Zamajavanje o državnom trošku

Desilo se baš onako kako je govorio Aleksandar Vučić: „vlast će samo pričati da bi trebalo smanjiti broj agencija, ali neće ništa uraditi“. Vučić je, doduše, ovo govorio još 2011, sa pozicije zamenika predsednika opozicione SNS, prilikom jedne od sporadičnih medijskih povika na namnoženi broj državnih agencija, biroa, kancelarija, zavoda i drugih institucija formiranih sa izgovorom da bi se standardizovali sa EU propisima, a u stvari namenjenih da se udome različiti partijski zaslužnici i njihova uža i šira familija. Govorio je Aleksandar Vučić, nešto kasnije i ovo: „Smanjićemo broj agencija, zavoda, biroa i saveta sa 136 na manje od 50“, ali danas, šest godina nakon što je njegova stranka preuzela vlast u Srbiji, tačnom se, ipak, ispostavila njegova prva rečenica. Razlika je u tome što Vučić danas nema opoziciju kadru da prebroji sve agencije, fondove, zavode i druge kancelarije koji i dalje egzistiraju uprkos obećanjima o drastičnom smanjenju, pa da tim brojem maše vlastima ispred nosa, onako kako je on to radio kao opozicionar. Oni da prebroje, ako vlast već eskivira da sama to učini. Istini za volju, na različitim veb-stranicama različitih ministarstava postoje različiti spiskovi ustanova, institucija, zavoda, biroa, agencija... ali su oni uglavnom neprecizni i nejasni. Tako se, primera radi, na sajtu Vlade Srbije mogu naći linkovi za agencije, kancelarije i službe Vlade Republike Srbije i ima ih 19, od Razvojne agencije, preko Agencije za lekove i medicinska sredstva, do Koordinacionog tela za područje Bujanovca, Preševa i Medveđe. Zanimljivo je i što se na tom spisku može naći Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima, ali zato nema Kancelarije Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, iako se na spisku državnih organa koje vodi Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nalaze obe. Na spisku poverenika za informacije od javnog značaja, sa druge strane, ima oko 115 različitih agencija, fondova, zavoda koji su obveznici davanja informacija. U odgovorima koje je NIN dobio iz Ministarstva finansija na pitanje da li ono, tačnije Uprava za trezor, vodi evidenciju budžetskih i nebudžetskih entiteta - a to su obavezni po Zakonu o budžetskom sistemu - navodi se da je „saglasno zakonu ministar finansija doneo Pravilnik o spisku korisnika i on je objavljen u Službenom glasniku i postavljen na stranici Uprave za trezor“. Inače, pravilnik je donet prošle godine, iako u pomenutom zakonu godinama već stoji ova obaveza, pa se tako u jednoj od analiza Fiskalnog saveta još iz 2014. može naći podatak da je rok za pripremu spiska istekao krajem 2011, a da su nadležni obećavali da će spisak biti gotov do 2015. Prema ovome koji se trenutno može naći na sajtu Uprave za trezor, odgovaraju NIN-u u Ministarstvu finansija, upisani broj agencija na centralnom nivou je 19, a još 34 su pod kontrolom jedinica lokalne samouprave. Za sva druga pitanja uputili su nas na nadležno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U ovom, pak, ministarstvu, NIN nije dobio odgovor na pitanje koliko tačno ima državnih agencija, postoji li jedinstvena evidencija, koliko njih se finansira samostalno, a koliko novcem iz budžeta, te koliki je to godišnji trošak za državu. Umesto toga, odgovoreno nam je šta omogućava Ustav, šta Zakon o državnoj upravi, a šta Zakon o javnim agencijama, a suština je da se njima dozvoljava poveravanje pojedinih ovlašćenja autonomnim pokrajinama, opštinama, preduzećima, ustanovama, organizacijama, pa i javnim agencijama. „Ukoliko se pitanje odnosi na javne agencije, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave nije nadležno da vodi evidenciju osnovanih javnih agencija. Osnivači vode evidenciju o agencijama koje su osnovali“, navode u ovom ministarstvu i kažu da se „pojam javna agencija koristi i u nazivima organa državne uprave iako nisu osnovane i ne posluju u skladu sa Zakonom o javnim agencijama“, navodeći kao primer Agenciju za mirno rešavanje radnih sporova. „Ukoliko se želi da se agencije na sistematičan način klasifikuju, potrebno je napraviti jasnu distinkciju između javnih agencija i drugih oblika organizovanja koji u sebi nose naziv agencija“, stoji u pisanom odgovoru. Oni, međutim, ne navode ko to mora da uradi, baš kao što je iz prethodnog odgovora moguće zaključiti da spisak onih agencija koje je osnovala Vlada, mora Vlada i voditi. NIN je, naime, odgovor na pitanje koliko je tih agencija i potražio najpre u Kancelariji Vlade za saradnju sa medijima, ali su pitanja očigledno prosleđena Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje, kako stoji u njihovom odgovoru, nije nadležno. Činjenica je i da sve nagomilane i osnovane institucije ne bi trebalo nazivati agencijama i da sve ne podležu istom propisu, ali zbog nepostojanja spiska, odnosno preciznog uvida u njihov rad i nadležnosti, javnost i ne zna kako drugačije da