Bog je hteo da živim

Zijo Ribić, kome su zločinci iz Srbije ubili oca, trudnu majku, šest sestara i brata samo zato što su Romi muslimanske veroispovesti, nikoga ne mrzi, jer kako kaže „mržnja nikom dobra nije donela“, ali očekuje pravdu. Srpski sud mu je, međutim, pravdu uskratio. Promenio je dosadašnju praksu o saizvršilaštvu i oslobodio optužene za ratni zločin. Sa osam godina Zijo je jedini preživeo i uspeo da izađe iz jame u koju su pripadnici paravojne jedinice iz Srbije „Simini četnici“ 12. jula 1992. bacili tela njegove porodice, rođaka i komšija - ukupno 27 meštana sela Skočić kod Zvornika, među kojima je bilo devetoro dece. „Simini četnici“ su tada zarobili 20-godišnju devojku i dve devojčice od 15 i 13 godina, koje su pretvorili u seksualne robinje i držali ih sve do početka januara 1993. Tela ubijenih Roma iz Skočića posle su sklonjena iz prvobitne jame, pa su pronalažena i decenijama kasnije u sekundarnim grobnicama, a neka ni do danas nisu pronađena, među njima i telo jedne Zijine sestre. Zijo Ribić je na grobu ubijene porodice, kada je sahranjivao četiri sestre čija su tela pronađena 2016, izgovorio: „Opraštam svima.“. On za NIN govori o porodici, sebi, zločinu, suđenju... „Rođen sam u LJubljani 1984, jer je tamo moj otac radio. Vratili smo se u Skočić jer smo imali zemlju. Bavili smo se poljoprivredom. Otac je stalno radio na njivi ili na građevini u Loznici i Bijeljini. Mati je uvek bila kod kuće i vodila domaćinstvo. Sećam se kako sam se sa sestrama i mlađim bratom koji je rođen 1990. igrao na velikoj terasi. Dolazili su nam Srbi i Muslimani. Naši roditelji su se družili, i mi smo se kao deca igrali zajedno. Nije bilo nikakvih razlika među nama. Nije bilo podela na nacije. Rat je sve promenio. Prvo su otišli Muslimani. I mi smo se sklonili u Loznicu na nekoliko dana, kada je moj otac čuo da će biti rata. Vratili smo se misleći da nas niko neće dirati, jer smo Romi i nikom ništa nismo uradili loše. Kada smo se vratili, svi mi Romi smo bili u jednoj velikoj kući našeg rođaka. To je bio predlog našeg komšije policajca Bobana. Rekao je da je bolje da budemo svi zajedno za ne daj bože, jer je on tu blizu. Tog 12. jula 1992, sada znam dobro taj datum, došli su uveče. Videli smo kolonu, kamion i džip. Naoružani vojnici su upali u kuću. Počeli su odmah da otimaju zlato, srebro, nakit i novac. Udarali su sve puškama, nogama, čime su stigli. Izveli su nas napolje u dvorište i tamo su strašne stvari radili. Moju sestru (dete od 13 godina) su tu silovali na samom pragu kuće. Dvojica su je držala dok ju je treći silovao. Još jednu ženu su vratili u kuću i čuo sam krike. Nastavili su da tuku i u dvorištu. Zapamtio sam među njima tu plavu devojku u uniformi. Zvali su je Dragana. Razdvojili su žene i decu od muškaraca. Gledao sam oca. Bio je sav krvav, izudaran skroz, znam da mu je krv lila iz glave, i u rame su ga udarali. U kamionu sam bio pored majke koja je držala brata i sestre. Zapretili su da će nas ubiti ako ne ćutimo. Odveli su nas do mesta gde su pripremili jamu. Jednog po jednog su izvodili iz kamiona. Čuo sam krike, zapomaganja i pucnjavu. Kada su došli po majku rekli su da povede i mog brata koji je imao dve godine, jer nije mogao sam. Izveli su još četvoro, petoro pa su došli po moju sestru, koju su prethodno silovali u Skočićima. Ponovo su je silovali odmah tu ispred kamiona, pa su je ubili. Tada sam počeo da plačem i da vičem: Hoću mamu. Došli su po mene i rekli mi: Sada ćeš kod majke. Izveli su me napolje. Rekli su mi da stanem mirno ispred jame. Osetio sam ubod u vrat i nešto me je pogodilo sa strane. Pao sam na zemlju. Dvojica su me uzela za ruke i noge i bacila u jamu. Mislim da sam izgubio svest nakratko. Kada sam se osvestio čuo sam gore vrisku i pucnjavu. Počeo sam da puzim preko tela ka drugom kraju jame, kod šume. Bio je mrak. Uspuzao sam se i pobegao kroz šumu. Ne znam... Mislim da je Bog hteo da živim. Da li sam ja stvarno imao snage da se preko mrtvih ljudi popnem na drugu stranu jame i izađem... Naišao sam na praznu kuću i spavao u velikoj kutiji. Kada sam se probudio, video sam da mi se kosa ukrutila od krvi. Bio sam ranjen i u ruku. Izašao sam i brzo naišao na dva vojnika. Uplašio sam se. Bili su to vojnici JNA i dali su mi da jedem. Odveli su me do ambulante. Kako smo prilazili video sam da su tu isti oni vojnici od sinoć. Jako sam se uplašio i čvrsto sam uhvatio jednog vojnika, sa kojima sam bio, za ruku. Pitao me je: Šta je bilo. Nisam mu odgovorio. Uveli su me unutra. Oni su otišli kod nekog glavnog, čuo sam da ga zovu Sima četnik. Video sam ga nakratko. Imao je bradu. Mene je previjala ona ista Dragana. Čuo sma razgovor vojnika JNA i tog Sime četnika. Odbili su njegov predlog da me ostave. Odveli su me u bolnicu u Zvornik. Tamo sam bio do 1994, kada sam prebačen na Institut „Simo Milošević“ u Igalu. Zatim sam bio na lečenju od trauma u Bjeloj, isto u Crnoj Gori. Doktori iz Srbije bili su dobri prema meni. U Crnoj Gori je u domu bilo dece svih nacija, i lepo smo se slagali. Kada sam se vratio u Tuzlu bio sam u domu za nezbrinutu decu. U tom Domu 90 odsto dece bilo je iz Srebrenice. Ali svi smo navijali za Srbiju kada igra sa nekim, sem sa BiH. Završio sam tamo kuvarsku školu i bio sam nekoliko sezona na usavršavanju u Italiji. Za Natašu Kandić i Fond za humanitarno pravo sam čuo 2006. i obratio sam joj se. Kako je prolazilo vreme mislio sam da nema ništa od toga. Međutim, 2010. dobijam poziv za sud u Beogradu. Onda sam pomislio da ima neke nade za pravdu. Sima Bogdanović me je ispitivao i taj prvi put u istrazi. Bilo mi je jako teško. Posle toga sam rekao sebi da ne želim nikog da mrzim. Ne želim to svom detetu, svom prijatelju, nikome to ne želim... Ali želim pravdu. Mene mržnja nije mogla da usvoji. Mržnja nikom dobra nije donela. Odlazio sam posle i na suđenja. Mislim da se niko od njih ne kaje. Ako se neko kaje barem kaže da je za nešto kriv. Kada je prva presuda izrečena svi su osuđeni i za ubistvo i silovanja. Mislio sam da su sud, a i država uradili nešto pravilno. Najviše zbog moje porodice, rodbine i komšija. Mislio sam da su našli mir sa tom presudom. Međutim, drugi put, oni su oslobođeni za sve. Ova treća konačna presuda takođe je veoma loša, jer su oslobođeni za ubistvo. Tom presudom je pokazano da život Roma nema vrednost, da Romi nisu ljudi, i da kada nas ubijaju ne treba da odgovaraju. Ispada da smo tri devojke i ja krivi što smo preživeli. Nadam se i dalje da ćemo pravdu naći negde. Od moje kuće u Skočiću ostao je samo kostur. Srpski vojni invalid je 2007. rekao da će plaćati kiriju. Rekao sam mu da ne plaća, već da održava kuću. Stvarno je čuvao kuću i bila je sređena. Međutim, kada je on otišao, nije prošlo ni mesec dana, počupali su prozore, vrata... Sve su uništili. U Skočićima više ne žive Romi. Ne želimo da se vratimo, ali ni da prodamo. Neka ostane kao spomenik. U gornji deo Skočića vratili su se Muslimani. Danas radim u Tuzli u obdaništu kao kuvar za decu. Sada sam sretan čovek. Pre pet meseci dobio sam curicu Saru. Kada dovoljno odraste odrediće ko je i šta je, ali nikog neće mrzeti. Moja supruga je sa mnom odrasla u domu. Kada su našli tela moje četiri sestre i nazvali me, bilo mi je teško ali i drago što su nađeni. Prošle godine su mi javili za sestru i brata. Ma kolko mi je srce tužno, ono je i radosno jer ću moći da im idem na gob. Jedna sestra nije nađena i nadam se da će i ona naći svoj mir. Tako ću kada znam gde su svi moji i ja naći svoj mir. Nadam se da će biti i pravde.“ Ove reči Zije Ribića su čule i srpske sudije, kada je svedočio na suđenju. Sudije su čule i tri tada zarobljene devojke iz Kočića koje su sada zaštićene svedokinje. One su detaljno opisivale kakve su strahote doživele za šest meseci zatočeništva, od višestrukih silovanja započetih odmah u Skočiću do stalnih batina. To, međutim, nije bilo dovoljno da Zijo i one dobiju pravdu. Na suđenju su svedočila i dva čoveka koja su pronašla Ziju posle maskra, kao i neki Srbi meštani Mališića koji su rekli da su svi tada znali da su Rome u Skočićima pobili Simini četnici. O maskaru Roma govorio je jedan od optuženih Zoran Alić priznajući da je čuvao stražu kod jame i opisujući kako su neke žene i devojčice silovane pa ubijane. Ni on nije osuđen za ubistvo iako nije pomogao žrtvama, a posle maskara je ostao u jedinici, gde je u Malešiću silovao zaštićene svedokinje, tukao ih i ponižavao, za šta je presudom Apelacionog suda i osuđen. „Simini četnici“ bili su para­vojna jedinica u čijem sastavu su uglavnom bili građani Srbije srpske nacionalnosti. Delovali su u okviru lokalne Teritorijalne odbrane i od njih su čak dobijali i platu. Kao i svaka takva jedinica, koja je dolazila iz Srbije, tokom sukoba 90-ih, delovali su uz odobrenje i pomoć DB Srbije i vojne tajne službe. Opljačkani novac, zlato i druge dragocenosti delili su sa bezbednjacima čiju zaštitu i danas imaju.