I bregzit i EU

London nikako da izađe iz agonije oko pregovora sa Briselom. Ispostavilo se da ni sama vlada Tereze Mej nije u stanju da nađe zajedničko rešenje niti da se drži ono malo dogovorenog o bregzitu. Samo koji dan pošto je objavljeno da je usaglašen plan o nastavku pregovora i budućim odnosima sa EU, dva ministra su podnela ostavku. I to ne bilo koja, vladu su napustili ministar za bregzit Dejvid Dejvis i ministar spoljnih poslova Boris DŽonson. NJima se pridružilo i nekoliko saradnika. Vlada je kao i celo britansko društvo duboko podeljena oko načina na koji se treba razići sa Unijom, uslova koje treba tražiti i kompromisa koji bi bili prihvatljivi. Sukob se toliko zaoštrava da je doveden u pitanje i sam opstanak premijerke. Iz njenog kabineta stigla je poruka da nema nameru da se povuče i, naravno, da vlada nije u krizi. Ali ono što se svakodnevno događa između zagovornika „mekog“ razlaza i tvrde linije i unutar vlade, uz demonstracije koje su početkom meseca organizovali zagovornici novog referenduma, koji veruju da bi rezultati sada bili drugačiji, govore nešto drugačije. Britanija je do guše u krizi oko bregzita, a pozicija Tereza Mej ozbiljno je ugrožena. Zemlja koja pre dve godine odlučila da će izaći iz Unije, kada je 52 odsto birača podržalo tu opciju, ispostaviće se, ipak nije bila spremna za taj korak. Usred kampanje i strasti koje su se tada razbuktale oko referenduma, nešto je manje vremena ostalo za planove i odgovore na pitanja koja se sada množe? Kako treba da izgleda bregzit? Kako da se zadovolje interesi britanske ekonomije i evropski zahtevi, kako da se prevaziđu sve prepreke oko zakona u trgovini, prometu ljudima, odnosu sa Briselom, granicama s Irskom? Pregovori bi trebalo da budu završeni u oktobru, ne bi li 29. marta London konačno napustio EU i posle toga iskoristio još jedanaest meseci ugovorenih za implementaciju, ali ovo leto ne obećava da bi taj rok mogao da bude ostvaren. Premijerka je optužena da je previše meka, da pravi nepotrebne ustupke, da usporava proces, da želi „polu-bregzit“, kako je njene predloge nazvao Boris DŽonson. Tereza Mej mogla bi da se suoči sa novim ostavkama i napadima, a moguće je i sa raspadom vlade. Zadatak se čini nemogućim, jer treba pomiriti unutrašnje sukobe i istovremeno dogovoriti se sa Briselom šta je moguće dobiti kada se napusti zajedničko tržište, carinska unija i pri tome, što je posebno osetljivo, kada Dablin ostane sa druge strane. Mejova je, računajući da bi komplikovani odnosi sa Irskom mogli da ostanu zaobiđeni u opštim nadgornjavanjima oko toga šta će se tražiti, a šta će se dobiti od Brisela, predložila da se tu učini izuzetak, zadrži dosadašnje evropsko kretanje robe i tako izbegne postavljanje graničnog prelaza. Carine sa Unijom su takođe sporne i to u toj meri da je teško reći da li bi trebalo da bude „carinska unija“ ili „partnerstvo“ ili kakav novi oblik koji bi dozvolio da Britanija bude zaista samostalna u sklapanju ugovora sa drugim državama, da ne ugrozi svoje interese, a da opet uzme od EU ono što joj je potrebno. Ali za svoje predloge nema podršku ni kod kuće, a tek je neizvesno šta će na sve reći Brisel. Oko predloga se vode bitke i unutar konzervativaca i laburista i čini se da malo ko podržava planove premijerke. Građani su, pritom, već umorni, oni koji su želeli razlaz od odlaganja, oni koji nisu od ponovnog vraćanja istih tema. Tereza Mej možda nema nameru da se povuče, kako je rečeno, a njena vlada je na ivici, kao i njeno premijersko mesto.