Žrtve smo sopstvenih gluposti

Sa Brajanom Koksom susreli smo se na Letnjoj terasi na Paliću, nekoliko sati pre uručenja nagrade „Aleksandar Lifka“, koja mu zasluženo pripada za doprinos evropskom filmu. Harizmatičan i duhovit, pričljiv i strpljiv, Koks je upravo onakav kakvim smo ga zapamtili iz filmova i serija koje je snimao. NJegova IMDB stranica broji okruglo 220 naslova, koliko ih je bilo pre par dana, u trenutku pisanja ovog teksta. Jer i u 73. godini života i nakon gotovo pet i po decenija glumačkog rada, Koks i dalje svom poslu prilazi sa velikim entuzijazmom i radoznalošću. Dok drži scenario za novi film Zaliv tišine (The Bay of Silence), sa čijeg je snimanja došao na svega nekoliko sati da primi „Lifku“, pa nam i skreće pažnju da će u pauzama na Paliću učiti ulogu koju je prihvatio, govorimo o njegovim što istorijskim što šekspirijanskim likovima, pričamo malo i o Geriju Oldmanu čiju interpretaciju Čerčila nije gledao iako su ga tumačili u gotovo isto vreme u različitim filmskim produkcijama, podsećamo se i velikana filma, razgovaramo i zbog čega je razočaran u levicu i zašto je tako teško definisati evropske vrednosti danas. Ono što snimač audio-razgovora za novine nije uspeo da zabeleži, jeste njegovo urnebesno facijalno imitiranje Donalda Trampa dok smo pričali o njemu… Igrali ste najrazličitije uloge tokom tako duge karijere. Šta je vama bitno kod prihvatanja lika i kako ga kreirate? Prvo pročitam scenario (smeh). Dobar scenario je ključ svega. Iz scenarija vidim narativ, vidim kakva je moja uloga i funkcija u filmu. Ali takođe, veoma je važno razumeti zbog čega pisac zapravo koristi svu slobodu da piše i da li ju je u potpunosti iskoristio. Često kada čitam scenario i kad vidim da je pisac otišao u jednom smeru, pitam se zbog čega je odabrao da se priča razvija u tom pravcu, kad bi bilo mnogo interesantnije da je otišao u drugom pravcu. I tu nastaje nedoumica da li treba prihvatiti ulogu ili ne. Tako počinjete da pregovarate oko lika kojeg treba da igrate. Tada pokušavate da otkrijete istinu o njemu. U mnogo slučajeva, pisci to dobro urade. Ali takođe, u još više drugih slučajeva, pisac odluta od svog rada. I tu počinje borba da pojasnite i njemu i sebi suštinu dela i lika. To je poput kretanja kroz blato, u kome tražite delove čistog stakla. Ali to je deo posla. Tako se stvara ljudsko biće. Zajedno kreiramo nešto što ima 360 stepeni, nešto što ima svoju auru, mišljenje. I to je ono što volim i zbog čega se bavim ovim poslom. Taj proces me uvek uzbuđuje i stalno mi visi iznad glave, poput klatna, sve dok se jedan lik ne obistini. Posao glumca je da stalno čita, da se pita, istražuje i preispituje. A sa kakvim rediteljima volite da radite? Pretpostavljam da više volite one koji režiraju glumu, a ne sve oko glumca? To je tačno. Mada bih pre rekao da više volim režisera koji razume glumu. Volim reditelje koji se ne gube u tom procesu (smeh). Volim režisere koji dozvoljavaju da se jedan trenutak obistini. Znate, mnogi režiseri kreiraju trenutak a ne režiraju ga. Biti režiser ne znači da razmišljate samo o usmeravanju. Radio sam sa nekim sjajnim režiserima i sa nekima manje sjajnim. Radio sam i sa mladim režiserima, koji vide sebe kao velike sineaste već nakon jednog prosečnog filma! Međutim, postoje ljudi kao što je Spajk Li. Kada ste na setu Spajka Lija, vi znate tačno gde ste i šta treba da uradite. Tada imate taj utisak da ste u pravom trenutku na pravom mestu. Spajk ima tu neverovatnu sposobnost da vas usmeri. I zato je veliki režiser. Genije kinematografije! Naravno, bilo je i režisera sa kojima sam se mučio. Ali bilo je i mnogo onih koji su shvatili da je snimanje filma jedan organski proces, da režiser nije apsolutista na filmu, već je snimanje jedan splet ideja i misli koji skupa kreiraju magičan proces. Baš kao što su sve druge organske stvari magične na kraju. Igrali ste puno Šekspira. Šta nas njegova dela uče danas o svetu u kome živimo? Gotovo sve. Hamletov savet glumcima, recimo, gotovo je najbolji savet za glumce koje je iko mogao da iskaže – nemojte da mumlate i da vam jezici plaču, već uradite sve iz duše. I Šekspir je sve govorio iz duše. On je bio umetnik i radio