Širenje digitalnog otrova

Rozen Bar je američka komičarka čiji je fiktivni televizijski lik istog imena Trampov pristalica iz redova radničke klase. NJena serija je krajem maja naglo skinuta s programa televizijske mreže Ej-Bi-Si ne zbog nečeg što je njen lik rekao, već zbog tvita u kome je Valeri DŽenet, afroameričku bivšu savetnicu predsednika Baraka Obame, nazvala potomkom Muslimanskog bratstva i Planete majmuna. Neka od reagovanja na takav potez bila su predvidljiva, iako ih to nije učinilo ništa manje čudnim. Predsednik Tramp je tvitovao da se Ej-Bi-Si nikad nije izvinio za „grozne reči“ izrečene o njemu u programima ove kuće, i poručio da jedna druga komičarka, Samanta Bi, treba da bude otpuštena zbog toga što je u svojoj emisiji na uvredljiv način govorila o njegovoj kćeri Ivanki. Trampovi protivnici su, na drugoj strani, pohitali da postupke i tvitove Barove označe kao tipične za onu vrstu isključivosti među pripadnicima radničke klase koju predsednik aktivno podstiče svojim ponašanjem. Mnogi od njih smatraju da je dobro što je njena serija skinuta s programa. I jedni i drugi promašuju poentu. Bar često iznosi bizarne stavove koji se ne mogu pripisati nijednoj političkoj ideologiji, i ima dugu istoriju čudnog ponašanja koje, samo po sebi, ništa ne predstavlja. Ali Trampovo viđenje - koje je odjeka našlo i u istupima drugih koji govore u njegovo ime - po kome je Bi grešna koliko i Bar, ako ne i više, ignorišu ključnu razliku između ova dva slučaja. Bi jeste upotrebila uvredljiv izraz, zbog koga se kasnije izvinila, kada je kritikovala Ivanku što nije protestovala protiv imigracione politike svog oca. (Bi je Ivanku u svojoj emisiji nazvala „pizdom“, prim. prev.) Bilo to fer ili ne, ona je Trampovu kćer napala zbog njene politike, ne zbog njenog etničkog porekla. Bar se DŽenetovoj rugala zbog toga što jeste, Afroamerikanka. Uporediti nekog poput nje s majmunom nema ništa s političkim neslaganjima; to je rasizam. Nijednu javnu ličnost od napada na njene ideje ne treba da brane ni zakon ni društvene konvencije. Ali omraza utemeljena na etničkom poreklu ne samo da je necivilizovana, nego i opasna. Za diskusiju je da li religiju, koju mnogi ljudi doživljavaju kao nešto što ih određuje u podjednako velikoj meri kao i njihova boja kože, treba klasifikovati kao ideološku stvar, ili nešto što je bliže etnicitetu. Pravo pitanje ovde jeste da li Barovu ipak treba braniti u ime slobode govora. Slobodu govora zakon u Sjedinjenim Državama brani odlučnije nego bilo gde drugde u svetu. Ali odluka o ukidanju serije, naravno, nije bila pravna odluka. Limiti slobode govora nisu samo pravni. Industrija zabave ili masovni mediji osetljivi su na raspoloženje javnosti. Kada ljudi kažu nešto što većina smatra uvredljivim, oni obično dobiju otkaz, i to iz komercijalnih razloga. Neformalne granice slobode govora podložne su promenama zavisno od onoga šta se smatra normama društveno prihvatljivog ponašanja. A te norme se menjaju ne samo s protokom vremena, već i zavisno od toga ko, kada i gde nešto izgovara. Komičaru može da prođe ono što političaru, rektoru univerziteta ili sudiji ne može. Dok Tramp nije nahrupio na scenu, za američke predsednike važile su striktnije norme ponašanja i govora nego za obične ljude. Budući da se norme u svakom društvu stalno iznova utvrđuju, potrebni su nam komičari, pisci i umetnici da te granice testiraju. NJihovo delovanje je deo tog konstantnog preispitivanja. Da je Ej-Bi-Si Barovu otpustio zbog nečeg što je njen televizijski lik izgovorio, ona bi imala osnova da se protiv toga pobuni. Na kraju krajeva, fiktivnim likovima se mora dopustiti da budu uvredljivi. Mnogi ljudi se možda ne slažu s onim što predstavlja „Rozen Bar“, ali to da bude vulgarna, čak i rasista, deo je njenog karaktera. Da je Bar svoje komentare iznela privatno, to takođe ne bi bio dovoljan razlog da se njena serija skine s programa. Pitanje je gde se na ovoj skali nalaze tvitovi. Oni su istovremeno i lični, i deo javnog nastupa; oni su privatne misli stavljene na uvid javnosti, neka vrsta rijaliti programa - drugim rečima, savršeni za narcisoidne vaćaroše poput Trampa. U normalnim okolnostima nemamo priliku da čujemo ili vidimo nefiltrirane misli drugih ljudi, osim možda u kafani. U štampanim medijima se obično pažljivo biralo koja će pisma čitalaca biti objavljena, kako bi se sprečilo da se publicitet daje širiteljima mržnje i sumanutim tipovima. Ono što je bilo privatno ostajalo je privatno. Ali s pojavom interneta to se promenilo, i sad svačije misli, ma koliko gnusne ili apsurdne bile, nalaze svoj put do javnosti. Možda postoji veza između ekspanzije interneta i širenja nepoverenja javnosti u elite i stručnjake, ali nije sasvim jasno u čemu se ta veza sastoji. Bilo bi površno zaključiti da je nova tehnologija kriva za to što su se ljudi razočarali u elite. Očigledno je, međutim, da su komunikacija putem tvitova i na vebu bazirani komentari ojačali ideju da je ekspertiza postala suvišna. To sada možemo da vidimo u političkoj sferi. Donedavno su političari najvažnije odluke donosili iza zatvorenih vrata, okruženi timovima savetnika s ekspertskim znanjima. Građani bi, ako su imali sreće, za te odluke saznavali kroz novinske izveštaje, konferencije za štampu ili televizijske emisije. Taj sistem nije idealan. Manjak tajnosti možda je mnoge političare spasio od toga da počine užasne greške. Ali neke od najvažnijih odluka u najmoćnijoj svetskoj demokratiji sada se donose na osnovu ignorantskih hirova i nefiltriranih predrasuda predsednika koji stalno visi na Tviteru, podjednako sirovog kao „Rozen Bar“ i podjednako uvrnutog kao Rozen Bar. Jedina krupna razlika između njih jeste to što su njeni tvitovi nešto što kao komičarka radi između dva posla, dok su njegovi u stanju da promene sudbinu sveta.