Biće krvi

Biće krvi. Ili kako to najavljuje Zlatibor Lončar, biće je daleko više nego ikada u istoriji i stizaće do svakog mesta u Srbiji. Iako zvuči kao najava za neki novi rat ili bar rat mafije, ipak se radi samo o najavi primene novog Zakon o transfuzijskoj medicini, što je i logično ako se setimo da je on još uvek ministar zdravlja. A da li to znači da bi trebalo da odahnemo? Teško, ukoliko nam je ta krv potrebna da bismo preživeli operaciju, pad, naprednjačku intervenciju u zdravstvu ili bilo šta od onoga što se dešava svakog dana nekom od nas. Da bi se shvatile razmere rizika u koji ulazimo dovoljno je znati da ubuduće krv neće moći da se prikuplja na dobrovoljnim akcijama, u službama za transfuziju, niti će u slučajevima hitnosti rodbina moći da je da, što znači da kolektivno ostajemo i bez one poslednje opcije kada svi operacioni blokovi u zemlji stanu. Što, nažalost, nije retkost. Recimo, 2015. Institut za transfuziju krvi Srbije izdao je saopštenje u kom je apelovao na dobrovoljne davaoce krvi jer će se u narednom periodu operisati samo vitalno ugroženi pacijenti. Sledeće godine je pozvao građane „da nam pomognu da predupredimo krizu koja bi, ako se rezerva krvi ubrzo ne poveća, mogla da ugrozi zdravlje pacijenata“, a prošle je stiglo samo šturo saopštenje – raspolažemo sa dvodnevnom rezervom, pa valjda znate šta vam je činiti. Ne, ne znamo, tvrdili su davaoci krvi još tada revoltirani odnosom koji država ima prema njima. Jedan od njih je to pojasnio: „Obraz vam je kao đon, tražite krv od naroda a zauzvrat im ne date nikakve benefite, čak ni majicu za uspomenu. U eri divljeg kapitalizma vi hoćete krv za džabe, kao u socijalizmu.“ A drugi je dodao: „Krv ću dati direktno nekome, ako bude zatrebalo. Sećam se one hladnjače koja je crkla pa je krv propala. Drugo, ne verujem ovoj državi. Uvek organizuju akcije, a krvi nikad nema. Kome ste prodali rezerve?“ Naprednjaci su malo razmislili i odlučili ne samo da ukinu dobrovoljno davalaštvo u obliku na koji smo navikli, već da ukinu i sve postojeće službe za prikupljanje krvi, da ih pretvore u banke (banke krvi postoje u svetu, ali im je posao da kupuju krv a ne da budu skladišta za dobrovoljno prikupljenu krv na drugim mestima), a da ostave samo pet centara za prikupljanje, testiranje, obrađivanje i distribuciju: dva u Beogradu i po jedan u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Što znači da ukidaju i centar u Užicu, najuspešniji i najdelotvorniji u ovoj oblasti jer je na godišnjem nivou prikupljao 7.000 jedinica krvi, za petinu više nego Beograd. Doskorašnja načelnica Službe za transfuziju Opšte bolnice u Užicu dr Radmila Smiljanić izjavila je da smatra nedopustivim to što krv više neće moći da se prikuplja na dobrovoljnim akcijama, kao i da ne razume zakon koji od nje traži da pusti pacijenta da umre ukoliko krvi nema, umesto da je uzme od porodice. A povodom činjenice da će 300.000 ljudi koji u užičkom kraju žive na veoma razuđenoj teritoriji zavisiti od nekog drugog, kaže: „Mi smo daleko od Beograda četiri sata. Ako nemamo krvi, trebalo bi otići do Beograda i vratiti se, što je osam sati. Nama treba da krv imamo za stepene hitnosti, a to je od nula do pet minuta ili od 15 do 45 minuta.“ Naprednjaci su razmislili još jednom i odlučili da je smene i da na to mesto postave neurologa, u nadi da će biti ili manje zainteresovan za transfuziologiju ili bar poslušniji. A Lončar je dobacio par floskula, tipičnih za naprednjačke eksperimente koji su po pravilu genijalni: „Mnogo krvi nije iskorišćeno na najbolji način. Sada će se u svakom trenutku znati koliko ima krvi, gde se ona nalazi i da će je dobiti oni kojima je najpotrebnija.“ Bravo! Posebno ako imamo u vidu da će bolnice jednom godišnje slati plan koliko im je krvi potrebno, pa ako dođe do velike nesreće koju nisu predvideli, šta se može. I još jednom „bravo“. Unija studenata Užica je saopštila da „obustavlja akcije dobrovoljnog davanja krvi“ i poziva ostala udruženja da im se pridruže.