Nama vlast radi o glavi

Smatraju ga subverzivnim prema vlasti, ali njegova životna uverenja smeštena su u okvire dve maksime. Prve, italijanskog pisca Prima Levija: „Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju“. I u osvrtu na nju poznati srpski pisac Filip David kaže: „U jednom eseju početkom devedesetih napisao sam kako se stav - stoj i gledaj, lako pretvara u izvršavanje naredbe - ćuti i slušaj, a potom u - ubij i ne razmišljaj. U mračnim vremenima ravnodušnost je jedan od najvećih grehova“. Drugu maksimu, koje se pridržava, izrekao je pre mnogo vekova sveti Aurelije Avgustin: „A bez pravde, šta su tada države drugo doli velike razbojničke bande?“ „Očevidno“, kaže David „malo se toga suštinski promenilo, od davnih vremena do danas i svedoci smo koliko se i na koje načine pravda izvrgava ruglu, na najperfidniji i najočitiji način i kako se država bez moralne osnove, bez pravde i pravednosti, lako preobražava u državu kriminala i korupcije“. Da li smo loši ljudi postali kroz teško vreme, ili je siromaštvo oglodalo naše dostojanstvo, čineći nas preko mere trpeljivim na nasilje i nepravdu? Ta reč „dostojanstveno“ uveliko je zloupotrebljena. Ko nam sve nije vraćao „dostojanstvo“. Milošević je veoma često spominjao tu reč. Dostojanstvo su nam vraćali i oni posle njega. Nisam siguran da ta reč na ovim našim prostorima uopšte nešto znači, da ima neku cenu. Tamo gde je politika iznad života, gde je vlast iznad opšteg interesa a manipulacije i razne vrste zloupotreba postale način i stil života, ne može biti govora o nekakvom dostojanstvu, posebno ne o onom koje daju ili vraćaju političari. Dostojanstvo je, kao i poštenje, moralnost, samosvesnost, ugrađeno u ličnost pojedinaca ili je nema. Čega da se stidimo, mi kao pojedinci, i kako da, ne čineći ništa, verujemo u novu eru koja dolazi posle svakog zla? Ne možemo da znamo šta dolazi „posle“. Suviše su slabi temelji na kojima se stvara budućnost. A razloga za stid ima svuda, rekao bih na svakom koraku. Stid zbog onoga što čujemo i slušamo od onih koji nas predstavljaju. Stid što ne uspevamo da se oslobodimo kukavičluka i predrasuda. Stid što nemamo snage da se menjamo i oslobađamo svojih zabluda. A zla će uvek biti, samo se ne sme dozvoliti da zlo proglašavamo dobrim, što se često čini, da svoje poraze proglašavamo pobedama. Važno je prepoznati zlo i suprotstaviti se zlu, a ne prihvatiti ga kao saveznika. Senka zla pada na dobar deo naše savremene istorije. Vučić, Vulin, Dačić, prosta je reč, izvinjavam se, ali, imate li utisak da se sprdaju s narodom i šta mislite kako će ta njihova igra da se okonča? Spomenuli ste samo neke od ličnosti koje su odigrale veću ili manju blago rečeno problematičnu ulogu u vreme rasturanja Jugoslavije. Nije nažalost bilo političke lustracije, a ni iskrenog i dubokog kajanja za ono što su govorili i činili, za odgovornost u širenju ratne propagande, mržnje, saradnje sa notornim zločincima. Malo ili ništa se naučilo od prošlosti. Teško nasleđe ružne i neokajane prošlosti ostavlja se onima koji dolaze, lošu polaznu poziciju za izgradnju jednog boljeg, časnijeg, poštenijeg i odgovornijeg društva. Iluzija je da će se sve zaboraviti. Loša prošlost se vraća pre ili kasnije, sa nepredvidivim posledicama. Istoriju piše politika koja je vlast u određenom trenutku, i kako se koja smenjuje, ispisuje istoriju po principu činjenice su tu, ali nas ne obavezuju, manipulišući njima, koristeći ih po potrebi, kao kratke sekvence kako joj koja kada zatreba u moru laži i neistina kojima prekraja stvarne događaje? Politika koja nam kroji živote zasniva se na demagogiji i licemerju, na takozvanim fake news i stvara iskrivljenu sliku stvarnosti. U takvoj situaciji ljudi više veruju onome što se piše ili vidi u manipulisanim medijima i govorima sveprisutnih političara nego svojim očima. Mirjana Miočinović je takvo stanje stvari nazvala „nemoć očiglednog“. Mi živimo u nekoj vrsti simulacije stvarnosti. Tako je bilo devedesetih, tako je i danas. Koliko su narodi regiona, Srbija, BiH i Hrvatska, prekrojili svoju istoriju i šta sada znamo o nama iz prošlosti, od Jasenovca do Draže Mihailovića... Kako ćemo uz takvu zbrku od istorije, krojenu istinama i lažima, živeti kao dobri susedi? Prekrajanje istorije ili prećutkivanje onoga što ne odgovara zvaničnim verzijama istorije uveliko je prisutno na ovim našim balkanskim prostorima. A onaj njen mračan deo ostaje prikriven. Evo samo nekoliko primera, a ima ih mnogo. Šta se zna o tome koji su uslovi postavljeni na Berlinskom kongresu 1878. Srbiji da bi joj se priznala nezavisnost? Koliko se zna o zločinima u balkanskim ratovima nad muslimanskim i albanskim stanovništvom uključujući masovna pogubljenja civilnog stanovništva, etnička čišćenja, paljevine naselja, nasilna pokrštavanja i progone o kojima je pisala čitava svetska štampa, o kojima su pisali i tada mladi novinar Lav Trocki i naš Dimitrije Tucović? Ili šta reći o tome da je 1937, prema službenim izvorima Crkve, patrijarh Varnava između ostalog izjavio kako je „Bog poslao nemačkom narodu jednog dalekovidog Firera“ i kako „opravdana borba nemačkog naroda za ravnopravnost zaslužuje poštovanje svih naroda“. Svega ovoga nema u udžbenicima istorije, izbrisano je iz sećanja. A šta tek reći o poslednjim ratovima i crnim stranicama tih tragičnih zbivanja, još nepročitanim ili prećutanim? Istoriju čine i svetle i mračne strane, a treba poznavati i jedne i druge da bi se mogle donositi važne odluke na kojim se zasniva budućnost. Snaga jednog naroda ogleda se i u tome da ne strahuje od suočavanja i sa tamnim stranama svoje istorije. „Mislim da dolaze teška vremena u kojima ćemo hteti čuti glasove onih pisaca koji mogu videti alternative načinu na koji danas živimo, glasove onih koji će moći prozreti naše osiromašeno društvo… Trebaće nam pisci koji pamte slobodu“. Ursula K. Le Guin, 2014. Koliko je ovo precizno pisano za nas? Nedostaju takvi glasovi. Snažni i dosledni. Nedostaju svuda u svetu, pa i kod nas. Nedostaje moćna odbrana od sveprisutne gluposti. Siromaštvo duha je jednako strašno i nepodnošljivo kao i ekonomska beda. Glupost lako menja ruho i izgled. Često stavlja masku ideologije, nacije, hvali se diplomama visokih naučnih ustanova, cenjenih udruženja, verskih zajednica, samohvališe se jezikom takozvanih mudraca a u stvari običnih budala. Višestruko umnožena glupost nameće se kao proverena, starodrevna istina i ide podruku sa lažima. Glupost je, istini za volju, gotovo ravnomerno raspoređena svuda, ali svako društvo mora dobro da se zamisli, da preispita svoje zablude, svoju perspektivu kada glupost i laži postaju vladajući oblik mišljenja i delovanja. Živimo u vremenu kada su i te kako potrebni glasovi koji će ozbiljno upozoriti da smo zaraženi glupošću, siromaštvom duha, primitivizmom i prostaštvom koji su glavni neprijatelji slobode. Ana Brnabić je rekla: „Pokazali smo onima koji nas zovu bezubim naprednjacima da smo kulturu vratili u fokus, što je izuzetno značajno i zbog ekonomije“? Samo kao cinično poigravanje istinom i činjenicama. Koju kulturu? Onu koja se od jutra do mraka vrti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, začinjenu svakom vrstom psovki i polupornografskim sadržajima? Možda živimo u različitim vremenskim dimenzijama, pa se ne razumemo u shvatanju pojma kulture. Ta spomenuta kultura „vraćena u fokus“ služi anesteziranju nacije, uništava vrednosti pristojne, kulturne komunikacije. Šalje poruku o poželjnoj vrsti ponašanja koje je skandalozno i nema veze sa stvarnom kulturom. Direktno ili indirektno kultura „vraćena u fokus“ podržana je i od samoga predsednika države koji je na određenim televizijama i njima srodnim tabloidima čest gost i kao kod svoje kuće. Koja je estetika ove vlasti, od arhitektonske pa i svake druge? Tradicionalistička? Konzervativna? Vođena od megalomanskih projekata preko jarbola ili spomenika Stefanu Nemanji, koji je u najboljem duhu 19. veka? Logika tržišta je dovela dotle da će izmestiti Topovske šupe zbog izgradnje tržnog centra? Megalomanija je odlika populističkih i mitomanskih vlasti. Mnogo toga treba sređivati u državi koja je po svim standardima siromašna, a za neka duga vremena ostaviti podizanje skupih jarbola čija je granica nebo, otvaranje fontana za uveseljavanje građana, postavljanje novogodišnjih jelki od čije se cene zavrti u glavi. I uvek postoji opravdana sumnja da se neko ugrađuje u troškove takvih i sličnih megaprojekata. Neuporedivo je važnije stvarati dobre i pouzdane institucije, bolnice, podizati škole, povećati životni standard. Gargantuovske projekte ostaviti za neka druga bolja vremena. Takvi „projekti“ u gladnim vremenima vređaju inteligenciju stanovništva. Tu spada i iznenada probuđena ljubav prema spomenicima i memorijalima. Spomenuću i jedan memorijal u nastajanju, Predlog zakona o osnivanju Ustanove Spomen-žrtve na mestu Starog sajmišta gde je za vreme Drugog svetskog rata bio zloglasni Judenlager Semlin. Zakon koji se upravo priprema predviđa da se Staro sajmište pretvori u mesto spomena svih žrtava svih srpskih ratova. Teško je zamisliti da, recimo, Poljaci proglase Aušvic za mesto spomena poljskih žrtava svih ratova ili da se logor u Jasenovcu ozvaniči kao memorijal stradanja vojnih i civilnih žrtava svih hrvatskih ratova. A tako nešto se upravo sprema za Staro sajmište. Uz dužno poštovanje za sve žrtve, Staro sajmište mora biti spomen žrtvama Holokausta, a za Ustanovu Spomen-žrtve u svim ratovima treba odabrati neko drugo mesto. Imenovanje muzičkog urednika TV Pink i autora novokomponovane muzike Damira Handanovića za direktora Centra beogradskih festivala (CEBEF) pokazuje da je član SNS nagrađen za lojalnost? Šta je cilj takve politike i očekivani efekat? Ne poznajem spomenutu ličnost niti njegove zasluge na području (ne)kulture. Ali kada pročitam gde je i šta radio do sada, stvari postaju mnogo jasnije. No, to je sasvim u skladu sa izborom i kvalifikacijama za većinu rukovodećih ljudi u kulturi, ali i ekonomiji i politici, u potpunom skladu sa rijaliti kulturom koja dominira kao glavni kulturni proizvod. Šest godina Vučićeve vladavine. Šta je ostalo u političkom životu Srbije? Gde je nestala građanska opcija? Zašto je taj glas, najsnažniji 90-ih, sada nečujan? Jesu li udomljeni? Kupljeni? Etablirani? Sadašnja vlast je preuzela demokratama i njima srodnim partijama program približavnja Evropskoj uniji, čime je građanskoj opoziciji oduzela osnovu političkog programa. Na to nije bilo pravog odgovora. Našoj sadašnjoj političkoj i intelektualnoj opoziciji nedostaju nove ideje, programi, ustuknula je pred rastućim populizmom, demagogijom, nesumnjivom vladavinom primitivizma i prostakluka. U svojoj sve očevidnijoj nemoći takozvana demokratska ili građanska opozicija pokazuje spremnost da uđe u savez sa nacionalističkim partijama čime ugrožava i onaj preostali deo svoga identiteta. Time se politička borba svodi na ogoljenu borbu za vlast u kojoj se gube bitne razlike između vlasti i opozicije, a do birača dopiru uglavnom vređanja, svađe u haotičnoj političkoj areni koja odjekuje od uvreda, nepriličnog ponašanja i teških reči. Velika je potreba za promenom takvog stanja, za novim ljudima, ali kako i odakle oni mogu doći? Vlast potpaljuje naciju na visok stepen nacionalizma kako bi ga navodno kontrolisala? Ili ima neki drugi cilj? Nacionalizam je bio i ostao moćno oružje u