Popravni za kraj istorije

Pitanje koje bez prekida dobijam od 1989. glasi: „Šta se zbilo sa krajem istorije? Zar Iks ne poništava tu tezu?“, pri čemu je „Iks“ nešto što se zbilo u međunarodnim odnosima ili politici, poput puča u Peruu, terorističkog napada 11. septembra ili finansijske krize na Volstritu. To mi pitanje obično postavlja neko ko nije shvatio značenje kraja istorije i ko nije pročitao moju knjigu Kraj istorije i poslednji čovek, objavljenu 1992. Svrha ovog članka je da se podsetimo te hipoteze, da objasnim šta sam njome mislio i kako se moje mišljenje od tada promenilo. Mislim da je srž tog koncepta i dalje validna iako je očigledno da živimo u drugačijoj fazi globalne politike od one u kojoj je izvorni članak napisan. Bilo bi neobično da se nakon skoro trideset godina moj pogled na svet nije promenio. Svejedno, važno je razlučiti razumnu kritiku od one koja je blesava ili rezultat jednostavnog nesporazuma. Hegel, Marks i Kožev Počnimo naslovom mog izvornog članka Kraj istorije?, objavljenog u magazinu Nacionalni interes leta 1989. Ima i drugih reči kojima ljudi opisuju isti fenomen; danas će pre biti opisan kao „razvoj“ ili „modernizacija“. „Kraj“ istorije je trebalo shvatiti kao cilj a ne kao zaključak, pa je „kraj istorije“ postavljao pitanje šta je cilj ili krajnja tačka ljudskog razvoja ili procesa modernizacije. Izraz „kraj istorije“ nije izvorno moj. U tom ga je značenju prvi koristio veliki nemački filozof Georg Vilhelm Fridrih Hegel. Hegel je bio prvi istoricistički filozof, to jest mislilac koji je verovao da se misao ili ljudska društva ne mogu razumeti ako se ne shvate istorijski konteksti u kojima su utisnuti i evolutivni proces kojim su nastali. NJegov istoricistički okvir preuzeo je Karl Marks, čija je verzija kraja istorije najslavnija. Marks je tvrdio da se društva modernizuju razvijajući se od primitivnih preko feudalnih do buržoasko-kapitalističkih. Kraj istorije za Marksa je bio završni čin ovog procesa, komunistički raj. Godine 1989. ponudio sam jednostavan argument da ne izgleda da ćemo ikada stići u završni čin komunizma. Mihail Gorbačov je pokrenuo perestrojku i glasnost, i pretvarao je bivši Sovjetski Savez u nešto što je sve više ličilo na demokratiju. Stoga, ako će istorija imati kraj, on će pre doći u obliku liberalne demokratije povezane sa tržišnom ekonomijom. Ideja kraja istorije trebalo bi da bude daleko poznatija francuskoj publici nego anglofonom svetu, pošto je tu ideju tridesetih i četrdesetih godina 20. veka preuzeo veliki rusko-francuski filozof Aleksandar Kožev. Kožev je predvodio jedan od najuticajnijih seminara sredine 20. veka, seminar o čitanju Hegela u kome su učestvovali brojni najveći intelektualci tog vremena - Rejmon Keno, Žorž Bataj, Moris Merlo-Ponti, Žak Lakan, Erik Vejl i Remon Aron. Ta su predavanja sačuvana u knjizi Kako čitati Hegela. Kožev je tvrdio da je Hegel suštinski u pravu; štaviše, smatrao je da se istorija završila 1806, kada je Napoleon u Bici kod Jene savladao prusku monarhiju. Treba primetiti da je to tvrdio u predvečerje Drugog svetskog rata, u veku koji je već video Prvi svetski rat, boljševičku revoluciju i Hitlerov uspon, i koji će uskoro doživeti Holokaust. Površinski, tvrdnja da se istorija završila 1806. bila je apsurdna. Ali kada briljantan mislilac poput Koževa kaže nešto što zvuči apsurdno, obaveza nam je da razmislimo šta je time hteo. Bio je ironičan, ali je takođe ukazivao na važnu istinu. Ta je istina bila da svet nije značajno napredovao od političkog sistema zasnovanog na principima slobode i jednakosti utelovljenog Francuskom revolucijom. Bez obzira na sav Sturm und Drang od 1806. naovamo, zapravo smo samo svedočili širenju ovih principa od centra sveta ka periferiji. Ono što sam tvrdio u članku iz 1989. nije baš bilo originalno. Možda su i Hegel i Kožev bili u pravu, možda su principi modernog političkog poretka uspostavljeni pre više od 200 godina i - uzimajući u obzir reforme koje su se u to vreme odvijale u bivšem Sovjetskom Savezu i Kini - nikada nećemo stići do višeg stupnja društvene organizacije. Marksisti su grupa kritičara koja moj argument nikada nije pogrešno razumela. Studijske grupe koje su se sastajale na Kubi i u Sovjetskom Savezu nakon što se članak pojavio ispravno su ga shvatile kao temeljni izazov njihovim uverenjima o usmerenosti istorije. Tvrdnja Teoriju istorije koju sam izložio u Kraju istorije i poslednjem čoveku tada sam opisao kao blažu verziju teorije modernizacije. Jaka verzija te teorije bila je nadmoćna paradigma u američkim društvenim naukama pedesetih i šezdesetih godina, po kojoj su ekonomski, društveni, politički i kulturni aspekti modernizacije deo jedinstvenog evolutivnog procesa, i da jedni druge podstiču. (Za celovitiji istorijski prikaz teorije modernizacije pročitajte moj predgovor izdanju Političkog poretka u društvima koja se menjaju Semjuela Hantingtona iz 2006.) Taj je pogled na svet postao neodrživ u velikoj meri zbog Hantingtonove kritike koja je pokazala da političke i ekonomske dimenzije modernizacije često jedna drugu ometaju. Ako stepen društvene mobilizacije premašuje sposobnost političkog sistema da ga prihvati, ishod će pre biti nestabilnost nego razvoj. Narednih godina Hantington će modernizaciju napasti s drugih pozicija, usmeravajući se na kulturu i tvrdeći da se društva neće vremenom sliti, već će ostati zarobljena unutar postojećih kulturnih horizonata. Pogon modernizacije opisane u mojoj knjizi iz 1992. bila je blaža verzija teorije modernizacije. LJudska društva su se razvijala, ali taj proces nije bio automatski. Napredak je zavisio od kontingencija i delovanja pojedinaca; ništa nije bilo neizbežno ili predodređeno. Svejedno, obrazlagao sam da je modernizacija koherentan proces koji se nije drastično razlikovao od kulture do kulture. Razlog za to je bila priroda tehnologije, to jest ono što sam nazvao „mehanizmom“. U svakoj etapi ljudske istorije pretežni oblici tehnologije određivali su granicu proizvodnih mogućnosti koje su oblikovale prirodu ekonomskog života. Pretežan oblik ekonomske organizacije imao je presudan uticaj na društvenu organizaciju, te naposletku oblikovao i političku organizaciju. Tako su, recimo, tehnologije uglja, čelika i fabričke proizvodnje srušile prethodan zemljoradnički poredak, i zahtevale i urbanizaciju i viši stepen obrazovanja. Nasuprot tome, rane etape informatičke revolucije okončale su monopol raznih hijerarhija nad informacijama i olakšale horizontalnu mobilizaciju. Viši prihodi bi proizveli srednju klasu koja bi proporcionalno htela da više učestvuje u politici. To objašnjava relativno snažnu korelaciju bogatstva i demokratije širom sveta. Najjasniji primer ekonomskog razvoja koji vodi ka ujednačavanju društava bio je uspon istočne Azije. Industrijalizacija se proširila regionom, od Japana preko Koreje do Tajvana i Kine. Društvene promene izazvane ovim procesom svugde su vodile do ujednačavanja sa zemljama Zapada - stanovništvo se masovno pomeralo iz sela u grad, više se investiralo u obrazovanje i obučavanje, razvila se urbana srednja klasa, a podela rada postala je kompleksnija i međuzavisna. U slučaju Japana, Južne Koreje i Tajvana bilo je i političkog ujednačavanja. Sve tri zemlje vremenom su postale liberalne demokratije, a poslednje dve su tranziciju imale tokom osamdesetih, baš u trenutku kada su se pomerile od pretežno zemljoradničkih do pretežno urbanih i industrijskih društava. To međutim nije bio univerzalni šablon - Singapur je postigao veći BDP prema paritetu kupovne moći od Sjedinjenih Američkih Država, a ostao je liberalna izborna autokratija. Kina sada ima nivo prihoda uporediv sa Južnom Korejom i Tajvanom iz osamdesetih, a Si Đinping je ne vodi u demokratiju, već u represivniji oblik diktature. Uslovi Pored kineskog izuzetka, kome ću se uskoro vratiti, postoji i nekoliko nedostajućih komada slagalice, koje danas shvatam daleko bolje nego ranih devedesetih. Prvi je pitanje kako ekonomski rast uopšte potiče. Kada jednom pođete naviše, postoje predvidive društvene i političke posledice, ali veliki deo sveta čini se zaglavljenim u siromaštvu, bez stvarne nade da pođe stazama rasta koje su ocrtali Japan, Koreja i Kina. Takav rast nije univerzalan usled nedostatka institucija, pogotovo zbog manjka moderne države. Moja ranija teorija