Saveznici i protivnici

Klizave su istorijske analogije. Opasno klizave. Događaji iz prošlosti, jednako kao i događaji iz života, nikad se ne ponavljaju u istovetnoj formi i sadržini. Svaki je isečak stvarnosti, prohujale ili sadašnje, priča za sebe sa svojim osobenostima vremena, okolnostima i sudbini. Ipak, iskustva iz proteklog doba mogla bi, i trebalo bi, da služe kao nauk i putokaz. Negativni primeri možda i više od onih pozitivnih. Krajem Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija, mada iskrvavljena i razorena, bila je jedna od sila pobednica čiji su doprinos pobedi Antante priznavali svi - i saveznici i protivnici. Pitanje njene navodne odgovornosti za Sarajevski atentat i izbijanje Velikog rata sa 15 miliona žrtava, postavljeno je mnogo kasnije i u sasvim drugačijim političkim uslovima. Te 1918. Srbija je bila hvaljena i slavljena sa oreolom ogromnog narodnog pregnuća i viteškog vojničkog trijumfa. Amerikanci su, upravo tad, prvi put od svog nastanka, izašli na međunarodnu scenu odlučivši da se pridruže savezničkoj strani u Prvom svetskom ratu. U slavu srpskih pobeda i srpskih žrtava poboden je barjak Kraljevine Srbije ispred Bele kuće u vašingtonskoj aveniji Pensilvanija. Od tada su nam se putevi razdvojili. Sjedinjene Države su se vratile u svoju izolaciju, a mi smo se upustili u kobni eksperiment jugoslovenstva. Sreli smo se ponovo u Drugom svetskom ratu. Na početku je taj susret bio prijateljski i srdačan. Kasnije su oni prigrlili Broza, njegov režim i ideologiju i ostali mu verni do sudnjeg dana. Amerika je, po uspostavljanju mira 1945, postala vodeća sila zapadnog sveta preuzimajući to vođstvo, politiku i interese od dekolonizovane Velike Britanije. Odjednom zemlja sa globalnim zamahom i prisustvom, a uz to i sama nekadašnja kolonija, Amerika se s mukom prilagođavala ulozi jedne novokomponovane imperije. Otud su se greške i neuspesi na internacionalnom planu ređali kao na traci. Gubila je i brukala se i u latinskom svetu, u Aziji, u Africi. Za 50 godina, Amerikanci su od spasioca ljudske rase stigle do najomraženije nacije. Zamrzeli su ih svi, osim onih koji su od njih imali hasne. Istorijska pobeda došla je tek na kraju: SSSR je srušen bez ispaljenog metka i bez ijedne ljudske žrtve. Ali, avaj! Opijeni pobednik je, kako obično biva i u politici i u životu, izgubio pravac i kompas. U raspadu SFRJ Amerikanci su imali glavnu ulogu. Pregovarali su i pogađali se s Miloševićem, bili mu i protivnici i partneri, da bi posle konačnog razlaza s njim u Rambujeu, poslali bombardere u besomučnoj akciji kažnjavanja neposlušnog klijenta preko naše grbače, ni krive, ni dužne. Prethodno su nas, zajedno sa svojom nekadašnjom britanskom metropolom bombardovali nekoliko puta davne 1944. ispunjavajući, najverovatnije, Brozov zahtev. Od 2000. su Srbi i Amerikanci u jednoj vrsti političke hibernacije. Naši uzajamni odnosi se ne pomeraju s mrtve tačke. Oni ušančeni u svojoj predrasudi, mi u svojoj. Oni bi da isteraju svoj cilj, koji katkad više liči na kapric nego na interes, mi uporno teramo politiku koja nikud ne vodi. U međuvremenu se zapatio obostran negativizam. Amerikanci misle loše o nama, mi još gore o njima. Oni bi od nas priznanje kosovske nezavisnosti, mi bismo da ih neko na ovom svetu porazi i nadjača. U tom obostranom slepilu, oni se udružuju sa svakim ološem, mi sa crnim đavolom. Nesporno je jedno. Svidelo se to nama ili ne, Sjedinjene Države i dalje imaju presudnu reč i u svetskim i u balkanskim pitanjima. Bez njihovog amina, nažalost, ništa se ozbiljno i dugotrajno ne može razrešiti. Isto kao što u jugoistočnoj Evropi nema rešenja bez pristanka Srbije. Otud smo, očito, upućeni jedni na druge. Muka je, dakako, u tome što se nikako ne razumemo. Čini se da nam je nerazumevanje veći bauk od neslaganja. Nismo mi toliko suparnici, koliko smo stranci. Tu negde, reklo bi se, leži odgovor na ovu srpsko-američku kontroverzu. Glavni kamen spoticanja u odnosima dve države bilo je i ostalo pitanje statusa Kosova i Metohije. S naše strane, pozicija