Zastoj na Kosovu

Oko Kosova trenutno vlada zastoj, ne zbog Vučićeve borbenosti, kako sugerišu režimski mediji, već zbog sukoba među Albancima da li Srbima dati makar minimalnu zajednicu srpskih opština ili ne. Okvirni dogovor je, verujem, odavno prihvaćen od strane predsednika Vučića, predstavnika EU i Hašima Tačija: Srbija će potpisati „sveobuhvatan pravno obavezujući sporazum“ (kako traži EU), kojim će dati punu nezavisnost Kosovu, uključujući i članstvo u Ujedinjenim nacijama. Jedino ne bi bilo izričito pomenuto priznanje nezavisnosti, kako bi se Vučiću olakšala medijska odbrana ovog sporazuma: moći će da kaže da Srbija NIJE priznala Kosovo. Albanci bi trebalo, kao svoj prilog istorijskom dogovoru, da odobre ono što su već davno prihvatili: zajednicu srpskih opština (ZSO). Do sada je nisu operativno dali da bi imali šta da navodno „žrtvuju“ kada dođe trenutak. Ovim bi omogućili Vučiću da se hvali kako je izborio visoku autonomiju za Srbe i time ih zaštitio od albanske majorizacije i eventualnih zuluma. Pričaće kako će srpska deca na Kosovu sada moći mirno da spavaju i slične propagandne floskule. Ta ZSO svakako ne bi donela široku autonomiju srpskim opštinama: u kosovskom sistemu opštine imaju mala prava, tako da ZSO ne bi imala nadležnosti koje se smatraju državnim atributima (policija, sudstvo, porezi itd), već će biti uglavnom nominalna, bez važnijih nadležnosti. Svojevremeno je albanski stav čak bio da ZSO ne treba da ima ni skupštinu, ni neki izvršni organ, već da bude praktično mesto razmene mišljenja i iskustava između predstavnika opština. I tako, trebalo bi da se Srbija definitivno odrekne svih prava na Kosovo, a da dobije samo nevažnu ZSO, bez ikakvih ozbiljnih nadležnosti. Vučić je svakako spreman na ovu „trampu“ kako bi se realizovala njegova trgovina sa EU i SAD: vi meni vlast, ja vama Kosovo. I sve je lepo dogovoreno, kad vidi vraže! Aljbin Kurti ne da Srbima ni ZSO. A on zamalo da dobije poslednje izbore sa svojom radikalno nacionalističkom strankom. I sada se Tači, EU i drugi muče da vrate albansku stranu na put starog dogovora, ali im teško ide. Kurti vidi da Albanci imaju dobre karte u rukama: imaju punu podršku SAD i drugih zapadnih sila, kontrolu nad celim Kosovom posle ukidanja srpskih institucija od strane Srbije, funkcionišu u međunarodnom saobraćaju gotovo kao nezavisna država posle učlanjivanja u MMF, Svetsku banku, Međunarodni olimpijski komitet uz saglasnost Srbije i, možda najvažnije, Srbija je talac kosovskih upravljača, jer joj je potreban dogovor sa njima da bi se zadovoljio uslov EU za pridruživanje Srbije o rešenim svim spornim pitanjima sa susedima. Zato Kurti traži sve. Ali, Srbija ima u ruci jednu kartu koju Kurti potcenjuje, a Vučić loše koristi: ona priznaje ili ne priznaje nezavisnost Kosova. Međunarodni faktori to savršeno dobro shvataju i zato lome Albance kako bi kosovski problem konačno bio rešen, posebno imajući u vidu Vučićevu kooperativnost i minimalne zahteve sa njegove strane. Uopšte, tokom svih ovih godina Srbija je vrlo kooperativna, a jedini „otpor“ koji je pružala ticao se rokova, odnosno odugovlačenja. Nismo čuli da postoji neka ozbiljna crvena linija preko koje se neće preći (šta bi s toliko reklamiranim Vučićevom planom?), ne vidi se odlučnost srpskih pregovarača u borbi za državne interese već podanički odnos sa Mogerinijevom. Kao da se radi o sitnom trgovinskom pitanju, a ne o celoj pokrajini. Da se u poslednjoj deceniji tvrđe pregovaralo, šanse za povoljnije rešenje bile bi veće. Na primer, umesto ZSO možda bi se mogle dobiti severne opštine. Ili povoljnije rešenje za ZSO. Ili više para, bilo šta. Ovako će Srbija ostati i bez pokrajine i bez bilo kakvog drugog dobitka. Jedino će nam ostati Vučić. Rodoljubiva opozicija u Srbiji traži da se prekinu pregovori i sukob zamrzne, odnosno rešenje ostavi za bolja vremena. Paradoksalno je da im dostizanje ovog cilja može obezbediti samo Aljbin Kurti, a ne Vučić. Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije