Srećan kraj

Malo sam se uplašio. Ko se ne bi uplašio kad stručnjak od velikog ugleda poviče da je situacija alarmantna. Beogradska lekarka, prof. dr Danica Grujičić, jeste čuven neurolog, i možda bi je trebalo slušati. A ona nas uporno upozorava na prisustvo osiromašenog uranijuma u Srbiji. Dr Grujičić, između ostalog, tvrdi da je smrtnost od raka u Srbiji ogromna i za to smatra odgovornim radijaciju iz NATO bombi kojima je naša zemlja zagađena 1999. Ako je to istina, strašno je. S druge strane, zvanična politika i nezavisni stručnjaci kažu da nije tako, da je radioaktivnost merena i da naša zemlja nije opasnija za život nego druge, da postoje zemlje (npr. SAD, Kanada, nordijske zemlje, Mađarska) gde se mnogo više oboleva od karcinoma, mada se tamo manje umire jer zdravstvo bolje funkcioniše. Doktorka u javnim glasilima iznosi i šokantnu tvrdnju da je i muška sterilnost u Srbiji u neverovatnom porastu, te da je i to posledica NATO uranijuma. Drugi stručnjaci ponavljaju da nema razloga panici, da je sterilnost muškaraca svetski trend, da mi nismo ni približno najgori i da je u drugim zemljama, koje nisu bombardovane, situacija po tom pitanju puno gora. Nemoguće je da nas javni nastupi gospođe hirurga ne uznemire. Svako razuman se kad je čuje upita da li nas zaista lažu da živimo u zemlji nezagađenoj nuklearnim otpadom? Ili, možda, doktorka nešto uobražava? Ako je istina, jeste zastrašujuće. Bude te strah da jedeš s pijace, ne znaš je l` paradajz iz radioaktivnog sela ili nije. Pomisliš da je bolje da jedeš uvozno ili čak da emigriraš. Doktorka Grujičić se ne bavi preventivom i zaštitom zdravlja, ne nudi rešenja, lekarske savete, pomoć, već se koncentriše na politička pitanja, pre svega na raskrinkavanje zločinačke organizacije NATO. Mi svi pamtimo da je Srbiju pre 20 godina bombardovao NATO, i svi znamo kako osećamo po tom pitanju, za to nam ne treba lekarski savet. Nama treba da znamo da li je Srbija zaista onakva kakvom je doktorka opisuje, zagađena nuklearnim otpadom i nepodobna za život? Građaninu jeste veoma bitno da pouzdano zna da li su naši proizvodi zatrovani a zemlja kancerogena, kako dr Danica tvrdi, ili ne? Građanin mora da zna istinu da bi se ponašao mudro i da bi sačuvao zdravlje svoje i svoje porodice. Sreća pa je radijacija merljiva i istina se dâ utvrditi. U slučaju da je doktorka u pravu, ukoliko je Srbija ozračena, moraju se preduzeti konkretne mere, kao u Fukušimi, da se zagađenje smanji i da se ljudi što manje izlažu zračenju. Ako postoje radioaktivne oblasti u zemlji trebalo bi ih identifikovati, označiti, izolovati, da tamo ne idemo i ne sadimo, kao što su uradili Sovjeti u Černobilju. U tom slučaju doktorki Grujičić, kao dobrotvoru nacije, treba podići spomenik. Ukoliko se, pak, utvrdi da povećane radioaktivnosti nema, čemu se toplo nadam, onda neka nam javno saopšte da nije opasno živeti u Srbiji, jesti i piti domaće. Ukoliko izmišlja, dr Grujičić veoma šteti ugledu zemlje, ko je sluša sigurno neće kupiti naše ozračene proizvode, niti nam doći kao turista da se izlaže uranijumu. Još gore je što širi strah i zabrinutost među našim građanstvom. Za to bi, ukoliko ne govori istinu, morala biti pozvana na odgovornost: moralnu, političku i za krivično delo „izazivanje panike“ specificirano u Krivičnom zakoniku, čl. 343, gde kaže: „Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine i novčanom kaznom. Ako je delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od 6 meseci do 5 godina.“ Ja bih to najiskrenije voleo. Srećan kraj ove priče, kada bih je ja pisao, bio bi da doktorka nije u pravu, da nam je zemlja čistija i zdrava za život, da nismo trajno i nepovratno zatrovani, a da doktorka Grujičić završi u ćorki. A posle, kome je do mržnje, neka mrzi NATO, nije to bitno, bitno je da smo svi živi i zdravi.