se nije značajno menjala bez obzira na stranke i pojedince na vlasti - tvrdoglavo insistiranje na teritorijalnom integritetu Srbije u granicama SFRJ, ustavna potvrda pokrajinske autonomnosti Kosova, odbijanje priznanja kosovske nezavisnosti i beskrajni pregovori oslobođeni smisla i pameti. To je opšteprihvaćena pozicija nacionalne politike koja, u stvari, nije ni nacionalna, ni politika. To je pozicija zarobljena u bivšem vremenu, bivšem sistemu i bivšoj realnosti. To je verna slika naše nesposobnosti da prepoznamo sebe, svoju državu, narod i interese van okvira jugoslovenskog nasleđa i naše patološke potrebe da se predstavljamo u svetlu jedinog legitimnog nastavljača tvorevine nestale u vihoru pogubnih zabluda, masovnih zločina i sumanutog rušilaštva. U Srbiji, dosad, nije ni postavljeno, nekmoli odgovoreno, na temeljno pitanje državnog i narodnog identiteta: šta je, uistinu, današnja Srbija? Država koja je 2017. trebalo da proslavi osam vekova postojanja ili žalosni ostatak razvaljene Brozove Jugoslavije? Republika po obliku vladavine za koji se njeni građani nikad nisu izjasnili ili nekadašnja federalna jedinica u okviru jugoslovenskog socijalizma? Na prvi pogled, američki stav je jasan i nedvosmislen: najbolje bi bilo da Srbija pristane na nezavisnost Kosova, posredno ili neposredno svejedno. Ali, da li je baš tako? Možemo li i smemo li da budemo u to apsolutno sigurni? Ili bi, mogućno, vredelo taj američki zahtev staviti pod lupu davno odocnelog i zaboravljenog skepticizma? Usudićemo se, stoga, da ovde ponudimo jedno alternativno razmišljanje o ovoj temi. Naime, ono što su u osnovi hteli na Kosovu, Amerikanci su već uveliko ostvarili. Odvojili su ga od Srbije, uspostavili lokalnu vlast kojom komanduju, izdejstvovali su da ga formalno prizna više od polovine čovečanstva. Stolica u Ujedinjenim nacijama, očito, veoma interesuje kosovske Albance. Da li je to i primarni cilj SAD? Ukoliko bi Srbija, kojim čudom, to pitanje skinula s dnevnog reda, posledice bi bile dvojake. Prvo, Srbija bi sa svog puta međunarodne afirmacije uklonila najveću prepreku i bila u prilici da ispostavi čitav niz svojih legitimnih očekivanja i od Amerike i od EU. I drugo, mogla i, pre ili kasnije, da postavi, makar i samo hipotetički, pitanje prava na samoopredeljenje građana u Republici Srpskoj. Drugim rečima, ako mogu Albanci na Kosovu, zašto ne bi mogli Srbi u BiH? Da podsetimo. Područje BiH bilo je predmet interesovanja velikih sila od sredine 19. veka. Uporedo s tim, ta je teritorija figurirala i kao središnja tačka svih nacionalnih aspiracija Srbije i Srba usmerenih ka konačnom oslobođenju i ujedinjenju. Tamo je planuo srpski ustanak 1875. povodom kog je izbila tzv. Istočna kriza, srpsko-turski, potom i rusko-turski rat (1876-1878), Sanstefanski mir i Berlinski kongres (1878) po čijoj odluci je Habzburška monarhija dobila pravo da okupira BiH. Austrougarska jednostrana aneksija izvršena je 1908. uz burno srpsko protivljenje na samom rubu ratnog sukoba. Tamo se razvio snažan srpski nacionalni pokret i, u krajnjoj posledici, dogodio se atentat u Sarajevu 1914. kad su Principovi pucnji uveli zemaljsku kuglu u Prvi svetski rat. Međunarodna zajednica je vek i po, uz znatne napore, sprečavala povezivanje Srba sa obe strane Drine što bi, u njihovim očima, značilo stvaranje velike Srbije s granicama osamdesetak kilometara od Zagreba i dvadesetak od Sofije. Iz ovog proizlazi naša pretpostavka. U planovima SAD, celovitost BiH je daleko važnija preokupacija od kosovske zastave na Ist riveru. Zato njima, u biti, odgovara ovakav pravac srpske politike. Ne moraju ništa da daju, čuvaju jedinstvo BiH, i Srbiju drže u pat poziciji. Bilo bi, naravno, nepristojno i pretenciozno tvrditi da sam stoprocentno u pravu. Iskustvo nas uči da nikad ne primamo stvari onako kako su nam predstavljene i da o svojim interesima mislimo dublje i slobodnije od nametnutih ili preuzetih kalupa. U jednom smo, ipak, slični. Mi i Amerikanci. I jednima i drugima je nasušno potrebna nova nacionalna politika.