Konzumenti patriotizma

Kada se radi analiza jednog epskog spektakla, kakvo je bijenale Svetskog ili Evropskog prvenstva u fudbalu, da bi se bolje razumelo ponašanje i opšta atmosfera, onda treba krenuti od njegovih glavnih junaka. Prosečan fudbaler boluje od takmičarske neuroze, u kojoj se sve instrumentalizuje, odnosno podređuje se motivaciji i zatomljavanju psihološkog pritiska. Vera, uglavnom u vidu molitvi i rituala, sujeverje (koje se kosi sa religijom, i za koje religijski nepismen sportista ne vidi nikakav problem), nekrofilija (istetovirana imena bližnjih, ili podmajica sa likom), prisustvo familije, određeni tip muzike itd, sve se ubacuje u istu „mašinu“. Zbog toga je prizor, bez obzira na perfektnu organizaciju, kičast i doveden do krajnjih granica - groteskan. Na potpuno identičan način funkcioniše i nacionalizam kao kolektivna energija, jer, ne dešava se samo politizacija i nacionalizacija jednog sportskog kolektiva, već i obrnuto, nacionalizam i nacionalni naboj služe timu kao izuzetno jak motivacijski element. Prisustvo Marka Perkovića Tompsona na dočeku hrvatske reprezentacije, po želji fudbalera i stručnog štaba, ne bi trebalo da iznenadi one koji razumeju način na koji igrači odrastaju i kako bivaju neposredno socijalizovani, odnosno koje vrednosti, uglavnom podsvesno, usvajaju. Radi se o naizgled posve drugačijim društvenim pojavama, ali u suštini o istom tipu svesti. To je beskompromisni mačoizam i darvinizam, koji je mirnodopski, ono što je militarizam za vreme rata. Uspeh dominantne ideologije i političke mitologije je u tome što taj oblik svesti nije samo institucionalizovan, već je i pounutren od strane pojedinca. Pored toga, pojava u liku MPT, nije deo nekakve potkulture, već mejnstrim, jedna vrsta pop folklora, koji učvršćuje državotvorački mit, i osvežava kolektivni osećaj trijumfalizma. Pored toga, isto tipično, medijski uspešno zaspinovan, dobar deo diskusije protekao je u prebrojavanju krvnih zrnaca golmana Hrvatske, Danijela Subašića. Ponovo, iz komfora Zagreba i Beograda vodi se forumaški ostrašćena polemika, bez imalo osećaja za stvari na terenu i za položaj ljudi kojih se to tiče, a koji u suštini dobiju pozornost samo kad pojedinci postignu prestižan uspeh. Mladi golman Hrvatske, već dovoljno traumatiziran iskustvom rata, gde je asimilacija uglavnom ne samo preduslov bilo kakvog prosperiteta i opstanka pojedinca, već često i gole egzistencije, i pored statusa heroja, biva prinuđen da potvrđuje svoj identitet, pripadnost i najvažnije - lojalnost. Naime, od početka devedesetih, već je notorno da će i jedni i drugi, po potrebi, posezati za velikanima i kulturnim nasleđem hrvatskih Srba, koje je nezanemarljivo i bez kojeg je celovita srpska i hrvatska kultura znatno osiromašena i osakaćena. Ali samo onda kada treba pojačati nacionalni tonus, ne i onda kada treba rešiti konkretne probleme. Ovo je ponovo bila odlična prilika da se emocionalizuje javni prostor, u kontekstu već tradiconalizovanog srpsko-hrvatskog „prepucavanja“, koje nije samo apstraktno i forumaško, već političko u najvišim etažama. Postaje predominantna priča otvorenih računa iz povesti, žrtve i zločinca, retorika animoziteta, sve u službi izražavanja jalove moralističke superiornosti. Čak i pitanja koja u suštini ne bi trebalo da budu politička, kao što je pitanje ekonomskog omogućavanja povratka prognanih, obezbeđivanje infrastrukture, vlasničkih i socijalnih prava, pitanje nestalih, sagledavaju se u tom ključu, a kakva je opšta klima nužna za povratak i normalizaciju odnosa vidi se najbolje upravo iz ovog što se dešava. Takođe, u istom kontekstu je bila zanimljiva podela srpske javnosti, koja je delom veštački proizvedena, na one za hrvatsku reprezentaciju i protiv nje, navodno konzervativne i liberalne, koja pokazuje upravo tu atmosferu, u kojoj je nemoguće ne odabrati stranu, bez