Glasanje nogama i kraj istorije

Četvrti izazov mojoj hipotezi iz 1992. uputio je sam Hantington - liberalna demokratija je proizvod zapadne kulture, a ne samo moguć deo procesa modernizacije. Na tom planu Kina je ubedljivo najveći izazov narativu Kraja istorije, pošto se ekonomski modernizuje, a ostaje diktatura. Da je Kina najozbiljniji neliberalni, nedemokratski izazov tezi, tvrdio sam od početka. Islamizam se često pominje kao takmac, ali prilično sam siguran da nijedno društvo islamske teokratije nikada neće moći da dosegne neophodan stepen ekonomskog i tehnološkog moderniteta da bi opstalo kao uspešna zajednica. Ključni dokaz je da još nijedno nije bilo ni blizu toga. Jedine ekonomski uspešne tačke Bliskog istoka jesu malene ispostave poput Dubaija i Katara, koje su uspostavile autokratske, ali liberalne političke sisteme. Zemlja koja je povela region u islamski fundamentalizam, Iran, vri jer novi naraštaj obrazovanih i mladih žudi za otvorenijim, autentično demokratskim društvom. Kina je drugačija. Kina ostaje neliberalna autokratija koja uspešno održava visok nivo rasta i dokazuje da može ovladati širokim rasponom tehnologija potrebnih da bi rast održala i u budućnosti. Neko su se vreme ljudi pitali da li takvo društvo može da bude i inovativno, a ne samo da preslikava i sustiže vodeće svetske ekonomije. Ali kineski tehnološki sektor sve je razvijeniji i trijumfuje nad zapadnim rivalima u nizu bitaka. Pitanje je koliko je kineski model održiv. Nijedno se društvo ne može proceniti na osnovu kratkoročnih uspeha, a moguće je da će se narednih godina Kina suočiti sa ozbiljnim izazovima. Visoke stope rasta prethodnih godina održavane su ekstremno visokim dugom; zemlja ima visoku stopu štednje, ali njen neto dug nije održiv. Kineski model rasta zasnovan na razvoju infrastrukture zaribao je, a nije izvesno da se može izvoziti inicijativom „Pojas i put“. Kina toliko dugo daje prednost ekonomskom rastu da je zatrovala životnu sredinu. Vlada pokušava da to počisti, ali nije jasno hoće li moći istovremeno da reši problem i nastavi dosadašnji rast. Najzad, legitimnost Komunističke partije Kine veoma zavisi od toga koliko će biti uspešna. Zemlja nije imala ozbiljnu recesiju od 1978, ali ekonomski zastoji neizbežni su u napretku ka statusu zemlje visokih prihoda. Šta će nova srednja klasa misliti o vladavini partije tokom dugog ekonomskog pada? Ako Kina narednih godina nastavi da raste i stabilizuje se kao vodeća svetska ekonomska sila, reći ću da je moja teza iz 1992. definitivno pobijena. Peti izazov je tehnološki. Uzimajući u obzir okvir moje izvorne tvrdnje, i ulogu koju su u njoj igrale tehnološke promene, teško je zamisliti kraj istorije bez kraja tehnološkog razvoja. Zabeležio sam to u svojoj knjizi iz 2001, Naša posthumana budućnost, u kojoj sam tvrdio da se mogućnosti manipulacije ljudskim ponašanjem dramatično šire usled napretka nauka o životu. Moja hipoteza o održivosti liberalne demokratije naposletku počiva na njenoj kompatibilnosti sa ljudskom prirodom. Ali ako bi se ta priroda mogla namerno promeniti genetskim inženjerstvom ili psihoaktivnim lekovima, ishod je nepredvidiv. Društveno inženjerstvo totalitarnih režima 20. veka sasvim je primitivno u poređenju sa onim što danas omogućuje biotehnologija. To nije jedini tehnološki izazov sa kojim se suočavaju savremeni politički sistemi. Oružje masovnog uništenja, uključujući biološko oružje, preti da potkopa vezu društvenog razvoja i vojne moći, dajući malim terorističkim grupama i slabim državama moćnu odskočnu dasku protiv razvijenijih protivnika. Oružje masovnog uništenja na neki način vraća svet tamo gde je bio vekovima dok su nomadski konjanici mogli da poraze vojske razvijenijih zemljoradničkih društava, što je trajalo do izuma baruta. Autoritarne države poput Rusije i Kine uspešno kontrolišu i zloupotrebljavaju informacione tehnologije, za koje se devedesetih činilo da podstiču demokratsku mobilizaciju i vraćaju moć običnom čoveku. U prethodnim godinama smo videli kako Rusija i druge zemlje pretvaraju društvene mreže u oružje. U razvijenim ekonomijama automatizacija je naširoko okrivljena za gubitak poslova, i veoma je izgledno da će uticati na poslove sve višeg ranga. Najzad, ako postoje granice koje rastu postavljaju globalno zagrevanje i ograničenost resursa, ili ako udare u plafon mogućnosti da promenama unapređuju produktivnost, liberalne demokratije će se suočiti sa posebnim izazovima. Tržišne ekonomije proizvode nejednakosti koje su politički podnošljive samo ako postoji utisak da svako bar malo profitira. Ako rast ima kraj, mogli bismo se vratiti u predmoderni maltuzijanski svet „nulte sume“, u kome najlakši put do bogatstva nije stvaranje već otimanje. Sav je ovaj tehnološki razvoj mogućnost, a ne izvesnost, i promene nas još mogu iznenaditi doprinosom ljudskom razvoju. Ali taj proces nema konačnost. Poslednji problem jeste pitanje identiteta. Mnogi kritičari Kraja istorije propustili su da primete da je izvorni članak iz 1989. imao