Srbija je zemlja čuda

Da li su zdravlje i lečenje u Srbiji danas socijalno pravo svih građana, što im je zagarantovano Ustavom, ili je to isključiva privilegija odabranih? Pitanje je suvišno, loš sarkazam, jer i zdravlje i lečenje su u Srbiji zapravo - igre na sreću. Čist rulet. A 21. je vek. Ovako, pitanjem i konstatacijom, na očito veliki problem gleda inženjer Miodrag Zarić. Ova dijagnoza, verujemo, važi za tretman mnogih ozbiljnih oboljenja i za prakse medicinskih ustanova, a u oblasti hiperbarične medicine je eklatantna. Jer Specijalna bolnica za hiperbaričnu medicinu, koja je naučno-nastavna baza za supspecijalističke studije Medicinskog fakulteta u Beogradu, već dugo je pod teškim pritiskom čudesne logike Republičkog fonda za zdravstvenu zaštitu i ovih dana se, po rečima Zarića, suočava sa ozbiljnim profesionalnim poniženjima. Osnivač Specijalne bolnice za hiperbaričnu medicinu (CHM) ističe da je ova ugledna zdravstvena ustanova od Svetske asocijacije za hiperbaričnu medicinu nedavno dobila da vodi Projekat o lečenje infekcija koje nastaju tokom hospitalizacije ili propustima nastalim u procesu lečenja. „Taj projekat je, međutim, doveden u pitanje, jer su njihovi stručnjaci postavili pitanje zbog čega se RFZO već izvesno vreme svim silama trudi da umanji značaj ove grane medicine, u kojoj smo postali najbolji u svetu. Zbunjeni su činjenicom da Fond sprečava pacijente da se leče, iako je potpuno evidentno koliko im je potrebna adekvatna medicinska nega. To pokazuje i činjenica da ozbiljan broj pacijenata uspe, i pored svih stupica, da dođe na lečenje u CHM. Apsurd je i u tome što je i Fond evidentno na gubitku, jer za dijabetes i gangrenu lečenje hiperbarikom nema alternativu, zdravlje pacijenata se komplikuje i izaziva nove komplikacije i troškove. Ova činjenica im je neshvatljiva tim pre što smo mi u poslednjih dvadeset godina uživali ozbiljan ugled u svetu, dva puta smo osvajali evropske nagrade, a meni su ukazali veliku čast izborom za predsednika Svetske asocijacije hiperbarične medicine. Prošle godine bili smo domaćini Svetskog kongresa hiperbarične medicine“, objašnjava Miodrag Zarić. NJegovu tvrdnju potvrđuju svedočenja najuglednijih stručnjaka za hiperbaričnu medicinu. Pre nekoliko godina profesor Alesandro Maroni, bivši predsednik Evropske asocijacije hiperbarične medicine, osnivač Evropskog komiteta za hiperbaričnu medicinu i Evropskog koledža, na pitanje novinara – koje mesto zauzima Srbija u ovoj relativno novoj grani medicine odgovorio: „Prvo“. A profesor Pol Klaus, direktor Centra za hiperbaričnu medicinu čuvene klinike Mejo (SAD) je izjavio da je beogradski CHM bolji od klinike kojom on rukovodi, a za srpsku hiperbariku je još rekao: „Zaista je fascinantno što je Mejo klinika postala deo nečega što traje decenijama i što imamo priliku da učimo od najboljih“... Profesor Folke Lind, rukovodilac Centra za hiperbaričnu medicinu Instituta Karolinska u Stokholmu rekao je da je „Beograd bio i ostao jedan od istorijskih centara hiperbarične medicine, a CHM veoma aktivan centar u Evropi, posebno za hirurške indikacije.“ Apsolutno je neprirodno da ovi stavovi čuvenih svetskih stručnjaka nisu imali nikakvog uticaja na odgovorne ljude u bivšem rukovodstvu Fonda za zdravstveno osiguranje. Bilo je logično da čuju iskustva svetskih stručnjaka, da prate sve moderne tokove, pošto su oni tu da brinu o zdravlju građana, jer medicina je nauka koja ide napred iz dana u dan. Ako ništa drugo bio bi red da ih raduje što jedna medicinska grana u Srbiji beleži svetske uspehe. Naprotiv, ostale su suprotstavljene logike koje su proizvele ružan zaplet i sasvim neverovatne priče na relaciji CHM - RFZO - pacijenti. U insceniranom trileru od strane bivšeg rukovodstva RFZO, očekivano, upozorava Zarić, stradaju pacijenti. Drami