Gradove smo vam podigli

Ugrubo se izložbe i muzeji mogu podeliti na one prilagođene servilnosti, sluganjstvu prema političkoj stvarnosti, sadašnjosti i prošlosti; i one daleko ređe koje ozbiljnije propituju gorepomenute kategorije. Ponovno otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu junački je medijski propraćeno, ali pažljiviji posmatrači će primetiti sličnost medijske prezentacije sa jednom drugom svetkovinom. „Kilometarski redovi“, publika koja piči selfije, megalomanske video-instalacije ali i sama histerija oko celog događaja, naime, neodoljivo podsećaju na Noć muzeja, najsporniju od svih tourist-friendly muzejskih manifestacija. Odista, kao da komercijalizaciji i komodifikaciji galerijskih, izložbenih prostora i muzeja ništa ne može stati na put: muzeji u Srbiji pretvaraju se u kombinovane zabavne parkove i turističke landmark-ove. Nema alternative za izložbene prostore, kao da su oni i njihova istorija stigli do kraja – ostalo je samo da nastave da se beskrajno komercijalizuju, vabe publiku šarenim slikama i prodaju joj našminkanu stvarnost, nostalgiju za prošlošću i ostale drangulije iz registra lepih misli. Možda stoga nije bizarna slučajnost činjenica da ovih dana jedan drugi happening pretenduje na „događaj meseca“: Načini na koje se misli i memorijalizuje socijalistička Jugoslavija poslednjih decenija nesumnjivo nisu nikakav izuzetak od gorepomenute komodifikacijske muzejske prakse te uglavnom cinculiraju između nostalgije i bednog revizionističkog etno-nacionalizma. A usled jedinstvenog komercijalnog kapaciteta, nostalgija kao nosilac memorijalizacije nesumnjivo je češći fenomen poslednjih godina, posebno otkako su nacionalistički diskursi i prakse privremeno marginalizovani. Neambiciozne izložbe o Jugoslaviji se, pokazuje praksa, prave lako i gotovo bez ostatka amaterski: JAT-ova reklama, razglednica iz Opatije i/ili Rovinja, fića, kiosk K67 i voila. Mapa muzeološke i medijske prezentacije socijalističke Jugoslavije, ukoliko se takva mapa da napabirčiti, tako veoma precizno prati već trodecenijsku istoriju transformacije iz jedinstvene socijalističke države u kapitalističke etnonacionalne prćije te zamenu emancipacije – kao društvenog spiritus movens-a - komodifikacijom: prvo malo nacionalizam pa onda komplet kapitalizam. Izložba Gradove smo vam podigli: o kontradikcijama jugoslovenskog socijalizma predstavlja nabor na ovako uglačanoj političkoj i medijskoj sceni ali i na onoj muzeološkoj koja se sve više nalazi pod pritiskom imperativa komercijalizacije. Školska analiza izložbe reći će vam da je izložba kompleksni rad više desetina autora koji su – svako iz perspektive svoje uže stručne oblasti – analizirali stvarnost socijalističke Jugoslavije: od analize štrajkova osamdesetih (gde je bez ostatka razbucan mit o štrajkačima koji se sastaju kao radnici a rastaju kao Srbi/Hrvati...), preko analize NIN-ovih nagrada, sindikata, politika stanovanja, brojnih studija slučaja – pa sve do vrhunskog ostvarenja umetničkog dua Doplgenger o problematičnoj prezentaciji ženskog tela u jugoslovenskoj kinematografiji. Jer već u samom nazivu izložbe najavljena je hrabrost kustosa i autora u suočavanju sa kontradikcijama jugoslovenskog socijalizma – sa njegovim višedecenijskim uspesima ali i njegovim neuspehom kada se našao licem u lice sa (globalnim i lokalnim) političkim činiocima osamdesetih godina koji su u agendi imali samo jednu stavku: privatizacija. Stoga jezik izložbe nije standardan: izložba je višemodalna, amalgam istorije, sociologije, književne kritike, umetničkih projekata – jedinstvena legura umetnosti, nauke i ideologije. Ova izložba, dakle, ima sve što jedna izložba treba da ima: izgrađuje znanje, reflektuje kontradikcije artefakata i teme kojom se bavi, obrazuje i politički angažuje publiku. Autori izložbe su očitali i malu lekciju zajednici kustosa i muzejskih radnika koji se koprcaju između oprečnih zahteva koje pred njih stavljaju kulturne elite. Ali iako je izložba u trenutku dok ovo čitate već skinuta - to i nije preveliki problem, s obzirom na to da je izložba deo šireg projekta Pertej/Beyond/Preko 20 te da je ispraćena ozbiljnom opremom: a tu valja istaći obimnu publikaciju i seriju okruglih stolova i razgovora o temama ključnim za razumevanje Jugoslavije i njene društveno-političke dinamike. Konačno, dakle, jedan projekat memorijalizacije Jugoslavije koji ima i tekst i kontekst; projekat koji namerava da uporno, kritički i hrabro preispituje jednu politički i te kako bremenitu temu. Očigledno je, međutim, još nešto: fokus interesovanja autora nisu ni revolucionarne četrdesete, ni razvojne pedesete, ni romantične šezdesete, niti sedamdesete, već veoma problematične osamdesete. Iznimno hrabro, dodajemo: pozitivno predstaviti jedan četrdesetogodišnji projekat iz perspektive njegove terminalne faze. Zadatak koji su autori, po svemu sudeći, odlično savladali. No, nepogrešiv je Kontekst kolektiv – jedan od organizatora – i njegova je hrabrost da se ukoštac uhvati sa nezgodnim temama nesumnjiva: njihova je prethodna izložba razvaljena kada su nacionalisti efektivno sprečili održavanje izložbe albanskih umetnika u Centru za kulturnu dekontaminaciju pre desetak godina. Ovog puta izložbu gledaju i mrze izdaleka, verovatno zahvaljujući činjenici da je lanac na kojem se nacionalisti danas nalaze strogo kontrolisan i kratak – mada to ne mora da znači da sa njega neće biti pušteni ukaže li se prilika i/ili mikroregulacije ne budu zahtevale strožu kontrolu nad kulturnim događajima. I stoga je jedna naizgled marginalna informacija od ključnog značaja: prostor u kojem je izložba organizovana. Paviljon, pod direktnom kontrolom jedne od konzervativnijih kulturnih institucija – ali prostor koji je percipiran kao centar kulturnih zbivanja. Stoga je nakana organizatora izložbe jasna: pretendencija na centar - kako urbane sredine tako i političkog diskursa, nakana da tumačenje projekta Jugoslovenskog socijalizma iz perspektive levice zauzme mesto mejnstrima - uprkos činjenici da sam prostor fizički možda i nije bio najadekvatniji za izložbu ovog kalibra i ovakvih ambicija. I vratimo se stoga na kraj istorije i beogradskog gosta sa početka, čije su gluposti i kontradikcije lokalni mediji poslednjih dana alavo gutali. Iako se lokalne kulturne i političke elite svojski trude da Jugoslaviju i njen socijalistički projekat – te emancipaciju u njegovom središtu – otpišu kao banalne, naivne i neuspešne, a da u isto vreme našu neposrednu (i društvenu i muzeološku) budućnost formatiraju u beskrajno jedno te isto a to je komercijalizacija, komodifikacija i borba za trenutačnu pažnju poprilično nezainteresovane publike – izložba Gradove smo vam podigli ovu matricu izgleda uspešno dovodi u pitanje. Jugoslavija, drugim rečima, nije došla do kraja svoje istorije.