je to najbolje od svih. Moji najznačajniji životni trenuci bili su kada sam radio Šekspira. Bilo je i loših trenutaka naravno, ali u većini sam uživao. On je najbolji pisac na engleskom jeziku i zato njegove ideje i misli dopiru do današnjih dana. Još tada je on u svojim delima govorio o velikim narativima 21. veka, kao da se danas dešavaju, poput cepanja država, ratova ili migrantske krize. Recimo, jedno od mojih najboljih iskustava sa Šekspirom bilo je upravo u Beogradu, kada sam radio Koriolana sa Rejfom Fajnsom. Pre toga, Rejf nije režirao film, međutim bio je apsolutno neverovatan u tome. Imao je savršen osećaj za Šekspirov stih i znao je tačno kako da postavi koju scenu i kako koji lik govori na platnu. Međutim, nije samo stvar u tome uzeti scene i izgovarati ih u senatu, na primer. Bilo je posebno dragoceno jer smo to igrali u beogradskoj Skupštini, koja već sama po sebi ima toliko ožiljaka iz prošlosti da smo sve vreme osećali tu prošlost i sve opasnosti koje je ona nosila. Sve je to bilo prisutno i neverovatno živo dok smo igrali, i onda te Šekspirove reči, napisane odavno, još jače odjekuju u novom kontekstu. Sem Šekspira, igrali ste dosta i istorijskih ličnosti. Zbog čega se filmadžije stalno vraćaju u prošlost i imaju potrebu da neke istorijske događaje iznova ispričaju? Da li neke lekcije iz istorije nikada nećemo savladati, koliko god puta ih ponavljali? Kao vrsta, mi ljudi smo osuđeni da večno pravimo iste greške. I zaista, neke nikada nećemo naučiti. A ponekad se desi nešto neverovatno, što nas začudi i zapitamo se kako je do toga došlo, i odakle se ta osoba pojavila? To je element iznenađenja. Uvek smo otvoreni za iznenađenja. Stvari se ponekad prikažu onakvim kakvim ih ne očekujete. I nema ničeg boljeg od toga. Međutim, za razliku od nedavne istorije, a o Šekspiru i njegovom dobu i da ne pričam, današnjica donosi jednu bitnu razliku – stvari su danas postale manje pismene. Sve je manje literarno nego što je tek donedavno bilo. Imamo sve manje znanja o pisanju, daleko više imamo znanja o digitalnom svetu u kome istoriju svi naglas kreiraju. Izgubili smo vezu sa jezikom, sa onim što pišemo i kako zapravo to radimo. I to je ono što je najteže u ovoj današnjici. Od jezika, koji podrazumeva i govor i pisanje, sve počinje. Šta bi onda bile evropske vrednosti danas? To je teško reći. Mislim da je Evropa danas veoma zbunjena. Vraćamo se stalno na neka pitanja, poput nacionalizama ili identiteta, a ne znamo da odgovorimo da li je to dobro ili nije. I to je zato jer je Evropa preživela toliko mnogo toga. Mislim da nijedan drugi kontinent nije toliko toga proživeo na način na koji je to preživela Evropa. Ajde da pogledamo samo šta je Srbija preživela i to samo u novijoj istoriji! Od raspada Jugoslavije pa do toga kako je započela 21. vek... Sa kakvom mapom je ušla u novi milenijum? Evo, recimo, pogledajte ovo mesto (Palić, prim. ur.) na kome se nalazimo. Neko može da kaže ono tamo je Mađarska, neko će da kaže nije nego Srbija, neko će doći i reći – ma to je Austrougarska i tako ukrug, sve dok neko ne kaže – okej, nek to bude Srbija ili šta već, zapravo više nije ni bitno! To su sve problemi. Pitanja identiteta su i dalje ključna. Svako hoće da zna ko je i odakle je. Jer svi moramo da imamo identitet, moramo negde da se ukorenimo. I u tome nema ničega lošeg, sve dok to korenje ne krene da se savija i da jede samo sebe. Tako preti da bude uništeno, a ne da se širi, kako se korenje inače razvija, i da kao takvo doprinosi čitavoj zajednici. A to se dešava i sa evropskom kulturom. Izgubili smo sopstvenu ravnotežu, a moramo da budemo otvoreni jedni prema drugima. Svet postaje sve manji i manji. I ono što se dešava u Siriji, na primer, to je zapravo u našem komšiluku. A do pre pola veka, Sirija je bila negde tamo daleko. I više ne možemo da se pravimo da je daleko, kada nije! I zato moramo da razumemo šta se to i zbog čega dogodilo tim ljudima. Bio sam u Mađarskoj kada je premijer podigao zidove oko svoje države, jer on nije razumeo o čemu se tu radi. Migranti su ljudi, ljudska bića, naša braća i sestre, nisu nešto odvojeno od nas. Mi smo svi iste životinje. Migranti su samo bili žrtvena