava Javnog preduzeća ‚Aerodrom Niš‘ sa grada Niša na Republiku Srbiju“. Niško gradsko veće odmah poslušnički prihvata „Zaključak“ Vlade i donosi Rešenje da se niški aerodrom, faktički, pokloni centralnim vlastima. Ova odluka vlasti je, za nju nenadano, podigla hiljade Nišlija na višednevne demonstracije na poziv Građanske inicijative „Ne damo niški aerodrom“. Zbog nezadovoljstva građana gradska skupština nije zasedala bezmalo tri meseca. Konačno, 22. juna, na sednici gradske skupštine, niška vlast je poklonila aerodrom centralnim vlastima zahvaljujući glasovima odbornika članova SNS-a i satelitskih političkih grupacija. Nema nikakvog dokumenta kojim se republička vlast obavezuje da će brinuti o razvoju niškog aerodroma, da će finansirati ono što je neophodno, da će biti poštovana radna prava zaposlenih... Čega ima? Pa ima toga da će se o svemu odlučivati u Beogradu, mimo stvarnih potreba građana Niša, mimo potreba privrede, mimo potreba univerziteta, mimo potreba kulturnih ustanova i kulturnih stvaralaca... Na delu je otuđena država koja hita ka tome da postane korporativna država (otkud sad asocijacija na Musolinija?). Da vlast dela u interesu stranog kapitala pokazuje i to da je Vlada potpisala tajni ugovor o koncesiji na 25 godina za beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ sa francuskom korporacijom Vansi erports. Samo posle par dana je pokrenut postupak „preuzimanja“ niškog aerodroma. Da paradoks bude veći, samo nekoliko meseci pre ovog političkog veleobrta, gradska vlast je slavodobitno obavestila javnost da aerodrom posluje dobro, da više neće biti potrebna finansijska davanja iz gradskog budžeta... Sa ponosom se govorilo o ogromnom rastu broja putnika… I sve tako u jednom ozarenom, raspevanom i poletnom tonu, koji nije bio lišen poslovične partijske samohvale. Kad, najednom, aerodrom bez državnih para neće moći da funkcioniše, a „grad više nema para za aerodrom“, zbog čega su bile ugrožene mnoge gradske funkcije, naročito socijalne (trudnice, nezaposleni, deca…). Lažna patetika kao argument. U međuvremenu su partijski i državni funkcioneri izricali kontroverzne, protivurečne iskaze o tome kako će centralna vlast brinuti o aerodromu niškom štedro, odgovorno, brižno takoreći. Ove izjave su ukrašavali buketi omalovažavajućih i uvredljivih izjava upućenih Nišlijama, koji se, eto, žustro suprotstavljaju uzurpaciji niškog javnog dobra. Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva i saobraćaja, je „dubokoumnom“ invektivom objasnila neukim Nišlijama da „neće niko da uprti na leđa aerodrom i odnese ga iz Niša“. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je komentarisao protest sarkazmom da je „zadovoljan“ kada vidi da u 10 sati ujutru „neki imaju vremena da se malo vesele i viču“, a i „popiju poneko piće, pa je više novca od PDV-a u budžetu“. U drugoj prilici je rekao: „Ako građani hoće aerodrom, neka im“. Pa je, onda, poručio: „Demonstracije u Nišu su tupave, umešan je i strani faktor.“ Predsednik države se osmelio da uputi i svojevrsnu pretnju građanima: „Hoćete da Niš upravlja aerodromom, nema problema, samo nemojte da tražite pare za investicije“. Javno je, dakle, predsednik države rekao da je privatizovao narodnu kasu, kao da je budžet privatna imovina grupe na vlasti. Da li to znači da država „investira“ samo u preduzeća koja su u njenom vlasništvu? Šta onda znači politika „privlačenja“ stranog, mahom privatnog, kapitala time što država daje sve pogodnosti (oslobađanje od plaćanja dažbina) i ogromne sume novca kao subvencije za otvaranje radnih mesta (koja su, usput, bedno plaćena, uz rad radnika u robovskim uslovima)? Sledi i krunski „argument“. Predsednik kaže: „Nemamo