da se postavi pitanje zašto se uopšte mora navijati (za bilo koga?). Politička elita se trudi ne samo da prebaci polje politike na pojave kao što je sport, gde jedino mogu da se projektuju u javnost kroz uspehe, već, što je još značajnije, da kroz sferu masovnog dovede do permanentne depolitizacije i pasivizacije ljudi povodom najvažnijih životnih, socio-ekonomskih pitanja. Naravno, u svemu tome, posebna perverzija je u činjenici što dotični sportski uspesi nisu proizvod afirmativnog sistema, sistematičnog rada i ulaganja, već su oni nusproizvod egzistencijalne nužnosti pojedinaca i pervertiranog sistema vrednosti. Ne dolazi samo do politizacije sporta, nego i do sportizacije politike. U tzv. postpolitičkom dobu, kako ga nazivaju neki politolozi, iscrpljenih ili zamrlih progresivinih ideja, politika se svodi na tabloidne spinove, a sport na nacionalističko, forumaško-salonsko politikantstvo, koje u određenom vremenu i kontekstu postaje opasno, amplificira se i eskalira u neki oblik konflikta. U suštini, ne radi se više toliko o tome da političari direktno kapitalizuju na uspesima (s kojima nemaju nikakve veze), već, daleko više, profitiraju od društvene klime koja stvara apolitičnost, dezorganizovanost i primitivizaciju javnog političkog prostora. Kad se pogleda kako to izgleda kada se priča izmesti na globalnu razinu, ono što strani mediji pokazuju jeste jedna stereotipna slika Balkana, koja pored nacionalno-konzervativne, poslužuje i liberalno-kosmopolitski deo svetske javnosti. Dakle, to nisu samo nepopravljiva i tradicionalno zaraćena balkanska plemena koji imaju šovinistički odnos jedni prema drugima, već zanimljive folklorne i igračke zajednice koje mogu da budu izvrsne u sportu, imaju egzotičnu muziku i film, koloritnu gastronomiju, ali su daleko od respektabilne države, racionalno organizovane i zasnovane na razvijenoj nauci, kulturi, ekonomiji i političkim pravima. Uz taj imidž perfektno je pristajala jedna predsednica, istočnoevropske lepote, majčinskog ponašanja koje se uklapa u atmosferu preteranih emocija, na granici ukusnog (onako kako je svet upoznao Balkan u filmovima Emira Kusturice). Međutim, iza svega toga stoji osuđenost na status periferije bez relevantnog međunarodnog subjektiviteta i suverenosti. Fudbal je naime uvek, a naročito na Balkanu, jedini svetski važan uspeh desnice, s kojim se može poistovetiti, to je u suštini jedini „kulturni“ događaj nacionalizma, koji ima globalno značenje, i značaj, iako u kulturno-istorijskom smislu nema nikakvu relevantnost. Baš kao što će velika većina masovne i deo popularne kulture, koje nemaju nikakvu humanističku i oplemenjujuću težinu, završiti na smetlištu istorije, tako će, nažalost, i sportski uspesi. Ono što čini esenciju i postojanost jedne nacije je kultura, a ne sport, jer je sport u ovom obliku, kakav je danas, globalizovan antikulturni pokret. I ono što patriotski deo nacije ne razume, on kao takav, inače i sam uvozni proizvod (fudbal), deluje rušilački po autentičnu nacionalnu kulturu, istorijsku samosvest i vizionarsku orijentaciju. Pored činjenice da sportski uspeh ne predstavlja nikakav kulturni podvig (zamislimo samo da li će sportski uspeh ikad ući u službenu svetsku baštinu), nacionalisti ne mogu da razumeju da je njihov osnovni domoljubni osećaj nešto što drže najsvetijim i izvorom elementarnog identiteta i dostojanstva, surovo komercijalizovan - upravo ovakvim takmičenjima i globalnim iventima. Naime, za razliku od klupskih takmičenja, FIFA i druge organizacije tog tipa uspevaju kroz takmičenje nacionalnih selekcija ne samo da uvuku u svoju komercijalnu orbitu ljubitelje fudbala, već sve one koji se poistovećuju sa nacijom, ljude svih klasa, od najmlađih do najstarijih. On je u tom obrnutom ogledalu, kojeg nije svestan, ne patriota ponosan na uspeh svog nacionalnog tima, već samo puki konzument.