se kraj još ne nazire. Sve je počelo septembra 2015. godine, kada je Fond napravio novi Pravilnik o lečenju pacijenata u hiperbaričnim centrima Srbije, koji je uobličen van svih zakonskih i etičkih kodeksa. Ovaj dokument, ističe osnivač Specijalne bolnice je blago rečeno više oličenje ozakonjene zavere protiv zdravlja pacijenata, nego bilo čega drugog. Sve se događa u trenutku kad je CHM dobijao najveća svetska i evropska priznanja za svoj rad. „Novi pravilnik primorao je lekare koji su stručni u svojim oblastima, ali im hiperbarična medicina nije dovoljno bliska, da propisuju broj terapija. Pravilnik je napravio haos i ugrozio prava pacijenata na lečenje, dovodeći tako u opasnost mnoge bolesnike, prvenstveno dijabetičare, ljude sa teškim telesnim povredama, pacijente koji su dobili gangrenu, ne dozvoljavaju im lečenje u hiperbarici koja je u ovim slučajevima najefikasniji tretman, preventiva i zaštita. Novi pravilnik većini obolelih sve pomenuto uskraćuje“, tvrdi Miodrag Zarić i postavlja pitanje: „Zbog čega nas sapliću kad smo došli u sam svetski vrh ove grane medicine? Umesto da nam se pridruže, oni u sopstvenom neznanju i nemoći odlučuju da miniraju naš svaki dalji napredak. Zbog čega, gde je tu logika?“ Zapravo, Republički fond zdravstvenog osiguranja napravio je Pravilnik koji je u suštini ozakonjena zavera protiv zdravlja obolelih, kojima indirektno uskraćuje prava na lečenje. U Srbiji, podseća Zarić, ima oko 600.000 dijabetičara i pre donošenja novog pravilnika u Specijalnoj bolnici za hiperbaričnu medicinu dnevno je primano oko 400 pacijenata, da bi novi pravilnik taj broj sveo na 120 pacijenata. Sve pomenuto je, po rečima osnivača Specijalne bolnice, unakaženo lice srpskog zdravstva. Ugroženi pacijenti i stručnjaci iz CHM su uticali na Ministarstvo zdravlja da pre dve i po godine oformi ekspertsku komisiju koju su činili tri akademika medicinske struke, dva profesora, jedan primarijus i Miodrag Zarić, tada predsednik Svetske asocijacije hiperbarične medicine. Komisija je, kaže, argumentovano dokazala da je Pravilnik veoma loš i da uskraćuje mnogim pacijentima pravo na lečenje, predložila je da se ovaj dokument izmeni u duhu starog pravilnika koji su takođe sačinili stručni ljudi iz RFZO. U Ministarstvu zdravlja i u Fondu su osporili zaključke ove komisije, „jer je u njoj bio gospodin Miodrag Zarić, direktno zainteresovana strana u ovom sporu“. Ministar zdravlja je tražio da mišljenja na zaključke daju tri republičke stručne komisije, koje su iz oblasti odakle se upućuje najveći broj pacijenata. Sve tri komisije potvrđuju mišljenje Komisije za HBO, što je, konstatuje Zarić, bilo savim dovoljno da se sruši nakaradni dokument. Neverovatna je arogancija bivšeg rukovodstva fonda, da su ostali gluvi nakon mišljenja tri republičke komisije koje je dato na zahtev Ministarstva. Koliko su Fond i njegov novi pravilnik, koji je izglasalo staro rukovodstvo RFZO-a, povećali smrtnost obolelih pacijenata, pouzdano se ne zna. Ne zna se ni da li o tome u Ministarstvu zdravlja imaju podatke, stručne studije i analize. Međutim, pouzdanim indikacijama raspolaže Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“. U svom Izveštaju za 2016. „Batut“ navodi da je smrtnost od dijabetesa u 2015. i 2016. u poređenju sa 2014. radikalno povećana. U 2014. od šećerne bolesti u Srbiji umrlo je 2.513 bolesnika, godinu dana kasnije 3.027, a 2016. godine 3.159. U preporukama i procenama „Batuta“ za 2013. godinu kaže se da su „naše procene da je usluga hiperbarične medicine prema apsolutnim indikacijama neophodna za minimalno 22.000 pacijenata“. U godišnjem izveštaju za 2015. u odeljku Šećerna bolest „Batut“ navodi: „...u poslednjih jedanaest godina uočen je porast umiranja od ovog oboljenja u Srbiji, ali se u poslednjih pet godina stopa mortaliteta od šećerne bolesti smanjila sa 43,8 u 2010. na 35,2 na 100.000 stanovnika u 2014. godini... S obzirom na navedenu diskrepancu između potreba za hiperbaričnim uslugama i mogućnostima zdravstvene službe Republike, procenjujemo da je minimalno za oko 21.500 osiguranika opravdano zaključiti ugovor sa RFZO...