Smrt iz roze pilule

Okolnosti pod kojima je četvoro adolescenata nastradalo od posledica uzimanja „ekstazija“ može opisati svaki posetilac određenih klubova gde se pušta tehno, haus, trens... muzika. „Diler ti sam priđe, nekad i više puta tokom noći i pita da l’ ti treba ’nešto’“, objašnjava jedan 17-godišnji dečarac sa Karaburme. Oni što znaju šta je to „nešto“, a nije pomalo i „prevaziđena“ marihuana, mogu da biraju i raspoloženje koje će im pilula stvoriti. Od plavih dobijaš energiju, ružičaste te uvode u stanje slično zaljubljenosti, zelene su slične plavima, dok ti se od žutih grče vilice... „Crne izazivaju halucinacije“, tvrdi ovaj mlađani „simpatizer“. Nešto stariji i iskusniji već su u situaciji da nalažu oprez: serije naizgled istih pilula proizvode se u drugačijem sastavu kad se potroše zalihe, što ume vrlo neprijatno da iznenadi. Tablete imaju atraktivne oblike po kojima su nazvane. dart vejder, čupa čups, helou kiti, bolt, roleks, don perinjon…, samo su neki od marketinških trikova ilegalnih fabrika ili laboratorija. Oni zovu na igru, ne upozoravajući koliko može biti opasna. I cena je prilagođena, uz popuste na kupovinu više pilula, pa jednu dobijaš za hiljadarku, dok za 2.500 dinara možeš dobiti pet, što je jedan od razloga zašto se konzumenti udružuju, osim zajedničkog „haj“ filinga. I, kad bi sve tu stalo, moglo bi se proglasiti modom, ali, pošto ide dalje, traži novu fenomenološku odrednicu. „Ekser ti proradi za oko 45 minuta, a šljaka te nekoliko sati, pa do jutra pojedeš još nekoliko“, objašnjava taj junoša. Ako si nestrpljiv, ili sklon dokazivanju, što su osobine mladosti, i uz to još i platežan, progutaćeš punu šaku da ne „ispadneš štreber“ da se što bolje „provedeš“, jer ne znaš drugačije, rizikuješ i „loš rad“ oličen u anksioznosti. „Srce počinje da ti ludački lupa, ne možeš da dođeš do vazduha. Zvukovi su pojačani što dovodi do panike“, seća se jedna devojka svog negativnog iskustva. Ako imaš sreće i to preživiš uz pomoć drugova, dovoljno prisebnih da te izvedu iz mase, daju ti da se napiješ vode, omoguće ti da se nadišeš..., vratićeš se kući izjutra, nakon „aftera“, i praviti da se ništa nije dogodilo. Roditelji će te pustiti da se naspavaš, a uveče opet Jovo nanovo. Ponekad samo da izbegneš spuštanje, duboku apatiju, a ponekad jer ne znaš šta bi drugo činio. „Za ’eksere’ je karakteristično da brzo stvaraju toleranciju, što znači da već sutra moraš da udvostručiš dozu da bi postigao željeni efekat“, primećuju „istrenirani“. S druge strane, mozgu treba više meseci da se od MDMA očisti, takvi dodaju, što mnogi lakomisleno prenebregavaju. Kako zapravo ne znaš šta gutaš, i jedna tableta može biti smrtonosna, ili izazvati hiperpireksiju (povećanu temperaturu), dehidraciju (gubitak tečnosti), otkazivanje srca i bubrega. Letalna doza se kreće od 500 do 2.000 miligrama, i zavisi i od raznih činilaca, ukazuje dr Mira Kovačević, predsednica Republičke stručne komisije za prevenciju i kontrolu bolesti zavisnosti pri Ministarstvu zdravlja, i v. d. direktora Specijalne klinke u Drajzerovoj. Kod početnika se zadesi događaju i kod manjih koncentracija, ona naglašava. Rizici po fizičko zdravlje daleko su poznatiji od opasnosti po razvoj ličnosti, kaže psihološkinja Spomenka Ćirić Janković. Dok pilula deluje u svom najboljem vidu, ona sve pokriva, od provoda do rešavanja problema, a zapravo čini da osoba telesno odrasta, ali se oseća i ponaša kao dete, bez veština da se nosi sa izazovima stvarnosti, ona opominje. Mladi zanemaruju sveukupno dejstvo droge, očekujući samo pozitivne posledice. „I nikad se ne pitaju kako će se uzimanje droga odraziti na njihovu ličnost, porodicu, prijatelje, napredovanje u karijeri, konačno i na finansije…“, dodaje Ćirić Jankovićeva. Nezreli, oni su čvrsto uvereni da im droga ne može ništa, pa ni da postanu zavisni. A kamoli da preminu (u trci za status „naj-kul“). Svi se stručnjaci slažu da je prva linija fronta u „borbi protiv narkomanije“ porodica. U okolnostima