Da li vam je žao Srbije

Otvoreno pismo koje je Slaviša Ristić, predsednik Narodnog pokreta Srba na Kosovu i Metohiji „Otadžbina“, uputio Vladimiru Putinu, svom vrhovnom i neprikosnovenom autoritetu, mediji bliski vlasti, analitičari i političari vladajuće koalicije osudili su kao poziv na ubistvo predsednika Vučića. Tako je buka koja je oko toga danima tutnjala u senku bacila pravu i opaku poentu pisma. Ako ne potpiše nezavisnost Kosova, napisao je Ristić, Vučića mogu ubiti isti oni koji su ubili Đinđića, zato što on to nije hteo. Insinuacija da je metak koji je ubio Đinđića došao sa Zapada, nikome od pomenutih kritičara nije zasmetala. Možda zato što dolazi iz „škole mišljenja“ koja je i njima veoma bliska. A dalja, nijansirana analiza sadržaja pisma verovatno bi i njih same dovela u nevolju, pošto su mnogima pomešane misli i oko Putina i oko Đinđića, a i sa autorom pisma mogli bi dostojno da se takmiče u rusofilstvu. Zato su izabrali da ne pitaju kako to da ovdašnji političar traži od predsednika druge države da arbitrira u unutrašnjim stvarima Srbije. Kako da to kritikuju kad se tom državniku, velikom Vladimiru Vladimiroviču, mnogi od njih do zemlje klanjaju. Nisu se osvrnuli ni na to što se Ristić javno žali da vlast u Srbiji Krim smatra Ukrajinom a ne Rusijom, da ruskom humanitarnom centru uporno ne daje diplomatski status i priliku za značajniji ulazak kapitala. Niti na očekivanje da Putin, počasni građanin Zubinog Potoka, izvuče uši ovdašnjoj vlasti što se „hvali lažnim rusofilstvom“ kako bi shvatila da „nikakve evrointegracije ne mogu kompenzovati gubitak teritorije“. Naravno i da garantuje da „samoproglašena republika Kosovo nikada neće biti priznata“. I šta sad tu da kaže Marko Đurić, a da ne uđe u raspravu sa sopstvenim stavovima, sa svojim licem u ogledalu. Zato je on našao svoj mostić preko koga će pregaziti tu mutnu vodu i nasloniti se na sigurni, potporni stub ove vlasti – kosovsku mitologiju. Za Đurićev nacionalni patos i epiku zato je ključno što je pismo Putinu poslato na Vidovdan, dan koji bi trebalo da ujedinjuje Srbe i simboliše Kosovo. Bila su dva puta pred Vučićem kada se pre šest godina prvi put popeo na srpski politički tron, odlučan da menja budućnost ove zemlje: Da Srbiju umiri, učini građanskom, tolerantnom i verovatno izgubi masovnu podršku birača, što nije dolazilo u obzir. Ili da cena izbornog rezultata bude da se od društva napravi ratničko pleme, mentalno zamrznuto u 1389. godini, kojim će da plaši Evropu, već prestravljenu od narastajuće desnice, i da se legitimiše kao jedini koji može da ga kontroliše i vodi. Ovo što danas imamo samo je posledica te konfuzije i nasilja koji su programirani kao uspešna politika ove vlasti. Fatalna strategija totalnog razaranja u godini u kojoj se iscrtavaju obrisi raspleta. Tako izgleda pragmatična politička računica u kojoj se ne gubi vlast a razrešava kosovski problem. U kojoj se Vučić uspostavlja kao jedini koji brine o nacionalnom identitetu, vraća ponos srpskom narodu, jedini koji može da se suprotstavi Zapadu, gaji rusofilstvo i vodi zemlju u Evropsku uniju. Kad dođe taj odlučni trenutak samo on, rolerkoster politikom, može da obezbedi podršku za ono u šta njegovi birači u stvari uopšte ne veruju. Samo on može da pokaže međunarodnoj zajednici cenu kockanja sa onima koji su spremni na sve. A kojima je u međuvremenu podigao borbenu gotovost, pa na jesen, kad se očekuje kosovska završnica, stiže Putin sa davno obećanom donacijom, trideset modernizovanih borbenih vozila i isto toliko savremenih tenkova. Doprinos miru i stabilnosti u regionu Balkana. Ali šta je sa srpskim društvom, posle svih tih kalkulacija? Zar nije prevelika cena da se zarad političkih računica žrtvuje društvo, pretvarajući ga u dezorijentisanu gomilu koja se bori u gladijatorskoj areni, razvaljenih institucija, izmišljenih konflikata i ogromne mržnje koja guta svaku razliku, koje ostaje zarobljeno u vekovne mitove i sukobe, nesposobno da živi sa drugima. Pa kakvi ćemo ući u Evropu, ako se to uopšte i desi, da li se to nekada pita vlast koja bi da se domogne istorije. I kako da normalizujemo odnose sa Kosovom kad ne možemo unutar svoje političke zajednice i kad je proizvodnja nenormalnosti strategija uspeha ove vlasti.