sredini koja je zaražena tim virusom. Po ko zna koji put ponoviću reči Danila Kiša kako je nacionalizam ideologija banalnosti i kiča, totalitarna ideologija. Ovu ideologiju pokreću strasti i emocije, a ne činjenice. Nacionalista ne prihvata nikakve dokaze, odbacuje dijalog, svuda vidi neprijatelje. Pokreće ga opsesija o sopstvenoj veličini, a istovremeno je obuzet manijom gonjenja. Nekadašnji komunisti internacionalci u borbi za očuvanje vlasti gotovo preko noći postali su nepomirljivi nacionalisti. Nacionalizam je ozbiljna bolest koja se, posebno u složenim etničkim sredinama, a Srbija je takva, mora lečiti, inače će biti uzrok stalnih nestabilnosti sa tragičnim posledicama. U sadašnjem vremenu migrantske krize i jačanja populizma, nacionalizam i populizam dobijaju novi zamah i novu energiju. Nacionalizam je prisutan svuda: u sportu, politici, kulturi, u ekonomiji. Generacija kojoj pripadam verovala je u promene za koje je bila spremna da se bori, verovala je da postoji prolaz u društvo bez predrasuda, oslobođeno stega totalitarizma, jednostavno verovali smo u bolju budućnost. Postavlja se pitanje koja snaga u društvu danas može da ostvari ideale pravednog i slobodnog društva, ideal koji sve više liči na daleku utopiju koja kao i svaka utopija počinje da deluje neostvarivo. Da li je to zapravo predaja, mirenje sa postojećom situacijom, prihvatanje postojećeg stanja? Postalo je najvažnije prilagoditi se, a cena prilagođavanja je uverenje da su odnosi u društvu čvrsto zabetonirani i da se tu ništa ne može promeniti. Da se razumemo: ne mislim samo na promenu vlasti, nego na ono što je najvažnije, na promenu „kulturnog modela“, sveukupnog načina mišljenja, odnosa prema partijskoj državi, društvu hipokrizije i dvostrukih standarda, društvene i političke šizofrenije. Posebno je razočaravajuće što je energije za promene sve manje kod mladih ljudi od kojih većina prezire i izbegava svaku vrstu političkog i društvenog angažmana, a svoju egzistenciju vide ili u prihvatanju često nečasnih uslova preživljavanja ili u odbijanju toga i odlasku iz zemlje. Oni odbijaju da žive u zemlji paradoksa, u rajskom cirkusu gde vlast proklamuje EU, normalizaciju odnosa sa KiM, a zabranjuje dolazak Škeljzena Malićija u Beograd, zakazuje utakmice sa kosovsko-albanskim timovima, a onda ih otkazuje..., hoće sve, a onda ipak samo metar Kosova... Kako sve to zajedno? Ovi i mnogi drugi slični slučajevi, koji su gotovo svakodnevni, ozbiljno dovode u pitanje iskrenost proklamovane proevropske politike. Srbiji zaglibljenoj u siromaštvu i ekonomskoj krizi, pored svih zvaničnih hvalospeva postignutim rezultatima, da bi opstala neophodni su pristupni evropski fondovi i dok oni postoje trajaće i ta ljubav prema evropskim vrednostima. A što se tiče unutrašnje politike, dovoljno je da makar samo povremeno i površno čitate, slušate i gledate vladine medije, tabloidne i one druge, tamo je Evropska unija neprijatelj broj jedan. Sve to liči na pripremu da se na eventualnom referendumu odbije ulazak u Evropsku uniju, ukoliko poziv ikada stigne. Vladavina prava, odnos prema slobodi medija, rešavanje kosovskog čvora, jesu nesavladive prepreke na putu ka stalnom članstvu. Pritvornost i političko licemerje postali su sastavni deo svakodnevnog života, stvorena je razgranata mreža obmana. Ako bismo postali normalna zemlja, onda bi vlast izgubila svoje beneficije. Ovako, u stvari, nama vlast radi o glavi. Ako imate društvo gde se ne kažnjava lopovluk, gde se ne kritikuju primitivizam i prostaštvo, ako imate vlast koja podržava psovački, prostački jezik rijalitija, onda ljudi kažu: da bih nešto postao, moram ući u tu partiju i moram se ponašati kako se ponašaju ti drugi. Morate biti nečasni da vas ti nečasni ne bi proglasili budalom zato što ste pošteni i časni.