Ne budimo sekirljivi

U broju od 14. juna, pod naslovom „Reči u deficitu“, citirao sam odlomak iz prevoda jednog ruskog romana, u kome glavna ličnost „od muke popije vodenu čašu votke“. Poslednje tri reči deluju nejasno zato što nemamo poseban izraz za običnu čašu iz koje pijemo vodu. Tim povodom čitalac Nebojša Mićić mi piše: „U mom kraju postoji izraz ’čaša vodenjača’, koji se najčešće koristi upravo u kontekstu koji je pomenut u romanu. Dakle, ne kažemo da je neko popio ’vodenjaču’ vode, piva ili vina, ali se naglašava da ’pije rakiju čašom vodenjačom’. Koristile su tu reč i stare domaćice, za mere u receptima: ’dve vodenjače čaše brašna...’ Eto, možda sam doprineo velikom Akademijinom rečniku sa ovom novom (starom) reči.“ Nisam stigao da pogledam u veliki rečnik, ali u najnovijem Matičinom jednotomniku iz 2011. reč „vodenjača“ ima pod 1 četiri botanička značenja (vrsta sočne kruške, vrsta smokve, vrsta trešnje, vrsta tikve koja se osušena upotrebljava kao sud za vodu) i jedno zoološko (barska zmija, belouška). Značenje čaše se ne pominje, a svakako bi ga trebalo dodati. U svom opširnom pismu Nebojša pominje i dosta drugih reči. U titlovanom prevodu jedne televizijske serije pročitao je „On nije sekirljiv tip“. Sekirljiv?! Značenje je dosta jasno, ali takvog prideva nema ni u jednom srpskom ni hrvatskom rečniku. Trebalo je ili reći razdražljiv, nervozan, ili preobličiti rečenicu: „On nije tip koji se sekira“, „On se ni zbog čega mnogo ne uzbuđuje“ i slično. U poslednje vreme, kaže naš čitalac, kao da je postao popularan pridev začudan. U NIN-u, u jednom članku koji se ticao komunista i Pavelića, zabeležio je „...pa postojanje više verzija istog poglavlja nije začudno“. U jednoj emisiji Vanje Bulića, njegov gost je pričao o beogradskom podzemlju (onom pravom, ne kriminalnom), pa je rekao da, s obzirom na građevinsku veštinu Nemaca, „nije začudno“ što je jedan tunel spojen s nekim drugim. Ponekom se ova reč može učiniti malo starinska, možda i suvišna pored sinonima čudan, neobičan, iznenađujući, a Mićić kaže da bi on umesto „nije začudno“ radije napisao „ne začuđuje“ ili „ne treba da čudi“. Kako god bilo, pridevu začudan nema se šta zameriti. U Matičinom šestotomniku navodi se primer iz Ive Andrića „Revnost toga sveta bila je začudna“. Još o sličnim dilemama sledećeg puta.