obavezu prema Vansiju, mi imamo obavezu da se s njima konsultujemo ako bi to prešlo milion putnika, to u narednih dvanaest i po, trinaest godina je nemoguće“. Čekaj, a slobodno tržište? Zar se ova vlast ne zalaže za neoliberalizam ili neokonzervatizam? To znači da će, državnim pritiskom, biti limitiran razvoj niškog aerodroma. I još kada znamo da francuski koncesionar Vansi ima udela i u koncesiji za prištinski aerodrom „Adem Jašari“ slika etatističkog intervencionizma postaje jasnija. Zar predsednik nije više puta govorio kako više nema samoupravljanja, te kako država ne može da interveniše na tržištu? Nameće se jedno sumorno poređenje: ista država je tvrdila da ne može da interveniše u tragičnom slučaju uništavanja Goše. Jer ne može da se meša u tržište. Čak ni posle samoubistva radnika Dragana Mladenovića u fabričkom pogonu zbog nemaštine i zbog nemogućnosti da izdržava porodicu, jer je vlasnik Goše, slovačka „ŽOS Trnava“, radnicima dugovala od 15 do 20 plata, a nije uplaćivala ni staž i zdravstveno osiguranje. Naravno, slično su govorili i gradski funkcioneri. Šta znači ovakav govor? Pored namere da se omalovaže građani koji su se drznuli da brane javno dobro, ovaj govor ukazuje na temeljnu neozbiljnost i nekvalifikovanost vlasti. Da je ozbiljnosti, odgovornosti i kompetentnosti vlasti bilo je nužno da se o ovako kardinalnoj odluci, koja ima velike društvene posledice, sačini kakav elaborat, kakva studija o društvenoj opravdanosti preuzimanja aerodroma, pa da se o tome povede javna rasprava… Bilo je nužno da se predsednik države, ministri i funkcioneri obrate javnosti tako što će izneti ozbiljne argumente, učestvovati u ozbiljnoj i argumentovanoj debati. I, naravno, uz dužno poštovanje prema građanima. Ali, ne, njihov govor je isprazan i parolaški, pun nadobudnog gazdinskog prezira i nepoštovanja prema građanima. Uz to, njihovi iskazi su, što je vrlo problematično, neistiniti. Sve to je još više iritiralo građane i, što je važnije, uverilo ih da vlast ne dela u interesu građana, već u interesu stranog kapitala. Inače, poklanjanje aerodroma je poslednji čin u trodecenijskom tranzicijskom uništavanju jake niške privrede i bogate kulture. Da ne bude zabune, sve tranzicijske vlasti su zdušno učestvovale u sprovođenju ove sumračne tranzicijske antiutopije. I baš kada je aerodrom počeo da daje doprinos važnim društvenim funkcijama država ga je preotela. Zahvaljujući aerodromu olakšana je i omogućena kulturna, naučna, umetnička komunikacija i razmena, olakšani su i omogućeni brojni poslovni aranžmani, osetno je povećan broj turista… Belodana je činjenica da će bez vazdušnog saobraćaja svi gradski potencijali i potencijali ovog dela Srbije, ionako oskudni, biti još više osiromašeni. Recimo, teško će se odlučiti kakav naučnik od ugleda, ili kakav umetnik svetske reputacije, ili kakav predstavnik neke uistinu velike i značajne kompanije da doputuje u Niš ukoliko nema aerodroma. Nišlijama aerodrom predstavlja poslednje, simbolički važno, privredno uporište. Tim pre što je aerodrom sagrađen i otvoren 1986. zahvaljujući i obilnom samodoprinosu Nišlija. Aerodrom je, dakle, u neprikosnovenom vlasništvu svih Nišlija, a ne u vlasništvu ikakve države, odnosno vladajuće nomenklature. Na koncu Inicijativa „Ne damo niški aerodrom“ je u saopštenju od 1. jula objavila da je „Odluka Skupštine grada Niša da aerodrom bude predat u vlasništvo države, ne samo što nije regularna, već je samo načelna i ne proizvodi pravno dejstvo… Inicijativa je već sa timom advokata identifikovala sve propuste u radu prilikom zakazivanja i vođenja sednice skupštine i radi na formulisanju tužbe Upravnom sudu.“ Počinje drugi čin odbrane niškog aerodroma.