Josif Drvodelja

Sada se svi sećaju Slavoljuba Muslina sa nostalgijom, pa ajd da se i tu udenem. Znam ga dok je još, kao klinac, radio u štampariji „Borbe“, a već sedeo za Zvezdinoj klupi za rezerve. Sa njim, ali i sa Nikolom Stipićem, Seletom Miloševićem, Stevom Ostojićem, Vojkanom Melićem igrao mali fudbal u Košutnjaku. U toj ekipi sam, moj bajo, bio DŽordž Best ili Mario Kepmes, kako vam drago. A, igrali smo, svake nedelje, protiv Vladice Kovačevića, Milana Galića, Branka Rašovića, gore, u Košutnjaku gde su ovi matorci pohađali Višu trenersku školu. Muki mi je, pored svih ovih veličina, odmah, zapao za oko, onako vižljast, dugonog. Stizao je lako do svake lopte, presecao elegantno protivničke napade i slao, odmah, iz kontre, meke lopte, po želji, na obrve ili trepavice. Sećao sam se Mukija, ove subote, gledajući kako Hrvati ginu na terenu za svoju domovinu i sa mučninom se prisećao kako su Krstajićeve muškobanjaste devojčice izdale Srbiju... Nego, kažu, da život ide dalje, a još lane sam upoznao Marka, stasitog momka koji radi u Toponici, hoću reći, niškoj ludnici. NJega i njegovu Mariju upoznao sam na mokranskom vrelu. I Marko me, u prošli četvrtak, zove da pita: da li je na vrelu počela sezona kupanja i da li se, možda, pojavio Slobodan Milošević!? Pređem ladno preko ove provokacije i go golcijat u ligeštulu pišem roman o Josifu Drvodelji. S tim što je to, po meni, pseudonim za Mojsija, kao što je Marija Egipćanka pseudonim za Kleopatru i oni, sa detencetom Hristom, beže od Oktavijana za Indiju kod Aleksandar Velikog koji je, u međuvremenu, postao – Buda! K. G. Jung, moj guru iz Švice se smeška, vidim, sviđa mu se moj „Josif Drvodelja“, ali stiže i ovo da mi kaže: „Dobro je što si upoznao tog Marka iz Toponice. Jer, tvoj roman o Josifu Drvodelji zaslužuje ozbiljno psihijatrijsko posmatranje. I, možda, u Toponici dobiješ apartman u kome je bio zatočen princ Đorđe Karađorđević. Jer, Srbi najradije svoje najumnije ljude zatvaraju u ludnice.“ Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove Miki Lule, vatrogasac u penziji, da mi javi da je na vrelo došao Slobodan Milošević!? Doduše, sam, bez njegove Saškice. Za tren pomislim da su se Marko iz Toponice i Miki Lule dogovorili da me malo zezaju, kad, na mobilnom čujem glas Slobodana Miloševića koji, šatro, živi u Nišu, a, čuj, ima vikendicu u Špaju!? U taj čas, u Vidovo mi dolazi Putin sa njegovom lepoticom Kaćušom. I rešim, odmah, da ga pitam; da li poznaje Slobodana Miloševića iz Niša. A Putin će: „Je l` ti to mene, malo, zekiš!? Ko u Nišu ne zna za Slobodana Miloševića!?“ Tu počnem da se snishodljivo izvinjavam Putinu, jer moćan je, brale, i u Nišu. Na sve to Agencija za borbu protiv korupcije donela rešenje o razrešenju belopalanačkog šerifa Miljka zbog niza malverzacija u opštini. Nije, valjda, zato što Miljko otvoreno tvrdi da je on „Aleksandar Vučić u Beloj Palanci“ i da će „vladati još dvadeset godina“. I dođe mi, bre, da pozovem mog Aleka i da ga pitam zašto kreće, baš, od Miljka kad oko sebe ima mnogo većih lopova!? U nedelju sam, pak, u Vidovu, slavio useljenje u Nojevu lađu. Bilja mi poslala pun kombi meni dragih stvari. Tražio sam joj i moju omiljeni beržeru, a to je pouzdan znak da, polako, okrećem leđa Beogradu. A moja Crna uzdiše li, uzdiše: „Koji ti je đavo da pišeš roman o Josifu Drvodelji!? Nego, ako i završiš u Toponici, taj tvoj Marko će te, valjda, štititi od naprednjačkih bolničara kivnih što svake nedelje diraš njihovog Aleka.“