fokusirala se na demokratiju, i nije dovoljno obraćala pažnju na preduslov - relativno bezličnu državu koja bi mogla da održi društveni poredak i obezbedi osnovna javna dobra. Steći takvu modernu državu, što sam kasnije nazvao „stizanjem do Danske“, zapravo je značajno teži zadatak političkog graditeljstva nego stići do nekog oblika izborne demokratije. Danas postoji preko sto zemalja koje bi se mogle nazvati izbornim demokratijama, uključujući i Irak i Avganistan, ali svega je par desetina zemalja koje se mogu podičiti modernom državom. Uspešan ekonomski razvoj istočnoazijskih društava u prethodne dve generacije počiva na tome što su razvila moderne države pre konfrontacije sa Zapadom, i što nisu morala da stvaraju takve institucije u sklopu modernizacijskih projekata. Delovima sveta u kojima moderne države nisu postojale, poput podsaharske Afrike, put ka ekonomskom rastu bio je daleko teži, jer nisu imale institucionalni okvir u kome bi se rast dogodio. Iz toga proizlazi pitanje koje sam potpuno ignorisao u knjizi iz 1992, pitanje o poreklu moderne države. To sam pokušao da ispravim u dvotomnom Političkom poretku, koji prvo prati razvoj država iz plemenskih društava, a zatim prelaz od patrimonijalnih ka modernim državama. Ako za to postoji mehanizam, reč je o vojnom nadmetanju - države su moćnije od plemenskih društava, a moderne države su moćnije od patrimonijalnih, pa neumorna potraga za bezbednošću podstiče društva da usvoje meritokratsku i bezličnu vladavinu kao načelo organizacije. Ova hipoteza, koja se povezuje sa sociologom Čarlsom Tilijem, nije ni neophodan ni dovoljan uslov postojanja države u bilo kojoj zemlji. Za to nam je potrebno da razmotrimo druge uslove poput klime, geografije ili religijskih uverenja, što donosi komplikovaniju i neuredniju opštu teoriju razvoja. Drugi problem moje formulacije iz 1992. blisko je povezan sa teškoćama stvaranja moderne države - one mogu propadati baš kao što se mogu razvijati, to jest nazadovati u nešto manje moderno. Moderna država je u neku ruku veoma neprirodna, jer je zasnovana na bezličnosti i zaslugama - zvaničnik koga izaberete ne bi trebalo da vam bude prijatelj ili rođak, već neko ko je sposoban za posao. LJudska društvenost funkcioniše drugačije, daje prednost prijateljima i rodbini, pa je kvarenje bezličnog karaktera države - koje inače zovemo političkom korupcijom - stalno iskušenje. Iskušenje je naročito snažno za elite, koje porobljavanjem države pokušavaju da bogatstvo i moć pretvore u privatne prednosti. Taj proces, koji sam u Političkom poretku nazvao „ponovnom patrimonijalizacijom“, odvijao se u svakom političkom sistemu koji je pokušao da stvori modernu državu - na kraju kineske dinastije Han, u janjičarskom sistemu Osmanskog carstva, te pod starim režimom u Francuskoj, koji je stvorio praksu koruptivnog sticanja funkcija. Nešto slično se danas događa u SAD, gde raznovrsne interesne grupe koriste politički sistem podele vlasti da spreče politike koje bi naškodile njihovim interesima, što vodi u opštu političku paralizu. Treći izazov je povezan sa problemom elita koje porobljavaju državne institucije. U mnogim savremenim liberalnim demokratijama rasprostranjeno je mišljenje da su postojeće elite podesile sistem sebi u korist, i da su tako ukopane u rovovima da obične demokratske politike nisu dovoljne da ih izbace iz sedla. Sledstvena politička pat-pozicija vodi u zahteve za snažnim vođom koji bi tim elitama mogao da uputi izazov, makar to značilo potkopavanje institucionalnog okvira koji definiše liberalnu demokratiju. U razvijenom svetu politička stagnacija povezana je s ekonomskim nevoljama stare srednje ili radničke klase, koja je imala siguran posao u decenijama nakon Drugog svetskog rata, i čiji su prihodi i društveni status u skorašnjim decenijama opali. To je izazvalo talas novih populističkih pokreta protiv poretka širom demokratskog sveta, od Viktora Orbana i Jaroslava Kačinjskog u Mađarskoj i Poljskoj, preko Marin le Pen i „bregzitaša“ u Francuskoj i Velikoj Britaniji, do Donalda Trampa u SAD. (Tekst koji je autor ustupio NIN-u publikovan je u francuskom magazinu Komenter) Kraj u narednom broju