ih naziva. Jer, dugo najavljivana reforma sistema državne uprave i javnog sektora odmakla je taman toliko da se i dalje ne zna koliko ljudi je u toj upravi višak, ako višak uopšte i postoji, na osnovu kojih kriterijuma se određuju njihove zarade, šta oni i zbog čega rade. I da li je broj agencija koje trenutno postoje adekvatan i optimalan, kao i da li baš svaka od njih mora da bude posebno i nezavisno telo ili se ono što radi može prebaciti i u postojeća ministarstva, kao što je to svojevremeno urađeno sa Agencijom za privatizaciju? Doduše, neke druge su, primera radi, opstale u nešto izmenjenoj formi, pa je tako SIEPA, odnosno Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza ugašena, ali je zato formirana Razvojna agencija Srbije. Najnovija analiza Fiskalnog saveta posvećena konfuznom i neuređenom sistemu zarada u državnom i javnom sektoru otkrila je, primera radi, da zaposleni u pojedinim državnim agencijama i dalje zarađuju znatno više nego njihove kolege u samoj državnoj upravi ili nekim drugim ustanovama, iako se nalaze na identičnom radnom mestu, sa istim ili sličnim kvalifikacijama i opisom posla. Nimalo slučajno, ova analiza pokazaće da menadžer za odnose sa javnošću u nečemu što se zove Akademska mreža Srbije (AMRES) i osnovala ju je Vlada da bi se bavila „izgradnjom, razvojem i upravljanjem obrazovnom i naučnoistraživačkom računarskom mrežom Srbije“ ima zaradu jednaku onoj koju prima defektolog koji radi sa osobama obolelim od autizma. Istovremeno, istraživanje Fiskalnog saveta pokazalo je i da osnovna plata vozača u pomenutom AMRES-u iznosi 29.800 dinara, dok vozač u stručnoj službi Nacionalne službe za zapošljavanje ima osnovnu zaradu gotovo 10.000 dinara manju. Pravnik, pak, u ustanovi visokog obrazovanja zarađuje čak 30.000 manje nego njegov kolega u AMRES-u, jer dok prvi ima platu 45.000 dinara, drugi zarađuje 75.000, piše u ovom istraživanju. I baš kao što je istraživanje Fiskalnog saveta pokazalo da je postojeći sistem plata neuređen, konfuzan i nepravičan, tako su i studije rađene svojevremeno za potrebe reforme sistema državne uprave pokazale da je način osnivanja i funkcionisanja agencija u Srbiji nejasan, skup, nekonzistentan i neodrživ na duži rok. Kako piše u jednoj od njih, urađenoj za potrebe USAID-a, „uočene su brojne nedoslednosti u pravnom statusu tih agencija i njihovih ovlašćenja“, a problematičan je i sistem nadzora nad njihovim radom. Navedeno je da se postojećim propisima njima daju velika ovlašćenja, a da se nakon osnivanja agencije „teško može efikasno kontrolisati njihov rad“. Agencije koriste svoja diskreciona prava da zapošljavaju ljude i isplaćuju im visoke zarade, ali istovremeno ne podnose tačne ili čak nikakve izveštaje, piše u ovoj studiji. Vlada je, tek nedavno, usvojila izmene Zakona o javnim agencijama, kao i Zakon o platama u njima, koji podrazumeva da se one postepeno usklađuju sa platama u celom državnom sektoru, kako bi se valjda jednog dana došlo do situacije u kojoj će zaposleni u državi imati istu ili približno istu platu za iste ili slične poslove. Priznajući da svih prethodnih godina praktično ništa i nije urađeno u skladu sa datim obećanjima o ukidanju „barem pedesetak agencija“, kako je to svojevremeno najavljivala potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović, kao ni sa visinom njihovih zarada, jer se baš ona i žalila da postoje ogromne razlike u platama u različitim delovima državne uprave, nadležni ministar Branko Ružić obećao je tek sada bolju kontrolu rada agencija. Takođe, obećao je i da će višak sredstava na računima agencija koje ostvaruju sopstvene prihode biti iskorišćen ili za razvoj same agencije ili će pak biti preusmeren u budžet, kako se ne bi dešavalo da se neosnovano povećavaju plate, kao do sada. Koliko se novca iz budžeta troši na one koje nemaju sopstvene prihode ili ih imaju u nedovoljnoj meri, nemoguće je izračunati ni uvidom u budžet, jer njih uglavnom nema na posebnim budžetskim stavkama. I dok se javnost pita čemu poseban zakon o platama u javnim agencijama, pogotovo što niko precizno ne može reći šta su i koliko tačno ima agencija na koje se ovaj zakon primenjuje, šta one rade, zbog čega su osnovane i otkud potreba da budu samostalne, upućeni upozoravaju da je najpre izmenjen zakon o platama u javnim agencijama, dok se onaj krovni, koji bi trebalo da uredi sistem plata u celom javnom sektoru, pa tako i u agencijama, još uvek čeka. Tako, u Ministarstvu državne uprave na pitanje NIN-a koliko ima zaposlenih u agencijama i kolike su njihove prosečne plate, odgovaraju da su nedavno usvojeni propisi o javnim agencijama i platama u njima deo reforme javne uprave koja treba da „uspostavi usklađen sistem radnih odnosa i plata zaposlenih u celom javnom sektoru“. Samo da na kraju ne bude kao u Vučićevoj zamerci tadašnjim vlastima, s početka ovog teksta. Vlast će samo pričati da bi to trebalo, ali neće ništa uraditi.