Turbo patriotizam

Taman kada se tri četvrtine Beograđana koji nisu glasali za SNS ponadalo da je priča o jarbolu bila samo predizborni vic, nova gradska vlada ih je dotukla. Građanima je isporučila račun od 400 miliona dinara za izgradnju najvećeg jarbola u Evropi (zbilja najvećeg, nije još jedna od Vučićevih stilskih figura), visokog 120 metara i teškog bar 400 tona čelika, ukoliko je predviđeno da ostane na Ušću a ne da se uruši po glavama građana. Imajući u vidu kvalitet dosadašnjih radova, postoji opravdan strah da će se nad Beogradom nadviti ne samo najveća zastava u Evropi već i najveća pretnja po život stanovnika. Tolika da bi trebalo ozbiljno razmisliti o leks specijalisu koji bi naprednjacima omogućio da slobodno uzimaju pare iz gradske kase, da ih nekažnjeno prelivaju na račun svojih partnera ali da ne grade ništa. Međutim, njihov predsednik želi jarbol po ugledu na one koji dižu autoritarni režimi Centralne Azije i Bliskog istoka. Ili po ugledu na jarbol iz Erdoganovog predizbornog spota u kom svi stanovnici Turske trče, skaču i lete ka njemu da bi spasili tursku zastavu, što predstavlja impozantnu sliku ali ne i stvarnost – u pitanju je kompjuterska animacija. Erdogan, koji nije podigao najveći jarbol u Evropi, svoju ljubav prema zastavi ispoljava tako što sa svakog samita pokupi i ponese zastavicu sa oznakom Turske (služi da se obeleži mesto za slikanje), dok ta vrsta poštovanja nije primećena kod srpskog predsednika. Možda će je više poštovati kada bude najveća? O kakvoj se vrsti grandomanije radi objašnjava arhitekta Bojan Kovačević: „Sredinom druge polovine 1990-ih, osvanula su velika mesingana slova MUZEJ posred kamene površine fasade Muzeja savremene umetnosti, nakon više od tri decenije od podizanja i otvaranja zgrade. Mnogi su bili zbunjeni, nemali broj se šegačio s tim. Sticajem okolnosti, imao sam 1998. radni sastanak sa direktorom Rašom Trkuljom i upitao ga zašto je natakario ta velika slova na fasadu. Odgovorio mi je: ’Pa da znaju ljudi da je Muzej!’ Izgleda da ne možemo bez tog doverifikovanja svega živog. Tako nam sad treba jarbol sa srpskom zastavom na 120 metara visine, valjda da nam ne bi oteli Beograd, ili da bismo znali da makar Beograd nije sporan. Mada suočavanje sa podatkom koje su zemlje i gradovi to već instalirali govori da ne trčimo među civilizovani svet planete.” Vlasnici firme Trident, jedine koja na svetu uspešno podiže jarbole veće od 100 metara, tvrde da pre 20 godina nisu ni sanjali da će se baviti tim poslom jer tržište jednostavno nije postojalo. Radili su na poslovima logistike odbrane kada ih je sponzor upitao da li bi u Abu Dabiju mogli da podignu najveći jarbol na svetu, jer bi to bio „divan spomenik njihovom vladaru“. Tek što su ga 2001. završili, došao je izaslanik kralja Abdulaha i zatražio da obore svetski rekord u Amanu. Tada su odlučili da napuste dotadašnji posao i posvete se samo izgradnji jarbola, jer je „tržište rođeno“. Na pitanje da li ga je stvorila „taština vladara“ diplomatski odgovaraju da se radi o zemljama koje pre 40 godina nisu imale ništa, pa su sada ponosne što su stvorile nešto. Dakle, ni Srbija ni Beograd ne bi trebalo da spadaju u tu kategoriju. Pa zar glavni grad nije izgrađen na Singidunumu? Jeste, ali ga je naprednjačka gradnja zatrpala novogradnjom. Zar nismo imali zaštićenu zgradu Ikarusa izgrađenu u art deco stilu. Jesmo, ali su i nju naprednjaci srušili da bi umesto sa evropskim prestonicama trčali trku sa Saudijskom Arabijom i Tadžikistanom. „Bilo bi divno da Beograd dobije veliku srpsku zastavu kao jedan od simbola grada. U SAD zastavu stavljaju svuda - od kosmodroma, do donjeg veša i čarapa. Nema gde nema zastave, a izgleda da nekome smeta