Savladali smo sve traume Evrope

Festival evropskog filma na Paliću obeležiće ove godine jedan prigodan jubilej – 25. izdanje. I kada se svetla Letnje pozornice budu upalila u sumrak predstojećeg 14. jula, uoči projekcije italijanskog filma Srećan kao Lazaro Alis Ročvočer, dobitnice nagrade za najbolji scenario u Kanu, biće to još jedna dobra prilika za rekapitulaciju – šta je urađeno za sve ove godine i gde je festival u poređenju sa drugim festivalima, pa i u odnosu na državu u kojoj se odvija. A sama činjenica da je za tako kratko vreme festival prošao put od revije filmova do najboljeg festivala u Evropi, govori mnogo. NJegov čelni čovek Radoslav Zelenović, koji od prvog izdanja stoji iza svakog koraka ovog festivala, ne krije zadovoljstvo postignutim. Sećajući se početaka, Radoslav podseća da je sama godina nastanka festivala na Paliću bila rizik po sebi: „To nije bilo vreme za festival, zemlja je 1992. godine bila pod sankcijama“, priča Zelenović. „Tih prvih godina bili smo poprilično usmereni na domaće distributere filmova. Međutim, ono što je mene lično vezivalo za festival, jeste to što smo Blažo Perović (tadašnji direktor Otvorenog univerziteta iz Subotice, organizatora festivala, prim. ur.) i ja rekli jedan drugome da u prvih deset godina moramo da nađemo pravu koncepciju. Prvih godina bili smo i nacionalni i internacionalni i revija filmova, da bismo konačno 2003. godine odlučili da budemo festival evropskog filma. To tada nije bilo ni lako, ni jednostavno. I u poslu koji sam radio vodila me je narodna mudrost da život ne želim da pamtim po rizicima koje nisam prihvatio. A iskreno, pogotovo iz sadašnje perspektive, to je bio veliki rizik. Prvo, bilo je rizično kako će to publika prihvatiti. S druge strane, kako će se distributeri oglasiti, jer tada nisu imali naviku da uvoze evropske filmove. Evropskog filma nije gotovo uopšte bilo u distribuciji, pa ni sada ga nema, osim na festivalima. Sve je to moglo da sruši naš koncept. Međutim, ovih 15 godina otkako je festival tako profilisan, pokazalo se da je upravo Subotica dobro mesto za takvu vrstu eksperimenta. Shodno tome, festival se i širio, pa je od glavnog programa proširen na Paralele i sudare, koji upravo govore o spajanjima i razdvajanjima u Evropi danas. Pa smo počeli da dovodimo neke ozbiljne goste. I tako smo pokušavali da u svakom aspektu uozbiljimo festival. I sad, kada malo bolje razmislim – ovih 25 godina i nije to tako brzo prošlo.“ Kako smo se prisećali devedesetih, tako se učinilo da su upravo na Paliću počele neke pokidane veze ponovo da se uspostavljaju. Zelenović se sa time slaže: „Godina 1992. bila je veliki rizik jer nije bilo vreme za mnoge stvari, a naročito vreme za međunarodnu saradnju. Jer kad pravite festival morate da uvezete neki film, pa da dovedete neke ljude… I tako su preko kulture prekinute veze bile ponovo uspostavljene. Mi smo sredinom devedesetih pokazali prvi hrvatski film, i to je Rat na mome otoku Vinka Brešana. On mi je tek nedavno rekao da se ne seća ko se više toga uplašio – on koji je film realizovao ili mi koji smo film prikazali. I tek tu ovakve manifestacije dobijaju na značenju. Festivali su mesta gde možete otvoreno i kritički da govorite o filmu i da to ima opravdanje. Tako dobijate satisfakciju zašto se taj film prikazuje na tom festivalu. Srećom, vrlo brzo i publika nas je uverila da sve to ima smisla. I iz godine u godinu ako sa nečim nemamo problema, onda nemamo sa publikom. Ona ga voli i podržava. Tako smo i došli do nagrade za najbolji festival evropskog filma u Evropi, a da se on ipak održava u zemlji koja nije članica Evropske unije!