kad je ona rasturena nemaštinom i nedostatkom sistema vrednosti, početak „zezanja“ sa narkoticima deteta može ostati neprimećen. „Sa alkoholom je lakše, kao i sa travom koja se maltene drogom više i ne smatra, dok kod hemije zakazuju načini dijagnosticiranja“, svedoči jedna majka tinejdžera. Da njen sin duva, njoj je poznato, ali da li koristi i tablete ekstazija i slične sintetike, ne može da tvrdi, svesna da godine njenog sina podrazumevaju prefriganost u izvrdavanju istine pred autoritetima koje mlada osoba teži da obori. Nemoć sistema ilustruje podatak da se u osnovnim školama organizuju predavanja u saradnji sa MUP-om, na kojima se deca upozoravaju na posledice, uglavnom, zloupotrebe marihuane, a da se nakon njih registruju primeri prvog konzumiranja droga. Kod upotrebe narkotika ne pomaže ni zastrašivanje, pa je jedini izlaz u prevenciji. Ali, ona se u Srbiji sprovodi sporadično, u okviru određenih institucija poput Drajzerove, što znači da niti je sistematična, niti kontinuirana, iako je to jedina uspešna strategija. „U radu sa mladima ne preporučuju se predavanja, već radionice, gde se pored znanja o dejstvu droga stiču veštine - kako izaći na kraj sa svojim emocijama, sa pritiskom vršnjaka, kako izgraditi samopouzdanje, razgovarati sa odraslima, i kako tražiti i dobiti pomoć kada je potrebna“, navodi Spomenka Ćirić Janković. I učenje o definisanju ciljeva za budućnost deo je savremenih preventivnih programa, jer je empirijski dokazano da mladi koji streme nečem konkretnom, manje posežu za drogama. U ozbiljnijim zemljama poput skandinavskih, prevencija daje dobre rezultate, dok se radi i na tzv. smanjenju štete. Recimo, obezbeđivanjem specijalnih soba za „ventiliranje“ u okviru prostora za rejvove, gde se ekstazi najčešće uzima. Ili punktovima za proveru kvaliteta droge na festivalima, što se u Srbiji ne upražnjava jer se radi o ilegalnoj materiji. Srpska stvarnost pokazuje suprotno od prave brige: cena droge je među najnižim u Evropi, što govori o izdašnoj ponudi, o kriminalu koji cveta na mnogo višim nivoima od ulične preprodaje. Jer, kako drugačije objasniti poplavu domaćeg crnog tržišta kineskim tabletama, ali i notornu činjenicu da dileri prilaze nepoznatoj klijenteli, bez zazora, po žurkama. Ili, s druge strane, cirkuske predstave racija po splavovima, sa sve maskiranjem policajaca u fantomke i „teškog“ naoružanja, a bez ishoda u vidu pronalaženja narkotika, ili nepostojanja pravih dokaza o uništavanju kompletne zaplenjene količine. Usled toga kolaju glasine da se ta droga vraća na ulice. Laičkom zdravom razumu izmiču načini nošenja sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci, ali, valjda zato postoji država sa svojim mehanizmima. Drogu je nemoguće iskoreniti, ali dobra obaveštenost bi zaustavila alarmantan trend smrtnosti. Neki vide izlaz u legalizaciji, koja je već kod medicinske marihuane zapela, a donela bi bolju kontrolu količina i kvaliteta, i učinila da se u lekovite svrhe iskoriste dobra svojstva MDMA - kod posttraumatskih sindroma i depresija, kako tvrde poznavaoci. Ni ta dobra svojstva ne treba prećutkivati, da bi se bolje razumela „ludost“ mladeži da zbog jedne noći „blažene empatije“ i „razlivanja ljubavi“ rizikuju i dve nedelje agonije spuštanja, bukvalno. Kao i jurenje ekstremnog veštački izazvanog lučenja seratonina, endorfina i drugih hormona sreće, sve do predoziranja. I, konačno, razne vidove kriminalnog ponašanja što skraćuje put do pilula, praha, kristala... Da svako radi šta mu je posao - roditelji vaspitavaju, škola celovito obrazuje, carina pleni, policija hapsi, sudovi donose odgovarajuće presude, socijalne ustanove rehabilituju..., situacija bi bila drugačija. Da postoje ciljevi, kao i uslovi za njihovo ostvarivanje, bilo bi manje drogiranja. A da država stvarno želi da se suoči sa problemima, ne bi se samo razbacivala parolama. Iskoristila bi protraćene resurse za informisanje i prevenciju, i opet bi ostalo i za lečenje i rekonvalescenciju.