jagnjad, koja su nam zapravo pomogla da sagledamo sve naše neadekvatnosti. Da li smo onda žrtve loših politika i političara? Mi to uvek možemo da kažemo, ali ne zaboravite da smo ih mi i stvorili! Žrtve smo sopstvenih gluposti. Mi smo odgovorni, mi smo ti koji možemo nešto da promenimo. Ali nažalost, mi koji možemo nešto da promenimo, uvek smo u manjini! (smeh) A Ibzen je jednom imao divnu misao – rekao je manjina je uvek u pravu. I jeste, ali nažalost ona uvek ostaje manjina. I zato je uvek teško nešto promeniti... Uvek je teško bilo šta promeniti. Naročito ako idete protiv tog glavnog toka i ako ste uporni u tome. Onda je to još teže. Jer većina je tamo gde je sigurno. Međutim, ono što je vrlo interesantno jeste da svi gledamo kako kultura umire. A umire onda kada ne može da se razvija, da procveta. I tada morate da povedete računa o njoj. I to je najčešće prepušteno toj manjina. I ko je onda veći problem današnjice, Tramp ili Mejova ili Makron? Naravno da je Tramp. Ja ga svaki put vidim u liku bebe Trampa i to je njegova prava slika. On je beba u pelenama, koja ne zna šta radi, kuda se kreće, kada i zbog čega sere, čak nije ni svesna da sere već to po inerciji radi i puni svoje pelene! Tramp je upravo takav. On je u stvari još uvek u materici (smeh). Još nije došao na svet. Ostavlja takav utisak. Ima kod njega i elemenata zlostavljanog deteta, koje je nesnađeno odraslo. I nema mu pomoći, jer se o njemu niko nije brinuo. Zato je poput nerođenog deteta. Nema svest rođenog. I zato je opasan, jer nije svestan gde se nalazi i kakva mu je odgovornost. Moram za kraj da vas pitam i o jednoj vašoj ulozi koju lično mnogo volim – naravno u pitanju je lik Hanibala Lektora u filmu Lovac na ljude, kojeg ste igrali pre Entonija Hopkinsa, a kojeg je taj lik proslavio. Kako se danas sećate tog snimanja iz osamdesetih, da li ste bili u izboru DŽonatana Demija za lik u filmu Kad jaganjci utihnu i da li je Hanibal Lektor vaša promašena šansa za veći uspeh? Ah da... Zapravo, Demi mene nikada nije imao u vidu za svoj film. Priča oko filma Kad jaganjci utihnu je vrlo interesantna. Jednom prilikom, dobio sam još neodštampan rukopis tog romana od pisca lično, Tomasa Harisa. Rekao mi je tada da se nada da će roman postići uspeh, što bi značilo da bismo snimali i film, međutim nakon toga više o tome nije bilo reči. Kasnije sam čuo da DŽin Hekman želi da režira film po romanu, i da hoće da Robert Dival igra Lektora. Pomislio sam da je to interesantna kombinacija, ali da bih pre mogao da zamislim Hekmana kako igra u tom filmu nego što bi ga režirao... A onda sam od mog agenta čuo da je scenario tog filma stigao do njega, ali da je stigao za Entonija Hopkinsa, jer smo nas dvojica imali istog agenta. Pitao me je da li znam za taj roman, i odgovorio sam da naravno da znam, jer sam u filmu Lovac na ljude igrao lik Hanibala Lektora i čitao neobjavljeni rukopis Jaganjaca. Onda sam ja njega pitao za koji lik oni traže glumca, a agent mi je odgovorio da traže za lik Kvidlija! Ja sam pitao ko je Kvidli, a on mi je odgovorio da je ime Hanibal promenjeno u Kvidli! Srećom su ga vratili, ali to je bila prva namera, jer je Majkl Man iz nekih čudnih jezičkih razloga, promenio jedno slovo u njegovom imenu, valjda iz Lektora u Lekter! I sledeće što sam čuo bilo je to da je Hopkins prihvatio da igra Lektora. Sve ostalo je istorija… Ali lično mislim da me DŽonatan Demi nije imao u vidu jer je hteo svoje ljude i svoj film, koji bi se razlikovao od našeg. I hteo je da se distancira, jer je moj film imao tako zapravo smešnu sudbinu. Dino de Laurentis, producent filma, doneo je film u Evropu i tamo postigao neverovatan uspeh, voleli su ga i publika i kritika. Međutim, u nekom trenutku film je nestao sa repertoara. Nisu više imali gde da ga prikazuju, jer je to bio trenutak kolapsa njegove imperije. Možda nemam pravo ovo da kažem, ali De Laurentis zapravo nikada nije voleo film Lovac na ljude, jer se pojavio u tako lošem trenutku njegovog života, na koji ga je taj film stalno podsećao. Tako sam razumeo zašto sa filmom Kad jaganjci utihnu žele da rade sve iz početka. A ja sam se sa mojim filmom oprostio od Lektora. I ostavio ga u prošlosti.