“ To je jedan od paradoksa življenja i bavljenja kulturom u zemlji u kojoj je ona devastirana – umesto da bude prepoznat kao lična karta države koja se kreće ka savremenoj Evropi, festival je često bio na ivici egzistencije. Iako Zelenović tvrdi da je situacija bolja nego ranije, ipak se slaže da bi neke stvari morale da budu bolje postavljene. „Mi nemamo tu vrstu sigurnosti koju smo imali pre nekoliko godina, kada je postojao protokol o saradnji između Republike, Pokrajine i Grada, gde se tačno znalo zakonski ko je koliko sredstava odvajao. I o tome uopšte nismo morali da razmišljamo, čim se završi festival, počinje drugi da se pravi. Onog časa kada bude postalo jasno da na festival dolaze Rade Šerbedžija i Brajan Koks i da pritom imamo dobar filmski program, moramo da razmišljamo kako ćemo dalje a da taj festival ostane poželjna destinacija i za gledaoce i za autore i za stručnu javnost. Međutim, pitanje koje me kopka poslednjih godina jeste kako je moguće da niko ne objavi da je Palićki festival najbolji u Evropi? Ta vest je potpuno ostala ’gluva’… Svojevremeno je Ken Rasel bio na festivalu, čak nedelju dana. I po povratku, nikome od nas nije rekao da će u londonskom Tajmu napisati pola strane teksta o Palićkom festivalu i o Srbiji. I tada sam se pitao – da li je moguće da to nikog ne interesuje? Možda je ovo grubo što ću sada da kažem, ali mi se čini da je to naš generalni odnos prema evropskom filmu. Mi ga mnogo volimo, drugačiji je od holivudskog, pravljen je na drugoj matrici, godinama zaredom evropski film prati sve šta se dešava u Evropi, pa tako recimo ove godine imamo fantastične filmove o izbeglicama… Ti filmovi odslikavaju probleme Evrope. A to su problemi raznih aspekata, među kojima se mnogi aspekti tiču i nas samih. I to je prepoznato kod publike. Publiku zanima šta se to dešava u Evropi. Ali nakon toga, ti filmovi nestanu! Ne prikažu se ni na televiziji. Nema ih više nigde… Recimo, program Eko doks prikazuje zastrašujuće filmove, za koje ni ne znate da se njihove radnje odigravaju nedaleko od vas. Sledeći ozbiljan problem jeste taj što ove godine nemamo nijedan domaći film u takmičarskom programu. Mi smo razgovarali o Teretu, ali producenti su odlučili da film ide u kompeticiju u Sarajevo. Smatram da nije dobro da se naša kinematografija ne poredi sa onim što se u ovom trenutku dešava u Evropi. Iako je festival na Paliću pravi trenutak za to, jedno dragoceno iskustvo.“ A kvalitetan program ove godine podrazumeva ostvarenja nagrađena na gotovo svim relevantnim filmskim festivalima. U Takmičarskom programu su belgijski Devojka Lukasa Donta, beloruski Kristal Darije Žuk, švedski Nekretnine Aksela Petersena i Mansa Mansona, makedonski Godina majmuna Vladimira Blaževskog, mađarski Genezis Arpada Bogdana, nemački Tranzit Kristijana Pecolda… Shodno promenama u Evropi, tako se menja i „tonalitet“ programa, pa je nekada festival „depresivnog filma“, nekada „veselog i zabavnog“. „Uvek su nas grdili zbog toga. Ali kinematografije u Evropi su takve. Mi smo tu da prikazujemo, a ne da menjamo stanje stvari. Takvi filmovi snimaju se samo u Evropi i nigde drugde. Ostali smo dosledni tome i drago mi je da smo tu vrstu doslednosti održali. I odgajili publiku, što nema cenu. Mi prodamo 600 karata za ruski film, što je nemoguće izvesti u Beogradu, recimo. Festival je bio taj koji je slikao gde smo, kako se menjamo mi prema Evropi, kako se Evropa menja unutar sebe. Ali smo u tome ostali uglavnom posmatrači, što je festival menjao. Ozbiljno smo savladali sve te traume kroz koje je Evropa prošla. I sada, ako jednom zemlja postane članica Evropske unije, barem nećemo morati da pravimo festival evropskog