Postoji li glas građana ako ga niko ne čuje

Kao što su filozofi, a i ostali koji se tako osećaju, vekovima pokušavali da tačno odgovore na pitanje da li zvuk padanja drveta u šumi postoji ako ga niko nije čuo, tako i građani Srbije u poslednje vreme imaju prava da se pitaju da li njihov glas, kao tekovina demokratije, uopšte postoji ako ga niko ne čuje? Ili ga čak i čuje, ali ga prosto ignoriše. Aerodrom „Konstantin Veliki“ prešao je u ruke države, bez obzira na to što su građani Niša vrlo jasno gradskoj vlasti stavili do znanja da to nije ono što oni žele. Jedini odbornik vladajuće koalicije u Nišu koji nije glasao za ovu odluku bio je Nebojša Bogdanović iz Socijalističke partije Srbije. U objašnjenju je razložno objasnio svoju odluku i time ogolio svu razliku između onih koji misle svojom glavom i deluju u skladu sa razumom i onih koji misle i deluju isključivo u skladu sa partijskim naredbama. Ako uz to umeju i lepo da tapšu i da pohvale predsednika države, pa makar to i ne bilo preterano rečito, to je pun paket, savršen materijal za garnituru koja je već odavno potpuno odrođena od naroda. Ma koliko sve ovo delovalo strašno, možda će ipak najstrašnije biti onom milion i prvom putniku. Jer, da se podsetimo, prelaskom aerodroma u nadležnost države, njegov limit je ograničen na milion putnika. I zamislite sad milion i prvog, dolazi on ili ona na gejt, a tamo stoje gradonačelnik Niša Darko Bulatović, odbornici koji su glasali za poklanjanje aerodroma, predsednik Aleksandar Vučić i ministarka Zorana Mihajlović i kažu: „Čestitamoooo, vi ste milion i prvi putnik, a ovo je nešto kao svečani doček samo vas ne dočekujemo nego vas vraćamo nazad, takoreći odček! Srećno, dođite nam...pa, u stvari znate šta, bolje ajte vi polako u Beograd. Zdravo!“ U međuvremenu, u Beogradu se priprema izgradnja još jednog monumentalnog i nadasve neophodnog objekta. Tako je, govorimo o jarbolu na Ušću. Iako se mnogi građani ovim povodom bune i tvrde da ima mnogo važnijih stvari u koje treba uložiti novac, gradski čelnici se ne obaziru previše na te primedbe. Jedna od njih kaže da se tokom minulih obilnih kiša u Beogradu pokazalo da nemamo dovoljno infrastruktura koje bi primile tu količinu vode, a i ono što imamo je začepljeno đubretom, pa bi novac trebalo uložiti da se ovaj problem reši. Kakvi amateri. Pa jarbol se i pravi upravo da bi bio rešen ovaj problem! Razmislite malo. Jarbol će biti visok čak 120 metara. Kada ponovo udare velike kiše, čak i da dođe do nekog ozbiljnijeg potopa, mada su, što bi Čučković rekao, šanse za to minimalne, svi Beograđani bi bez problema mogli da se popnu na jarbol i tako izbegnu povišen vodostaj. Dobro, ovi na dnu jarbola ga možda ne bi izbegli, ali šta sad, mora i neka žrtva da se podnese. Uglavnom, govorimo o potpuno novom, naprednom sistemu zaštite od poplava, kakav do sada nije viđen. Još samo da inoviramo neki sistem koji će potpuno utišati taj dosadni glasić građana koji stalno nešto pridikuju i žale se. Pa da krenemo u svetlu budućnost, sa građanima ili bez njih, svejedno je.