Više od vodiča

Nije nimalo lako biti hroničar kinematografije, pogotovo ovdašnje koja beleži nekonzistentnost po mnogim osnovama. Još teže je napraviti knjigu koja ne selektuje filmove po obrascima, već govori o apsolutno svakom ostvarenju snimljenom na ovim prostorima u periodu od čak 17 godina. Međutim, autorski trojac – Đorđe Bajić, Zoran Janković i Ivan Velisavljević – više nego uspešno se izborio sa ovim zadatkom, toliko jedinstvenim kada je filmska publicistika u Srbiji u pitanju. Filmski centar Srbije, kao izdavač, potrudio se da se i vizuelno knjiga izdvoji, te tvrdo koričenje i razigran dizajn Boruta Vilda dodatno doprinose sveukupnom utisku koje knjiga pod naslovom Kritički vodič kroz srpski film 2000/2017 ostavlja. O čemu je zapravo reč? Početak novog milenijuma obeležen je brojnim promenama u umetnosti filma, kako u svetu tako i kod nas. Otvaranje ovdašnje kinematografije prema evropskim fondovima ali i prema svetskim trendovima, u mnogo čemu je promenilo i definisalo izgled onoga što bismo podveli pod jedinstveni idiom – srpski film. Kinematografija je pratila trendove, ali i opšte stanje društvenih promena kod nas, što je bilo neophodno klasifikovati. Dodatno, tehnologije su učinile to da jedan broj filmova nastane izvan „institucija sistema“, odnosno bez pomoći velikih fondova, što je neke od njih učinilo skrivenim za širu javnost. Trojica autora, očito vrsni poznavaoci filma, ali – što je u slučaju ovog filma još značajnije – izraziti filmofili, navode apsolutno svaki pokušaj (od visoko komercijalnih do mikrobudžetnih) da se jedno celuloidno štivo uobliči kao umetnost filma. NJihov odnos prema srpskom filmu je nedvosmislen – oni ga vole ali i kude, oni žele da kinematografija napreduje, ali i osporavaju neke očite promašaje. I to je samo jedna draž ove knjige! Tako obimna (gotovo 500 stranica) knjiga i nije osmišljena da se čita redom, već, po ugledu na knjige iz edicije najbolje što treba pogledati pre nego što umrete i sl., „degustira“ se polagano – po naslovima, godinama, autorima... Jer tako se ne vidi ponegde očita razlika u stilu pisanja Bajića, Jankovića i Velisavljevića, već se čitalac prepušta užitku brojnih podataka, trivija i skrivenih kutaka kinematografije, koji se iz filma u film, od stranice do strane, postepeno osvetljavaju, čineći je na momente interesantnijom i živahnijom, nego što zapravo jeste. Sasvim zasluženo, već drugo izdanje je odštampano, a u pripremi je još promocija, a prva od njih je pripremljena za predstojeći festival u Puli.