Ključ - ne ključne reči

Berlinski proces možemo shvatiti kao pokušaj vodećih EU zemalja da se poigraju Zapadnim Balkanom, ali i kao ozbiljan napor da se tom regionu ponudi mogućnost da za početak izjednači pozicije sa zemljama koje su pre desetak godina ušle u EU, a potom i sa drugim članicama EU. Nakon povratka iz Londona ostaje nam da osvetlimo i poseban deo samita koji je ovog puta u Londonu imao veliku podršku Forin ofisa. Na Forumu civilnog društva i mladih pred nama je bilo šest ministara spoljnih poslova koji su predstavljali svoje zemlje kao kandidate za članstvo u EU, sa različitim brzinama ispunjavanja obaveza, dok su predstavnici civilnog društva imali priliku da dva sata propituju one koji osim spoljnih poslova, imaju dužnost da pojasne i druge delove politike vlada u kojima sede. Tako su organizacije civilnog društva nametnule razgovor o zarobljenim državama Zapadnog Balkana, gde je politika, tj. političke stranke, konzumirala sve druge društvene procese. Odgovori ministara nisu bili dovoljno jasni, ali su pokazali da su sve države u istoj poziciji, jednako lošoj. Ono što se izdvajalo je zasigurno stav Makedonije, kao zemlje koja je nedavno napravila zaokret u porukama koje šalje, a efekte tog zaokreta očekujemo i u praksi. Dačićevo pominjanje Poljske, u kojoj će naredne godine biti održan šesti samit, kao zemlje koja se udaljava od vladavine prava i drugih evropskih vrednosti, daleko se čulo, ali se ne sme koristiti kao izgovor za ono što se dešava u Beogradu. Ironija tu zaista nema šta da traži. Drugi deo, koji je s pravom nametnut kao tema, jeste stanje u medijima u ovim državama, a odgovori takođe nisu bili niti jasni, niti su pokazali razumevanje i volju da se nešto promeni. Ukoliko sve probleme guramo pod tepih, pa makar to bio i veliki tepih šest zemalja, doći će nam to na naplatu. Ono što je dobro jeste što se ogolilo da nijedna zemlja, osim Makedonije, u trenutnom stanju medija ne vidi problem. Nekada je slepilo izazivala mržnja, a danas stanje u medijima, tako da ipak jesmo napredovali kao region. Ono što je ostalo kao jasna poruka jeste da je civilno društvo ujedinjeno u zahtevima da se zarobljene države Zapadnog Balkana vrate na izvorne vrednosti, na podelu vlasti, nezavisno sudstvo i da ne nabrajam sve visoke standarde EU, imamo ih i u našem Ustavu. Dva pitanja koja sam postavio ministrima tokom dijaloga su se odnosila na izazivanje nestabilnosti u regionu kroz medije, uz pominjanje mogućih sukoba, ratova, izazivanja panike, a po tome Srbija prednjači. Verujem da su to i čitaoci NIN-a primetili, ukoliko su pratili tabloidne medije koji podržavaju Vladu. To nije nešto što bilo koja vlada sme sebi da dozvoli, naročito nakon ovako srdačnih susreta sa svojim susedima, osmeha, ali i razumevanja da su svi u lošoj poziciji, van fokusa Evropske unije, tj. njihovih zemalja članica. Moje drugo pitanje se odnosilo na dobrosusedske odnose i na upadljivo ćutanje Srbije nakon dogovora Skoplja i Atine o imenu Severna Makedonija. Odgovor koji smo u Londonu dobili od ministra Dačića je bio direktan i prvi put smo čuli da Srbija podržava svaki dogovor i da to vidi kao dobar proces i nešto što doprinosi stabilnosti. Izostalo je javno rukovanje koje sam tražio između dva ministra spoljnih poslova, ali tog rukovanja nije manjkalo na drugim delovima samita u Londonu. Još nekoliko ključnih reči za napredak Balkana izrečeno je na samitu, od vladavine prava, preko pomirenja, gde je veliki doprinos dao susret koji je organizovan uz podršku princa Čarlsa, koji je posetio region i iskreno se zainteresovao za pitanja nestalih tokom sukoba, bolne tačke u svim zemljama našeg regiona. Moram uneti i lični deo, a to je da sam imao priliku tokom razgovora da princu Čarlsu uručim i univerzalni znak ljudskih prava, simbol koji su pre pet godina Ujedinjene nacije odabrale kao zvaničan logo ljudskih prava, a koji je izradio naš dizajner Predrag Stakić. Ostaje pitanje kako izvesti zaključke sa ovog samite, kako doći do novog pojma suštine? Ukoliko se sve o čemu se dogovaralo u Londonu ne prenese u potpunosti onima koji veoma teško žive u gradovima našeg regiona, propustiće se šansa da države stanu iza reči, a to je ono što Evropu čini stabilnom. Neophodno je da se civilno društvo Zapadnog Balkana udruži i da zajedno traži od vlada da održe svoja obećanja, kao i ispunjenje zadataka koje preuzimaju. Saradnja na pitanjima bezbednosti, povezivanja mladih, izgradnja infrastrukture mogu zaista obezbediti napredak, a to su poruke celog Berlinskog procesa. Da pojednostavimo, dve stvari koje Balkan nema jesu vreme i mogućnost da padne u sukobe, a tome doprinose ovakvi susreti. Potreban nam je ključ, a ne ključne reči. Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava JUKOM