“ Postavlja se pitanje gde su benefit i logika još važećeg Pravilnika, koji je štetan za pacijente, povećava smrtnost i troškove zbog neadekvatnog lečenja. Od usaglašenog mišljenja četiri različite, nezavisne i stručne komisije, koje je oformilo Ministarstvo zdravlja, da je Pravilnik katastrofalan i da je uperen protiv zdravlja ljudi prošle su dve i po godine, konstatuje Zarić. Pacijenti i dalje boluju i umiru po novom pravilniku uz neobjašnjivu samovolju moćnih ljudi iz tadašnjeg rukovodstva RFZO. Niko ne objašnjava, ako ih to uopšte zanima, gde su nestali oni pacijenti, dijabetičari, koje pominje „Batut“, kojima je neophodno lečenje u hiperbarici, pita se osnivač CHM. Jesu li živi, ko i kako brine o njima, da li im se pruža adekvatna medicinska nega...? Ali, da se vratimo na početak ove priče, odnosno na alarm i upozorenje Svetske asocijacije hiperbarične medicine. NJihova briga je višestruko utemeljena iz više razloga: Svetska asocijacija hiperbarične medicine je, bez sumnje možda i najzaslužnija što je u Srbiji oformljen CHM. Zdušno su podržali ideju za osnivanje Centra za hiperbaričnu medicinu, koja je začeta 1992. A učestvovali su svojim prisustvom, znanjem i uticajem da se CHM konačno osnuje i proradi 1994. Najugledniji svetski stručnjaci iz ove oblasti zaslužni su, između ostaloga, za to što je CHM u svom razvoju postigao tako visoke standarde. Uostalom, na skup koji je organizovao CHM u Miločeru 1994. došli su svi najpoznatiji svetski stručnjaci za hiperbaričnu medicinu, čak iz SAD i Engleske, uprkos protivljenju Stejt departmenta i Forin ofisa, jer je u to vreme Srbija, odnosno SR Jugoslavija bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija. Stejt department je domaćinima Kongresa čak uputio dopis sa pitanjem: „Da li građani SAD, koji na svoj rizik putuju u Jugoslaviju, treba da ponesu i zaštitne pancire“? Uz ovaj događaj vezan je još jedan presedan. SRJ je bila pod sankcijama, a osnivač CHM Miodrag Zarić je pozvao trideset najpoznatijih stručnjaka za hiperbaričnu medicinu. Svi pozvani su došli na skup u Miločer, pozivali su se na lekarsku etiku i pravo svakog pojedinca da proceni koliko su te sankcije opravdane... Savetovanje je trajalo četiri dana, 200 domaćih lekara je prisustvovalo Kongresu... Svetski stručnjaci za hiperbariku su držali predavanja, na odvojenim panelima držali su kružoke, uvek spremni da iznesu svoja znanja i iskustva našim lekarima. Narednih godina dolazili su u Srbiju, brinuli o razvoju CHM, analizirali njegov rad i opet pomagali znanjem i dobrom namerom. Od tada pa do prošlogodišnjeg Svetskog kongresa hiperbarične medicine na vrlo trasparentan način brinu o razvoju CHM u Beogradu. Drugim rečima, njihova briga je, ukazuje Zarić, izražena i izvesnim strahom za budućnost CHM, s obzirom na to da ova medicinska ustanova beleži izrazit manjak pacijenata, pa iz tih razloga su doveli u pitanje Projekat o lečenju infekcija koje nastaju tokom hospitalizacije ili posledica nastalih u procesu lečenja. Pitaju se zbog čega se sve to događa? To pitanje, konstatuje osnivač CHM, još čeka odgovor. Etika i politika Na sve skupove u Srbiji najugledniji svetski stručnjeaci za hiperbaričnu medicinu su redovno dolazili, dolazili su i mimo zvaničnih skupova. Izuzetak je bio profesor Alf Brubak iz Norveške, koji je januara 1999. odbio da dođe kao predavač studentima supspecijalističkih studija za hiperbariku pri Medicinskom fakultetu u Beogradu. Profesor Brubak se „pravdao“ da se ne slaže sa srpskom politikom prema Kosovu. Svi ostali strani predavači, a bilo ih je ukupno 27, oštro su se suprotstavili Brubaku, pozivajući se na opšte poznato pravilo da su medicinska etika i obrazovanje iznad svih politika. Sedam nivoa straha Ako u jednom trenutku pacijent koji nije beogradski osiguranik dobije gangrenu, on prvo mora da ide kod izabranog lekara, koji mu daje uput za lekara specijalistu. Drugi korak je da lekar specijalista smatra da bi pacijent morao da ide na hiperbaričnu terapiju. Treći, pacijent se vraća kod izabranog lekara koji mu daje uput za neku od tercijalnih zdravstvenih ustanova u nekom od kliničkih centara u Srbiji u kojima zasedaju tročlani konzilijumi za hiperbaričnu medicinu. Četvrti, pošto su tercijalni konzilijumi van filijale kojoj pripada pacijent, mora da ide i na komisiju u filijalu Fonda da dobije saglasnost. Peti, pacijent ide u jedan od kliničkih centara na tročlani konzilijum za hiperbaričnu medicinu. Šesti korak je da se pacijent vraća kod izabranog lekara po uput za lečenje van svoje filijale, a onda sledi i sedmi - za to mu je potrebna saglasnost komisije RFZO. Pacijent je stavljen u točak životnog ruleta. Ako je recimo iz Kladova, da bi stigao u neku od filijala hiperbarične medicine potrebno mu je tri sedmice i to pod uslovom da ga na tretman prime odmah. Međutim, izvan Beograda, mora da se čeka na red da bi bio primljen, a nekad je za to potrebno i 30 dana. Zato se nameću dva pitanja za bivše rukovodstvo RFZO - da li to maltretiranje po novom pravilniku pacijent može da preživi. Ratno dete Inženjer Miodrag Zarić pre hiperbarike radio je neke druge poslove. Zaradio je novac ne kroz privatizaciju i slične rabote. Kad je počeo rat, kad su sa ratišta počeli da stižu ranjenici sa oštećenim ekstremitetima, on je kao višedecenijski pasionirani ronilac znao da im je jedina pomoć hiperbarična medicina. Hiperbarika je i tada postojala u Srbiji, ali skromnih tehničkih i opštih mogućnosti. Zbog toga je Zarić 1992. počeo da radi na stvaranju modernog i većeg centra za hiperbaričnu medicinu. Sav novac uložio je u to. U CHM ne propuštaju da istaknu zasluge Svetskog udruženja za hiperbaričnu medicinu za velike međunarodne uspehe CHM. U svom kandidacionom govoru u Buenos Ajresu 2014, kada je kandidovan za predsednika Svetske asocijacije hiperbarične medicine, (protivkandidat je bio Folke Lind iz Stokholma, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za hiperbariku), Miodrag Zarić opet posebno naglašava važnost pomoći „međunarodnih stručnjaka koji su značajno doprineli organizaciji nekoliko konferencija o hiperbaričnoj medicini u Srbiji:1994. sa 350 učesnika, 1996. sa 200 učesnika i 1998. prvi vorkšop sa Evropskim komitetom za hiperbaričnu medicinu, sa 450 učesnika... Naši napori u daljoj promociji hiperbarične medicine u Srbiji su prepoznati od strane ECHM a i u EUBS, pa smo, priča Zarić, 2012. počastvovani organizacijom dve najvažnije evropske konferencije: „Konsenzus konferencija Evropskog komiteta za hiperbaričnu medicinu“ i „Godišnji naučni skup Evropskog udruženja za podvodnu i hiperbaričnu medicinu“, koji su prvi put organizovani jedan za drugim. Trenutno razgovaramo o mogućnostima uvođenja hiperbarične medicine u okviru dodiplomskih studija, što bi bila kruna svih naših napora da razvijemo hiperbaričnu medicinu u Srbiji. Svih ovih godina radili smo u skladu sa međunarodnim smernicama i procedurama i na taj način smo zadobili poverenje šire medicinske javnosti u hiperbaričnu medicinu. Na kraju bih želeo da dodam da sam veoma srećan što su me pre više od dvadeset godina moji prijatelji, vi, zarazili bolešću zvanom ljubav prema hiperbaričnoj medicini“, rekao je Zarić u svom obraćanju Predsedništvu Svetske asocijacije hiperbarične medicine u Buenos Ajresu 2014.