Razlaz pre raskida

Nema mira među britanskim konzervativcima. Pune dve godine nakon što je njihovo desno, evroskeptično krilo zabeležilo senzacionalnu pobedu na nacionalnom referendumu o istupanju iz Evropske unije i celu političku scenu okrenulo naglavačke, u vladajućoj stranci i dalje bukti građanski rat - ovog puta između pristalica „tvrdog“ i „mekog“ bregzita. Koliko krajem prošle sedmice premijerka Tereza Mej pomislila je da konačno ima načelnu saglasnost makar svog kabineta, kad već ne sve buntovnije stranke, za to da izlazak iz EU ipak bude sproveden na oprezniji, manje radikalan način; da bi par dana kasnije, u razmaku od dvadesetak sati, ostavke podneli najpre ministar za sprovođenje bregzita i glavni pregovarač s EU Dejvid Dejvis, a onda i ministar spoljnih poslova Boris DŽonson. I dok je za Dejvisovu ostavku manje-više jednoglasno konstatovano da je principijelne prirode, budući da je on od početka bio zagovornik radikalnog raskida s EU, DŽonsonova ostavka vidi se tek kao još jedna manifestacija njegovog bezobalnog oportunizma i nezajažljivih ličnih ambicija. Posumnjalo se na mah - s obzirom na njegovu spletkarošku prirodu - da bi DŽonsonovo povlačenje moglo da bude i uvod u još jedan pokušaj unutarstranačkog puča, s namerom da se Mejova svrgne, ali se brzo pokazalo da taj trenutak još nije došao - što, opet, ne znači da premijerka, nakon što je preživela i ovaj udarac, može komotno da se oseća tu gde je. Premijerka je brzo imenovala nove članove vlade - dosadašnji ministar za stambena pitanja i dokazani evroskeptik Dominik Rab postavljen je na Dejvisovo, a dojučerašnji ministar zdravlja DŽeremi Hant na DŽonsonovo mesto. I jedna i druga promena viđene su kao poboljšanje u odnosu na dosadašnja rešenja: za Dejvisom, a pogotovo za DŽonsonom, niko neće žaliti.