filma (smeh)“. Stoga će posebno zanimljiv biti sastanak predstavnika evropskih festivala iz zemalja članica EU i to kod nas koji toj celini ne pripadamo. A to je stvar, slaže se Zelenović, koja bi morala da bude apsolutno pod pokroviteljstvom države. Ostaje upitno da li je festival zapravo taj neodsanjani evropski san… „Festival je živa stvar i nikad niste načisto šta sve može da probudi. Evo, na primer, Aleksandar Lifka! Da budemo pošteni, ko je znao za njega sve do Palićkog festivala? A mi smo to ime i nagradu stavili u ruke svim velikanima i domaćeg i evropskog filma, koji su je dobili. I svi su iskreno pitali ko je taj čovek. I svi su bili zadovoljni činjenicom da je pre toliko godina ovde postojao neko ko je bio tako veliki evropejac koji se filmom ozbiljno bavio. Pa recimo tu je i Ernest Bošnjak, koji je 1908. godine hteo da napravi Holivud u Somboru! NJega je samo rat u tome sprečio! Zamislite kako bi izgledala naša kinematografija danas da je u tome tada i uspeo. Tih vizionara je bilo ovde. I mi moramo njih da stavimo u taj evropski kontekst.“ Prvi put će tako u okviru Festivala, a shodno jubileju, biti izvedena i predstava na tu temu – Kad bi Sombor bio Holivud, autorski projekat Kokana Mladenovića, inspirisan dramom Radoslava Zlatana Dorića, koja će biti izvedena u Narodnom pozorištu u Subotici, 19. jula. Scena Jadran tog pozorišta često je pribežište za filmski festival, kada usred jula iznenadi kiša. Svih poslednjih 25 godina, posetiocima Palića ostala je sigurno u sećanju scena kada direktor Radoslav Zelenović prvog dana gleda u nebo, u bojazni da kiša ne pokvari barem otvaranje. Na pitanje kakvo će biti vreme 14. jula, Zelenović se smeje i odmahuje rukama. Podseća da je mnogo toga urađeno tokom svih ovih godina, ne samo na festivalu već i oko njega. Palić je sam po sebi napredovao i prilagodio svoje kapacitete festivalskoj atmosferi. Kada je počinjao, nije postojala Velika terasa ni sala za projekcije, Mala gostiona, tradicionalno mesto okupljanja gostiju, izgledala je posve drukčije. „Neću reći da je festival to rešio, ali da je pomogao u to nema sumnje. A ni to ne pada sa neba“, naglašava Zelenović. Šerbedžija i Koks samo će upotpuniti impresivnu listu velikana evropskog filma, kojima je uručena nagrada sa imenom Aleksandra Lifke. Na pitanje dolaskom kojeg gosta je bio najviše uzbuđen, Zelenović dodaje: „Iskreno govoreći bio sam izuzetno uzbuđen kada su zajedno došli Kusturica i Mihalkov. Neko mi je rekao da ne postoji festival na svetu koji ne bi želeo da njih dvojicu ima u istom trenutku na tako malom prostoru. Mihalkov je došao na svega osam sati, samo da bi primio nagradu! Izuzetno mi je bilo prijatno kad je došao i Teo Angelopulos, pa Ken Louč ili Ken Rasel, da ne govorim o Miklošu Janču i ljudima koji su tu boravili i pre nego što je koncept festivala bio usvojen. I baš te 2000. godine, kad je ustanovljena nagrada za doprinos evropskom filmu, dobitnici su bili Jančo i Milena Dravić. Sećam se, Milena je došla sva usplahirena sa pričom da ne smemo da joj damo nagradu, jer je govorila tada na nekom mitingu. I meni je stvarno skrenuta pažnja da to nije baš pametan potez... Međutim, rekao sam joj da ćemo zajedno da izađemo i da ćemo taj čin zajedno da izvedemo kao naš protest i kao naš znak da nas niko ne može uplašiti. I tako je bilo. I sve je prošlo na tom nekom prkosu. Festival jeste neki lakmus koji prati ono što se dešava u društvu. I on ne može a da ne deli sudbinu društva u kome se dešava.“ A ta sedmica, ponekad najvrelija u godini, i sada će 25. put pokazati gde je naše mesto i koje su sve perspektive Evrope danas. Kroz uvek intrigantnu umetnost filma.