Zapadni Balkan do zuba naoružan

Zapadni Balkan je dobio još jednu šansu koju ne sme da propusti – da od izvoznika opasnosti postane izvoznik bezbednosti za građane i građanke do 2024. godine. Prošle nedelje na samitu u Londonu posvećenom Zapadnom Balkanu usvojena je mapa puta za rešavanje ilegalnog posedovanja, zloupotrebe i krijumčarenja lakog i malokalibarskog oružja, koja ako se prati može da reši ili barem smanji problem oružja kojeg baš ima u regionu. Mapu puta su zajednički razvile institucije iz regiona pod pokroviteljstvom Nemačke federalne kancelarije za spoljne poslove i Centra za kontrolu lakog naoružanja u jugoistočnoj Evropi (SEESAC) uz koordinaciju Velike Britanije, Francuske i Evropske komisije. U Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji i na Kosovu ima više od šest miliona komada oružja, procenjuje SEESAC. U proseku je 30 komada oružja na 100 stanovnika. Skoro 90 odsto oružja je u rukama građana, što je iznad svetskog proseka koji je oko 75 odsto. Veruje se da u regionu između 500.000 i 1,6 miliona domaćinstava poseduje vatreno oružje. Očigledno je da građani imaju previše oružja i to više ilegalnog nego legalnog. Srbija i Crna Gora su lideri i u ovoj oblasti. Na svakih 100 stanovnika u ove dve zemlje dolazi po skoro 40 komada lakog naoružanja. Procena je da samo u Srbiji ima preko 1,5 miliona ilegalnog i 1,1 milion legalnog oružja. Nagomilane količine ilegalnog oružja u rukama civila nedvosmisleno predstavljaju jedan od ozbiljnih bezbednosnih problema za komšiluk, državu, region i Evropu. Problem ilegalnog posedovanja i krijumčarenja vatrenog oružja intenziviran je devedesetih godina kada je zbog ratova oružje postalo lako dostupno i nekontrolisano. Usled osećaja straha i nepoverenja u institucije veliki broj građana je na legalan ili nelegalan način nabavljao oružje radi lične zaštite. Nagomilane količine vatrenog oružja na Zapadnom Balkanu još uvek predstavljaju ozbiljan bezbednosni rizik jer se to oružje svakodnevno koristi za krijumčarenje, organizovani kriminal, ali i za različita krivična dela ili ubistva u porodici. Hronike su pune strašnih zločina koji su izvršeni vatrenim oružjem. Kreatori mape puta prepoznali su rasprostranjenost vatrenog oružja kao ozbiljan bezbednosni problem i smatraju da se ispunjavanjem sedam specifičnih ciljeva u sledećih šest godina mogu bolje kontrolisati i smanjivati nagomilani viškovi naoružanja i municije. Vizija je jednostavna: „bezbedan Zapadni Balkan”. Valjalo bi i da sprovođenje mape puta bude odlučno i brzo, kao i dogovor lidera u regionu koji su se za samo šest meseci saglasili da oružje bude opet na meti institucija. Na početku bi ceo Zapadni Balkan trebalo da pravno uskladi pravila kontrole naoružanja sa standardima koji postoje u Evropskoj uniji. Odmah nakon toga sledi razvoj prikupljanja i obrade podataka o oružju kako bi se što preciznije utvrdile rizične oblasti i osmislili odgovori koji ciljaju na rešavanje problema. Na primer, odgovor su oštrije kontrole pri izdavanju dozvole za oružje, ako se zna da je polovina ubistava žena u Srbiji izvršena legalnim oružjem. Peti i šesti cilj mape puta su da se sistematski smanji broj ilegalnog vatrenog oružja. Radi se o tome da građani odu do najbliže policijske stanice i predaju oružje bez obaveze dokazivanja porekla oružja ili bez odgovornosti ako su ga nabavili na nezakonit način. Sedam krugova legalizacije oružja je sprovedeno do sada u Srbiji. Problem je što su građani sve manje raspoloženi da predaju oružje policiji. Mapa puta bi trebalo da reši ovaj izazov. Legalizacijom se deo oružja stavlja pod kontrolu i smanjuje se mogućnost za zloupotrebu, ali se ne utiče na one kojima je oružje „sredstvo rada”. Tu je potreban potpuno drugačiji pristup. Zato su treći i sedmi cilj mape puta usmereni na smanjenje krijumčarenja vatrenog oružja, municije i eksploziva na Zapadnom Balkanu i van njega, što je dobro. Određena količina vatrenog oružja dospeva u ilegalne tokove najčešće izvršenjem imovinskih krivičnih dela kao što su krađe, a kasnije se koristi za vršenje drugih krivičnih dela kao što su ubistva ili se krijumčari kroz ilegalne tokove. Na ilegalnom tržištu prisutna je i veća količina eksploziva, koja dolazi iz regiona, a koja se najčešće koristi za mafijaške obračune. Krijumčarenje je izuzetno unosan posao. Automatska puška u Srbiji se može naći za 150-200 evra, dok je cena na skandinavskom poluostrvu oko 2.000-3.000 evra. Cena pištolja u Srbiji kreće se od 100 do 1.000 evra, a na zapadnoevropskom tržištu dostiže i 2.000 evra. Dobro je što pisci mape puta nisu zaboravili i na povećanje znanja o štetnosti oružja, što je ključ za smanjenje negativnih posledica od zloupotrebe oružja. Mapa puta je na Londonskom samitu postala deo Berlinskog procesa, diplomatske inicijative povezane sa budućim proširenjem Evropske unije. To je važno jer će kandidati i potencijalni kandidati iz regiona sprovođenjem mape istovremeno ispunjavati i uslove za punopravno članstvo u Evropskoj uniji u delu koji se tiče poglavlja 24 o bezbednosti, slobodi i pravdi. Jednoglasno usvajanje mape puta o oružju je i te kako važan korak za mir u regionu. Sama po sebi, mapa puta neće da reši problem, na primer Srbije, koja se nalazi na trećem mestu u svetu po broju malokalibarskog oružja u posedu, ako se ne sprovodi u praksi. Nije dovoljno samo izjaviti da je Srbija lider u regionu po broju uništenog oružja, što je sasvim i logično jer je najveći broj oružja u Srbiji, a da se ne pomenu ostali problemi. Tako se ne sprovodi plan niti se dugoročno radi na povećanju poverenja građana. Ostaje da se vidi koliko će region stvarno raditi na realizaciji mape puta. Važno je da ona doživi istu ili sličnu sudbinu kao i ona za viznu liberalizaciju kada je građanima Srbije omogućeno slobodno kretanje u 26 različitih zemalja Evrope na tri meseca bez vize. Ostvarivanjem ciljeva iz mape puta o oružju smanjuju se mogućnosti da nevini stradaju, povećava se bezbednost, ali i poverenje građana u institucije. Nije malo.