Gde je crvena linija

S prijateljima poput Donalda Trampa, kome još trebaju neprijatelji, upitao se u maju predsednik Evropskog saveta Donald Tusk. Indirektni odgovor stigao mu je pre neki dan: u intervjuu za Si-Bi-Es, američki predsednik je Evropsku uniju eksplicitno nazvao „neprijateljem“ Sjedinjenih Država. „Mislim da je EU neprijatelj, zbog onoga što nam rade u trgovini“, rekao je doslovce Tramp upitan koga vidi kao najveću globalnu pretnju Americi, tek onda dodajući i kako je Rusija neprijatelj „u određenim aspektima“, a Kina „ekonomski neprijatelj“. Toliko o „tradicionalnim saveznicima“ i „večnim prijateljstvima“. Ko dosad već nije shvatio (u kom slučaju pitanje glasi - zašto nije), sada bi to morao: Evropljani - ili barem zemlje „stare“ Evrope, prema notornoj podeli Donalda Ramsfelda - u Vašingtonu, sve dok u njemu stoluje Tramp, nemaju partnera, već antagonistu; i što pre počnu da se ponašaju u skladu s tim, to bolje. Čini se, međutim, da evropski lideri - uključujući tu i premijerku iz EU odlazeće Velike Britanije, sirotu Terezu Mej, koju je Tramp „izgazio“ s još većim elanom od onoga kojim se pre toga na briselskom samitu NATO ponovo okomio na nemačku kancelarku Angelu Merkel - odbijaju da se suoče s tom realnošću. Isti onaj Tusk je uzvratio kako su EU i SAD i dalje „najbolji prijatelji“, a beskrajno strpljivi gensek NATO Jens Stoltenberg zaključio da će, posle Trampovog ucenjivačkog nastupa po pitanju izdvajanja za odbranu iz budžeta zemalja članica, Alijansa iz svega nekako izaći „jača nego pre“. Sve to nakon što je Tramp u Briselu bleferski zapretio rasturanjem NATO i Nemačku optužio da je „zarobljenik“ Rusije zbog navodne preterane zavisnosti od tamošnjeg gasa; a Mejovu, po njenom priznanju, „savetovao“ da, umesto da s EU pregovara o uslovima istupanja iz članstva, Uniju jednostavno - tuži. Dodatno je ponizivši ocenama kako će način na koji pokušava da oposli bregzit uništiti izglede za sklapanje bilateralnog trgovinskog sporazuma SAD i Britanije; i kako bi njen rival, doskorašnji šef diplomatije Boris DŽonson, bio „odličan premijer“. Britanski spoljnopolitički komentator Sajmon Tisdal zato nije jedini koji postavlja pitanje: koliko će Trampu još biti dopušteno daleko da ode pre nego što vođe zapadnih demokratija konačno povuku crtu?