znak pitanja, i nisu pročitali završna poglavlja knjiške verzije Poslednjeg čoveka. Potonja su pominjala Ničeovog „čoveka bez prsa“, stanje koje po Ničeu nastaje na kraju istorije, kada su ljudska bića svedena na samozadovoljne potrošače koji nemaju ni ponosa ni stremljenja. Jedna od važnih tema knjige bio je thymos i njegov značaj pokretača ljudske istorije. Thymos je grčka reč koju Sokrat koristi u Republici da bi označio deo ljudske ličnosti koji žudi za uvažavanjem čovekovog unutrašnjeg dostojanstva. Thymos sam prepoznao u dva oblika - kao izotimiju, koja traži da čovek bude uvažen kao ravnopravan, i megalotimiju, želju da čovek bude prepoznat kao superioran. Koževljev Hegel je smatrao da su borbe za dostojanstvo pogon celokupnog istorijskog procesa, a pomaljanje kraja istorije video je kao pobedu principa opšteg i ravnopravnog uvažavanja. Liberalne demokratije uvažavaju ravnopravno dostojanstvo građana priznajući im pravo na slobodu govora, udruživanja i učešća u politici, ophodeći se tako prema njima kao prema odraslima sa punom sposobnošću delovanja. Kao što sam primetio 1992, nevolja je bila ta što se opšte uvažavanje, veoma privlačno ljudima koji žive pod diktaturama, često uzimalo zdravo za gotovo kada je demokratija dosegnuta. LJudi su tražili druge oblike delimičnog uvažavanja, kao članovi raznovrsnih zajednica. To je poreklo i nacionalizma i islamizma, kao i identitetskih politika koje su zahvatile američke univerzitete (što se dešavalo još 1992). Moderna politika se sastoji od niza borbi marginalizovanih grupa da budu uvažene. Jedinke ne žele da vide sebe kao generička ljudska bića, već kao Mađare, Katalonce, muslimane, gejeve i lezbijke, žene, Afroamerikance, i tako dalje. Pri tome liberalne demokratije moraju da usmere i umere megalotimiju, želju preterano ambicioznih pojedinaca da budu uvaženi. Odbrana republike od cezarizma bila je jedna od glavnih briga američkih očeva osnivača, i jedan od razloga da stvore naš sadašnji kompleksan sistem podele vlasti. Nisam tvrdio 1989. da je thymos za liberalnu demokratiju rešen problem, ili da će nacionalizam ili religija uskoro nestati. U svetu koji se krajem ove decenije pomalja identitet je ujedinjujuća tema mnogim populističkim nacionalističkim pokretima koji su nastali širom sveta. To se ne događa samo u novim demokratijama, poput Mađarske ili Poljske, već i u starijim i utvrđenim, kakve su Francuska ili SAD. Islamizam Bliskog istoka može se posmatrati kao varijanta istog isticanja identiteta koje je pokretalo evropski nacionalizam 19. veka. Mogućnost da identitetski problemi proizvedu sukobe i nestabilnost u demokratskim državama i između njih, stvarna je i neprijatna. Pretresao sam brojne razloge zbog kojih proces modernizacije ne mora da kulminira liberalnom demokratijom - zemlje mogu da ostanu siromašne i nestabilne, mogu da se zaglave u autokratiji ili neliberalnoj demokratiji, ili da pođu unatraške, ka ranijim etapama razvoja. Sve ovo može da deluje kao prilično pesimističan pogled u poređenju sa optimizmom izvornog članka iz 1989. To je neizbežno, uzimajući u obzir da najnoviji tokovi svetske politike vode u drukčijem pravcu nego 1992, kada je Hantingtonov „treći talas“ ubrzavao. Svejedno, lako je zaneti se ako kratkoročne trendove predviđamo kao trajne uslove. Ako pogledamo stanje sveta u celini, vidimo izuzetnu sliku - u poslednje dve generacije, a naročito u vremenu nakon pisanja Kraja istorije, ljudski napredak je izvanredan. Rezultat globalizacije i liberalnog međunarodnog poretka koji se stvarao od 1945. jeste da se proizvodnja svetske ekonomije učetvorostručila i da su stotine miliona ljudi izvučene iz ekstremnog siromaštva. To ne važi samo u Kini, već i u podsaharskoj Africi, južnoj Aziji i Latinskoj Americi. Ne popravljaju se samo prihodi - drugi pokazatelji dobrobiti, poput dečjeg mortaliteta, pristupa obrazovanju i položaja žena i devojčica, takođe su se dramatično popravili. U mnogim zemljama nastale su nove srednje klase, a broj demokratija se dramatično povećao, bez obzira na skorašnje preokrete. Možda je najbolji pokazatelj toga da istorija ima jasno i progresivno usmerenje činjenica da svake godine milioni ljudi iz siromašnih, nestabilnih ili represivnih zemalja pokušavaju da presele i sebe i porodice u zemlje koje su na „kraju istorije“, to jest na bogate, stabilne, demokratske teritorije koje im pružaju priliku da individualno cvetaju. Jedva da se iko dobrovoljno seli u suprotnom smeru. Siromašni i potčinjeni ljudi ne bi se gurali da uđu u Kinu, bez obzira na sve njeno bogatstvo i uspeh, čak i kada bi ih Kina pustila. To je kretanje, naravno, stvorilo izvesnu krizu u stabilnim demokratijama, koje se suočavaju sa unutrašnjim neprijateljstvom prema migrantima i izbeglicama. Ali svako ko ne misli da istorija ima usmerenje, ili misli da nije jasno u kom se pravcu kreće, treba da objasni tu jednostavnu činjenicu „glasanja nogama“. Kraj (Tekst koji je autor ustupio NIN-u, publikovan je u francuskom magazinu „Komenter“)