Ubice dece i silovatelji na slobodi

Odlučujući u žalbenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu za optužene pripadnike jedinice „Simini četnici“ za ubistvo 27 romskih civila i za rušenje džamije u selu Skočić, kod Zvornika u BiH, jula 1992. godine. Za optužene Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića oslobađajuću presudu Apelacioni sud je preinačio i osudio ih zbog nečovečnog postupanja, seksualnog ponižavanja i silovanja sada zaštićenih svedokinja. Gavrić i Đurđević osuđeni su na kazne zatvora od po 10 godina, dok je Alić osuđen na šest godina. Postupkom su bili obuhvaćeni još i Damir Bogdanović, Đorđe Šević i Dragana Đekić, a prvookrivljeni Sima Bogdanović i Zoran Stojanović su u međuvremenu preminuli. Optuženi su se teretili da su 12. jula 1992. po dolasku u Skočić prvo minirali džamiju, a zatim u jednu kuću skupili meštane Rome, među kojima je bilo devetoro dece i jedna trudna žena. Od njih su oduzeli vredne stvari, a zatim su ih tukli rukama, nogama i puškama, pri čemu su Arifa Nuhanovića ubili. U isto vreme, pojedini pripadnici jedinice su silovali - sada zaštićene svedokinje „Alfu“, „Betu“ i „Gamu“. Zatim su ih sve kamionom odvezli do sela Malešić, gde su tri zaštićene svedokinje izdvojili i sproveli ih u kuće u kojima su bili smešteni pripadnici jedinice. Preostale Rome odvezli su do jame kod mesta Hamzići u blizini sela Šetići, te ih pojedinačno izvodili iz vozila i ubijali noževima i vatrenim oružjem. Tela su bacali u jamu gde su na kraju ubacili bombu. Tada osmogodišnji Zijo Ribić, iako teško ranjen, uspeo je da pobegne iz jame u kojoj su mu ostali roditelji, šest sestara i brat. Tri zaštićene svedokinje držane su nekoliko meseci kao robinje, tokom kojih su ih silovali, tukli, ponižavali i primoravali da služe. U ponovljenom postupku, Viši sud u Beogradu izrekao je juna 2015. oslobađajuću presudu za sve optužene, iako su 2013. svi bili osuđeni. Tu prvu presudu je poništio Apelacioni sud 2014, da bi u junu 2018. doneo pravosnažnu presudu koja je naišla na oštre reakcije. Posebnu pažnju izazvalo je novo tumačenje o saizvršilaštvu, jer je Apelacioni sud obrazložio da bi morala biti dokazana „svaka od radnji izvršenja ponaosob svakog izvršioca, kojom je on bitno doprineo izvršenju dela“. To je kritikovao Fond za humanitarno pravo ukazujući na ozbiljne pravne nedostatke. U slučaju okrivljenog Alića, Apelacion sud konstatuje: „To što je bio u blizini mesta na kome se kritični događaj odigrao ne može samo po sebi predstavljati njegov bitan doprinos izvršenju ubistva“. U FHP pozivajući se na Alićev iskaz ukazuju da je on razumeo naredbu da je potrebno da se čuva straža i da ju je izvršio. Ukazuju da je on dok su drugi pripadnici ubijali Rome, čuo zapomaganja i jauke žrtava, ali nije učinio ništa da spreči ubistva. FHP smatra da je Apelacioni sud pogrešio kada je utvrdio da Alić nije prihvatio svoju ulogu u ubistvima meštana Skočića. „Da je Alić prihvatio svoju ulogu u vršenju zločina, govori činjenica da je i posle ubistava ostao u jedinici, gde je u Malešiću silovao zaštićene svedokinje, tukao ih i ponižavao, za šta je presudom Apelacionog suda i osuđen”, navode u FHP. Oni upozoravaju da ukoliko bi se u sudskoj praksi održao ovakav standard dokazivanja saizvršilaštva to bi dovelo do ozbiljnih problema u ionako retkim slučajevima procesuiranja. „Stav suda je takav da u budućoj praksi može dovesti do oslobađanja počinioca ratnih zločina. Postupci za masovne zločine u Lovasu u Hrvatskoj (ubijeno najmanje 45 hrvatskih civila) i Ćuški na KiM (ubijenao najmanje 44 albanska civila) mogu biti okončani oslobađajućim presudama”, kažu u Fondu. Upozoravaju da je ova nova praksa u suprotnosti sa standardima iz postupaka za ratne zločine u Sjeverinu, Belom Manastiru i Ličkom Osiku gde su okrivljeni pravosnažno osuđeni kao saizvršioci. Ovakva praksa je i suprotna moralu i zdravom razumu jer omogućava silovateljima i ubicama dece da budu slobodni građani Srbije.