Угрубо се изложбе и музеји могу поделити на оне прилагођене сервилности, слугањству према политичкој стварности, садашњости и прошлости; и оне далеко ређе које озбиљније пропитују горепоменуте категорије. Поновно отварање Народног музеја у Београду јуначки је медијски пропраћено, али пажљивији посматрачи ће приметити сличност медијске презентације са једном другом светковином. „Километарски редови“, публика која пичи селфије, мегаломанске видео-инсталације али и сама хистерија око целог догађаја, наиме, неодољиво подсећају на Ноћ музеја, најспорнију од свих tourist-friendly музејских манифестација. Одиста, као да комерцијализацији и комодификацији галеријских, изложбених простора и музеја ништа не може стати на пут: музеји у Србији претварају се у комбиноване забавне паркове и туристичке landmark-ове. Нема алтернативе за изложбене просторе, као да су они и њихова историја стигли до краја – остало је само да наставе да се бескрајно комерцијализују, вабе публику шареним сликама и продају јој нашминкану стварност, носталгију за прошлошћу и остале дрангулије из регистра лепих мисли. Можда стога није бизарна случајност чињеница да ових дана један други happening претендује на „догађај месеца“: