Spasiba, Donald

Pred polazak na upravo okončanu evropsku turneju, tokom koje je učestvovao na samitu NATO u Briselu i posetio Veliku Britaniju, američki predsednik Donald Tramp izjavio je da bi poslednja etapa - susret s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Helsinkiju - mogla da se ispostavi kao njen najlakši deo. I, za promenu, bio je u pravu: znao je kome će najmanje biti žao što ga vidi. Dok je na briselskom skupu nekako izbegnut raskol kojim je Tramp na trenutak zapretio, a posetu Britaniji obeležilo njegovo kontinuirano javno ponižavanje premijerke Tereze Mej, samit u finskoj prestonici protekao je, ako ne baš kao susret dobrih prijatelja, a ono svakako kao susret dvojice ljudi koji, uprkos izrazito lošim odnosima između njihovih zemalja, iz razloga koje nije lako dokučiti očigledno imaju respekta, pa i simpatija jedan za drugog. Za Trampa se, doduše, zna da se neuporedivo prijatnije oseća u društvu autokrata i diktatora nego demokratski izabranih lidera, te da, iako mu je inače jezik redovno brži od pameti, veoma pazi da ne kritikuje ruskog predsednika. A sada je i Putin na zajedničkoj konferenciji za štampu konačno priznao ono što se oduvek znalo - da je 2016. priželjkivao Trampovu pobedu na izborima. To stoga, kazao je, što je Tramp u kampanji obećavao normalizaciju odnosa s Rusijom. I to svakako jeste bio jedan od razloga - mada je za Putina lično podjednako važan motiv da navija za Trampa bio i animozitet prema Hilari Klinton, koji gaji još od vremena kada je ova, tada kao državni sekretar u prvoj administraciji predsednika Baraka Obame, dizala galamu zbog krađe glasova na ruskim predsedničkim izborima 2011. godine. U prvom pojavljivanju pred foto- -reporterima i snimateljima uoči razgovora u četiri oka koji će potrajati nešto preko dva sata (posle je usledio i radni ručak u plenarnom sastavu) Tramp i Putin su, istina, delovali prilično kruto, poput mladenaca u ugovorenim brakovima koji se prvi put vide - iako su se na marginama međunarodnih skupova dosad triput sastajali; ali su kasnije pred novinarima obojica već delovali daleko komotnije u prisustvu onog drugog. Eto šta malo prijateljskog ćaskanja može da postigne. I po onome što su pred novinarima rekli više su delovali kao tandem nego kao lideri dveju velikih sila čiji su odnosi, po Trampu, „nikad gori“ - ili su barem, u njegovoj samoljubivoj interpretaciji, takvi bili dok njih dvojica četiri sata ranije nisu seli da razgovaraju. Vladimir je branio Donalda od sumnji da ruske službe imaju kompromitujući materijal o njemu, mada je izbegao da to i izričito demantuje; Donald je branio Vladimira od insistiranja praktično kompletne američke obaveštajne zajednice, te saznanja iz istrage specijalnog tužioca - s kojima je saglasan i obaveštajni komitet Predstavničkog doma Kongresa - da se Rusija mešala u predsedničke izbore pretprošle godine. Vladimir je Donaldu poklonio fudbalsku loptu kojom se igralo na upravo okončanom Svetskom prvenstvu u Rusiji, šeretski mu poručujući kako je ona „sad u njegovom dvorištu“; Donald je rekao da će loptu proslediti svom najmlađem sinu, Baronu. (Na šta je Lindzi Grejam, republikanski senator iz Južne Karoline, na Tviteru pakosno primetio kako bi prvo trebalo proveriti da u loptu nije instalirana neka „bubica“, i da bi bilo bolje ne unositi je u Belu kuću. Izveštaji u zapadnim medijima potvrdili su da je lopta docnije zbilja propuštena kroz skener.) Idila u najavi, takoreći. Osim što, naravno, to uopšte nije slučaj. Jer, osim što su se složili oko opštih mesta oko kojih bi se složila i deca u obdaništu - da je bolje razgovarati nego ne razgovarati, da je bolje imati dobre nego loše odnose, itd. - Tramp i Putin se zapravo nisu dogovorili ni oko čega konkretnog. Da jesu, Tramp, samoproklamovani „stabilni genije“, svakako ne bi propustio priliku da se time odmah pohvali pred medijima - kao što se uprazno hvalio i nakon junskog susreta sa Kim DŽong-unom; sastanka od koga je na kraju vajde imao samo severnokorejski diktator, kome je tom prilikom konačno ispunjena želja da na svetskoj sceni bude tretiran kao ravnopravni partner. A budući da su ovog ponedeljka prva dva sata dvojica predsednika razgovarala nasamo, samo u prisustvu prevodilaca, mnogi na Zapadu smatraju da je to odsustvo konkretnih rezultata zapravo dobra vest, jer su se uoči samita pribojavali da bi Tramp, kako bi impresionirao neuporedivo iskusnijeg i lukavijeg Putina (koji je na vlasti onoliko godina koliko je Tramp meseci), mogao da obeća ili pristane na nešto što bi proizvelo nevolje po SAD, ili po druge - ticalo se to Ukrajine, Sirije, novog START sporazuma o ograničenju nuklearnih arsenala kojim bi trebalo zameniti aktuelni, čiji rok trajanja ističe 2021, ili već nečeg četvrtog. Pošto, zasad barem, nema nagoveštaja da se nešto tako desilo (mada će sumnja zbog odsustva uvida u to šta je sve Tramp iza zatvorenih vrata rekao Putinu ostati da lebdi), smatraju američkom predsedniku nenaklonjeni analitičari, sastanak nije napravio štetu kakvu je mogao - ali svejedno ocenjuju da je prošao kriminalno loše po američku stranu. Zašto? Pre svega zbog, odista nesvakidašnjeg - a za američki politički, obaveštajni i medijski establišment i šokantnog - Trampovog odbijanja da pred medijima podrži američke obaveštajne službe, čiji je jednoglasni zaključak da Rusija tokom kampanje za predsedničke izbore jeste izvodila sajber napade, umesto toga odlučivši da poveruje u „izuzetno snažna“ Putinova uveravanja da takvog, ni bilo kakvog drugog ruskog mešanja nije bilo. („Potpuno je smešno“ verovati da se s ruske teritorije moglo uticati na mišljenje miliona Amerikanaca tokom izbora 2016, ponoviće Putin u nakon samita emitovanom intervjuu za Trampovu omiljenu televiziju, Foks njuz.) Pošto je implikacija da je takvo uplitanje u nekoj meri uticalo da dobije izbore - mada je nivo tog uticaja na ishod glasanja, ako ga je i bilo, nemoguće izmeriti - razumljivo je da Tramp sve vreme tako nešto ne priznaje i ne prihvata. Ali jedno je takve stvari negirati u političkim raspravama kod kuće, a nešto drugo pred očima čitavog sveta otvoreno amnestirati Rusiju od svake eventualne odgovornosti, te držati stranu bivšem kagebeovcu kad tvrdi da ruska država nema ništa s tim (kao da bi Putin, ili bilo ko drugi na njegovom mestu, i mogao da kaže nešto drugačije). Tramp je, drugim rečima, stojeći pored lidera zemlje koga u SAD, opravdano ili ne, smatraju svojim najopasnijim protivnikom, otvoreno diskreditovao kompletan obaveštajni aparat sopstvene države. Mora biti da se Putin u sebi iskidao od smeha. Ruski predsednik, koji je i ovog puta sve odradio pametnije od svog američkog kolege, osećao se dovoljno komotno i da, tobože benevolentno, ponudi da dve zemlje sprovedu zajedničku istragu protiv 12 ruskih vojnih obaveštajaca koje je američka savezna velika porota prošle sedmice zvanično optužila da su 2016. bili umešani u hakovanje kompjuterske mreže Klintonove i Demokratskog nacionalnog komiteta, najvišeg organa Demokratske partije; ukoliko bi Vašington Moskvi uputio formalni zahtev u vezi s tim, američki zvaničnici bi, rekao je, možda čak dobili i priliku da prisustvuju saslušanju osumnjičenih pred ruskim istražiteljima, i sve već po redu. U tom slučaju bi, međutim, Rusija očekivala da joj Amerikanci uzvrate uslugu i pomognu u istrazi protiv Vilijama Braudera, britanskog biznismena američkog porekla koji je već godinama trn u oku Kremlja zbog razotkrivanja korupcije u vrhu ruske države i zasluga za izglasavanje takozvanog „zakona Magnitski“ - po Brauderovom advokatu Sergeju Magnitskom koji je 2009. pod nerasvetljenim okolnostima umro u ruskom zatvoru - na osnovu koga američke vlasti sastavljaju crne liste ruskih zvaničnika umešanih u kršenje ljudska prava. Trampov komentar na ovu Putinovu smicalicu? U pitanju je „neverovatna ponuda“, rekao je s entuzijazmom. Neverovatno, zbilja. Sve u svemu, dakle, samit Americi nije doneo ništa, dajući za pravo onima koji su uoči sastanka postavljali pitanje svrsishodnosti njegovog održavanja: kao da ni sam Tramp, a izgleda ni njegovi najbliži saradnici, nisu imali jasnu ideju šta je njime trebalo postići, osim eventualno pravljenja prvog koraka ka onom što se nekad nazivalo „građenjem poverenja“. Putin je pak, sam ne preduzimajući manje-više ništa, pustio da druga strana odradi posao za njega - i odneo još jednu diplomatsku pobedu nad Zapadom. I to ga, da sve bude lepše, nije koštalo više od one lopte.