P(r)okop srpskog fudbala

Fudbal je jednostavna igra ukoliko se bespotrebno ne komplikuje. Samo treba postići pogodak više od protivničke ekipe. To je cela filozofija garnirana hektolitrima ispijenog piva i tonama požderanog hrskavog čipsa. Pa kom opanci, kom obojci. Ukoliko usledi pobeda – super, u suprotnom, ostaje bar zadovoljština zbog borbene i taktički besprekorne igre na terenu. Međutim kada borbenost, taktika i rezultat izostanu, i to još na Svetskom prvenstvu, a javnost od reprezentativaca i selektora dobije klupko otrcanih fraza i floskula (od čelnika „kuće fudbala“ čak ni to), a od sportskih novinara „javnog servisa“ ni mrvicu kritičkog osvrta na bledo izdanje reprezentacije, onda se kao navijač i građanin osetite pomalo nasamareno. Premda osećaj nasamarenosti zbog lošeg izdanja reprezentacije na Mundijalu i izostanka (samo)kritike i ne izgleda kao bogzna kakva pošast u društvu ionako hronično nasamarenih ljudi. Jedan samar manje-više. Pa ipak, u pitanju je najvažnija sporedna stvar na svetu! Upravo ona koja vrlo često i veoma precizno odslikava stanje društva otkrivajući u njemu simptome eventualne bolesti. U Fromovom smislu, dabome. A gde ćete ozbiljnijih simptoma od tendencioznog izazivanja podela unutar društva - na „prijatelje“ koji nekritički hvale i na „neprijatelje“ koji kritički kude, na one koji „vole“ i na one koji „mrze“… Posledice takvih deoba su mnogobrojne, ali je možda najozbiljnija - izazivanje straha od kritike, pre svega kod onih koji ne misle isto kao i posednici moći, ali, što je još gore, i kod onih kojima je profesionalna dužnost da posednicima moći postavljaju nezgodna pitanja. Tako su sportski novinari „javnog servisa“ ispustili „povijesnu“ priliku da u ime građana koji plaćaju pretplatu, upute bar jednu kritičku opasku na račun rukovodstva FSS. Čak i uprkos izjavi predsednika Saveza izrečenoj pred sam početak prvenstva „kako ima onih koji priželjkuju loš rezultat reprezentacije samo da bi napadali igrače, stručni štab i rukovodstvo Saveza“. Nego, da li je ipak moguće priželjkivati dobre rezultate reprezentacije a kritikovati pogrešnu taktiku stručnog štaba i predmundijalske poteze rukovodstva FSS – ukoliko izostanu rezultati? Odgovor je naravno potvrdan. Pogotovo ako su loši rezultati proizvod vanfudbalskih sila koje dolaze iz mračnih dubina izokrenutog društva! Društva u kojem će čelnici FSS, umesto da preuzmu odgovornost za neuspeh reprezentacije, radije proglašavati dobronamerne kritičare neprijateljskim elementima koji, skupa sa Šaćirijem i DŽakom, proslavljaju mundijalski neuspeh Srbije. Ili pak ne priznaju da je sudija Brih isključivi i jedini krivac što nismo postali prvaci sveta! No to su ionako zamenjene teze u službi skidanja odgovornosti sa vlastitih postupaka kojima se nosioci javnih funkcija u Srbiji obilato zapljuskuju. Ne primećujući pritom da svaka zdravorazumska kritika društvenih devijacija, pa i onih fudbalskih, neminovno vodi njihovom iskorenjivanju, pa makar i na duže staze, dočim svako gušenje argumentovane kritike vodi društvo u bolest. A taman se počeo nazirati put ozdravljenja srpskog fudbala. Reprezentacija nije samo protutnjala kroz kvalifikacije osvojivši prvo mesto u grupi ispred Irske, Velsa, Austrije…, već je pod selektorom Muslinom stvorila i prepoznatljiv stil igre. Posle dužeg vremena imali smo nekakvu kompaktnost u timu, pa smo se s razlogom imali čemu nadati u Rusiji. I onda je selektor Muslin, umesto da bude nagrađen, jednostavno smenjen! FSS nije obrazložio taj apsurdni gest koji će svaki pošteni građanin nazvati neprijateljskim aktom uperenim protiv interesa reprezentativnog fudbala. Javnost je ostala uskraćena za informaciju od javnog značaja a izostali su i okrugli stolovi, objašnjenja, sučeljavanja mišljenja, kritički stavovi te naposletku sud stručne javnosti povodom selektorove smene… I to je već bilo dovoljno da se nad FSS-om navuče senka kišonosnog oblaka iz kojeg će ubrzo krenuti da ispadaju ćuskije koje će definitivno utuliti i ono malo patriotskog plama u srcima navijača koji razmišljaju sopstvenom glavom. Zašto, pitali su se s pravom, smenjivati selektora koji je reprezentaciju odveo na Mundijal? Čemu nepotrebno frustriranje ekipe pred Svetski kup? Izuzmemo li poluzvanični izgovor prema kojem je Muslin