Tri pitanja za nadležne i javnost

Moj brat je ubijen pre 15 godina zbog svog političkog angažovanja i želje da se u Srbiji živi bolje, odnosno normalno. Dakle, dao je najviše što je mogao za Srbiju i svoja uverenja - svoj život. Od trenutka kada se počeo baviti politikom pa sve do zadnjeg dana, ljudi koji nisu umeli i mogli da se izbore sa njim političkim sredstvima, pokušavali su da ga se reše na sve moguće načine. Bio je inteligentan, obrazovan, vredan, preduzimljiv, dobar organizator, moderan i, važno je istaći, dobronameran. Na suprotnoj strani bili su uglavnom ljudi sa suprotnim osobinama, bahati, usporeni ali željni vlasti, para i popularnosti. Onda su smislili da to zovu patriotizam. Od momenta kada je Zoran došao na vlast gomile tih ništarija su se udružile formalno i neformalno, stvarajući u javnosti sliku da je on štetočina i izdajnik i da bi bilo junački i herojski eliminisati ga, ubiti ga. Konačno su to uspeli 12. marta 2003. To im nije bilo dovoljno pa u svim narednim godinama se trude da omalovaže i obezvrede sve što je uradio, a da inspiratore i nalagodavce ubistva sakriju pod tepih. U vremenu kada državu Srbiju nije interesovala politička pozadina ubistva premijera, moja mama i ja (kao majka i sestra), uz veliku pomoć i podršku prijatelja i advokata Srđe Popovića, podnele smo krivičnu prijavu u želji da se otkrije politička pozadina ubistva i da se bar neki saučesnici i pomagači kazne. Već duže vreme isti oni koji su kreirali javno mnjenje 2002. i 2003. likuju i trude se da prikažu da je Zoranovo ubistvu bio legalan i legitiman čin. Neki drugi ih svojim ćutanjem podržavaju u tome. Rezultat takve kampanje je i presuda. Umesto komentara o presudi, ponudiću tri pitanja za nadležne i javnost: 1) Mogu li da zamisle kako bi se sada provela neka policijska jedinica koja bi svojom voljom u znak protesta vozilima i oružjem zaprečila auto-put? Da li je moguće to zamisliti u bilo kojoj civilizovanoj državi? 2) Da li je moguće da su malinari pre oko mesec dana blokadom puta u Prijepolju više ugrozili državu nego tada JSO i zašto niko od aktuelne vlasti nije rekao da je to opravdano i legitimno? 3) Da li se ovom presudom daje pravo vojsci i policiji da kad god budu smatrale da su im ugrožena neka sindikalna prava, izvedu svoje pripadnike pod oružjem tamo gde se njima sviđa? U velikoj sam žalosti od 2003, ali ponosna na svoga brata i na sve što je radio. Da sam u pravu potvrđuju hiljade poruka, poklona, cvetova, sećanja koje u proteklih 15 godina zatičem na njegovom grobu od ljudi koji misle isto ili slično kao on. Istovremeno još tužnije je pošto su mnoge poruke opraštanja zbog odlaska iz zemlje jer nemaju uslove ovde da ostanu, a radi se o najboljima među nama.