srpska zastava“, uskliknuo je Vučić i time svima stavio do znanja šta je ono što tačno hoće uz mnogo šljaštećih sijalica, raspevanih fontana i ambijenta preslikanog iz Pink zvezda. Želi ogromni spomenik sebi, pravu građevinu i to istih dimenzija kao što je ona u Šebojganu u SAD, koja trenutno deli 11. mesto na svetu po visini jarbola sa još četiri koja se nalaze u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Imajući u vidu da je svaki emirat u obavezi da podigne jarbol od 120 pa i više metara, možda se i Srbija obavezala na to ugovorom o izgradnji Beograda na vodi, što zvuči logičnije nego plan da se kopiraju SAD. Jer, Amerikanci su ljudi koji zbilja imaju kult nacionalnih simbola, ali u njih ne spada samo zastava već i njihovi ratni heroji, policija i vatrogasci. Za to vreme kod nas se svečano najavljuje kupovina cipela za vojsku i policiju, vatrogasci nemaju ni opremu ni vozila, a kako se tretiraju ratni heroji najbolje smo videli tokom skupštinskog zasedanja povodom donošenja zakona o ratnim memorijalima (održavanju spomenika i groblja palih boraca). Naprednjaci su tri dana čitali svoje amandmane, pa smo između ostalog mogli da čujemo i da se „obrazovanjem Saveta o ratnim memorijalima obezbeđuje sveukupni razvoj Srbije s posebnim osvrtom na unapređenje pravosuđa (zdravlja, privredne klime, digitalizacije...)“, čime nisu poniženi samo oni koji su dali život za Srbiju već i cela nacija. I još nešto – u SAD se čiste zastave vijore gotovo na svakoj kući, a kod nas čak ni na značajnim državnim institucijama nemaju dvostruku šipku da ih drži, već vise poput pohabanih krpa za sudove, dok je većina već podignutih jarbola prazna. Na pitanje o kojoj se onda vrsti patriotizma radi, istoričarka Dubravka Stojanović kaže: „To je neki najniži nivo nacionalizma, koji se svodi na najbedniji nesvesni erotizam tipa ’čiji je jarbol veći’. Pa kada nemate šta drugo da pokažete, uvek padate na tako nizak nivo. Da sam ’srpski neprijatelj’ uživala bih u toj salvi nemoći. Ovako može samo da mi bude žao svih nas.“ Na sličan način je bilo žao sopstvenog naroda i civilnom društvu u Tadžikistanu, kada je podizan jarbol od 165 metara (u tri navrata i u tri kruga su građani seljeni iz svojih domova), koji su bizarno takmičenje za najveći jarbol na svetu nazvali kao „diktatorsko premeravanje k…“. Međutim, prema rečima vlasnika firme Trident, ta vrsta nadmetanja je prisutna samo u zemljama koje ne inkliniraju ni demokratiji ni Zapadu. „Prilazili su nam, ali na mnogim mestima postoji problem sa urbanističkim propisima i izvorima finansiranja“, objašnjava Dejvid Čembers. Dakle, ozbiljne zemlje imaju ozbiljne urbanističke planove i u njima ne može da se mimo zakona sruši Savamala, zatrpa arheološko nalazište ili izgradi emirat preko viševekovne države. „Upravo sam danas u najstarijem listu na Balkanu, koji je postao lični tabloid našeg predsednika, doznao da je Erdogan ugasio 130 listova i redakcija. Izgleda da je to model po kome ćemo se i mi ovde kretati sa čovekom koji nam radi o glavi. Kada bi se ovo što on radi nama dešavalo u Bangladešu, mogli bismo da kažemo: oni nisu uopšte nadomak Evrope, kako se nama nudi. Neverovatno je do koje mere smo svakodnevno zasuti obećanjima i ostvarivanjem najvećih plata, najvećih penzija, najvećih dostignuća, dok smo na samom evropskom dnu. Obećanje tog džinovskog jarbola mi liči na glogov kolac koji nam vrhunska štetočina sprema. Pošto smo na to pristali, možda ništa bolje nismo ni zaslužili“, kaže umetnički kritičar Milan Vlajčić. A da pominjanje gašenja medija u kontekstu jarbola nije slučajnost, najbolje govori uporedna analiza (okvir) iz koje se jasno vidi da što je sloboda medija manja to su jarboli veći.