smenjen zbog nepozivanja Sergeja Milinkovića - Savića u reprezentaciju, ozbiljnijih argumenata i nije bilo. Mada, posle bledih partija koje je ovaj mladi i verovatno perspektivni igrač pružio na Svetskom prvenstvu u Rusiji (čak i Mesiju naiđu loši dani), razlog za Muslinovu smenu tek je delovao kao potpuni promašaj - što je on od samog početka i bio. U stvari, dogodilo se ono što sasvim prirodno korespondira sa novouspostavljenom paradigmom ovdašnje vlasti – ne konsultovati javnost, građane, stručnjake ni oko čega! Muslin je smenjen! Tačka. Prodali smo zemljište stranim investitorima! Tačka. Zatvorili smo Glavnu železničku stanicu! Tačka. Izmestićemo stari Savski most koji kvari ambijent Beograda na vodi! Tačka. Za selektora je postavljen Mladen Krstajić (i tačka). Solidan fudbaler no bez ikakvog iskustva u samostalnom vođenju ekipe - pa makar se radilo i o amaterima iz beogradske zonske lige. Nema problema. Treba dati šansu mladima, ali i treba birati pogodne trenutke za takve vrste eksperimenata - recimo nakon završetka Svetskog prvenstva. Takvi nerezonski potezi, koje je teško pronaći i u Zabavnikovoj rubrici Verovali ili ne, sablažnjavaju svojim neprofesionalnim odnosom prema opštem fudbalskom dobru. Što opet ne znači da takvi potezi nisu deo šireg spektra ostalih nerezonskih poteza koje različiti nivoi vlasti sprovode unutar različitih društvenih sfera. Tako je recimo Glavna železnička stanica zatvorena na samom početku letnje sezone a da prethodno nije obezbeđena ni autobuska linija do Topčidera, odakle će ubuduće saobraćati tradicionalno prebukirani auto-voz na relaciji Beograd - Bar. O infrastrukturi minijaturne stanice da i ne govorimo! Neko će posle ovoga reći da je u pitanju sitnica na kojoj se ne može temeljiti ozbiljniji sud o karakteru vlasti! Ali šta ako se ipak može temeljiti? Baš kao i u slučaju sitnice u vidu oduzimanja kapitenske trake ključnom odbrambenom igraču reprezentacije pred sam početak Mundijala. Jer sitnice su te koje život znače, zar ne? A život je, ne možemo to poreći, jedna od krupnijih stvari za svakog ljudskog stvora. Baš kao i igra reprezentacije za pravog navijača. Zato su valjda na Mundijalu odlučivale sitnice, kako reče jedan reprezentativac Srbije. Umesto juriša ka protivničkom golu, igrači su srljali u prazno i loptu iz faze napada vraćali sopstvenom golmanu kako bi je on, vrag će ga znati koliko puta na utakmici, degažirao nebu pod oblake u želji da je nekim čudom nabaci na Mitrovićevu glavu i da ona nakon toga nekakvim još većim čudom rikošetira u protivničku mrežu. Na takvim se eto „sitnicama“ bazirala selektorova taktička zamisao koju stručni štab po svemu sudeći nije čak dobro ni prostudirao. U protivnom, ne bi Krstajić nakon odlučujuće utakmice kazao: „Imamo visoke igrače pa smo iz prekida pokušali da ugrozimo Brazil! Ali nisu ni oni baš tako niski“. Da je stručni štab na vreme premerio Brazilce, kao što nadležni nisu na vreme premerili Prokop jer bi ustanovili da to nije najsrećnija lokacija za Glavnu železničku stanicu, možda naši igrači i ne bi nalikovali zbunjenim putnicima koji traže kolosek sa kojeg će ući u „brzi“ za Moskvu. Štaviše, ne bi sličili naivnim klincima koji se tek susreću sa fudbalskom loptom i maštaju da jednog dana zaigraju na Svetskom prvenstvu ali tek pošto nauče da igraju fudbal kao reprezentativci Srbije u kvalifikacijama. Jedino je čudno što su se oni u tom trenutku zaista nalazili na Svetskom prvenstvu iako ni približno nisu igrali onako kako su igrali reprezentativci Srbije pod Muslinovom komandom. I tako. Osim majstorskog gola Kolarova, sjajnog Tadićevog centaršuta i odličnog pogotka Mitrovića, ništa se više ne bi moglo iščupati iz bledog izdanja reprezentacije u Rusiji. Pa ukoliko ta tri momenta predstavljaju krajnji domet reprezentativnog fudbala, onda Srbija nikada i neće ostvariti ništa vrednije pažnje u sportu koji se kod nas voli više od košarke i vaterpola zajedno. Nažalost, u prilog ovoj apokaliptičnoj prognozi idu i ko zna po koji put izgovorene fraze reprezentativaca Srbije nakon završetka ruske bajke: „Dali smo sve od sebe!“ „Nismo imali sreće!“ „Idemo podignute glave kući!“ „Srbija treba da bude ponosna na nas!“ „Šta je tu je – idemo dalje!“ Pitanje je samo dokle? Do Prokopa ili Topčidera? I čime?