Presađivanje državnih organa

Veliki strah uvukao se ovih dana među građane Srbije. Samo što smo počeli da se navikavamo na plaćanje plastičnih kesa u prodavnicama, nad našim sudbinama nadvila se nova pretnja - doniranje organa. Iako se radi o humanoj stvari, izjave pojedinih političara doprinele su da se u narodu stvori averzija prema ovoj, svuda u svetu, normalnoj aktivnosti. Narodni poslanik Aleksandar Martinović, inače ekspert za pitanja presađivanja organa jer je i sam bio izvađen iz, kako sam kaže, magarećeg tela, koje je bilo u radikalno teškom stanju, smežurano skoro kao kengurovo mudo i presađeno u novo, naprednije telo, izjavio je da „čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa ni svojih organa“, čime je u stvari želeo da kaže kako organi preminule osobe treba da postanu vlasništvo države, tj. da joj se doniraju. Razumljiva je ova njegova izjava jer je većina državnih organa neupotrebljiva, praktično na aparatima, pa je i logično da treba da ih uzimaju od građana da bi nastavili da funkcionišu. Nešto poput vampira, samo što bi vam umesto krvi sisali organe. Ne, ne u tom smislu, sram vas bilo. Srećom da se predsednik nije uključio u raspravu u Skupštini, možemo samo da pretpostavimo šta bi tamo izjavio, možda: „Nemojte da donirate nijedan organ, mi ćemo vam ih uzeti sto!“ Strah građana pojačala je i činjenica da su političari počeli da postaju vlasnici donorskih kartica, čime se stvorila opravdana bojazan od toga da neki bolesni organ treba da vam donira neko od političara. Iako govorimo naravno o hipotetičkoj mogućnosti, jer je jasno da su političari u Srbiji besmrtni, ipak treba razmotriti šta bi se desilo kada biste bili prinuđeni da vam oni doniraju svoje organe. Ako biste nasleđivali organe Maje Gojković, treba da znate da su oni najverovatnije već presađivani od nekoliko ljudi pre nje, što će reći da su prelazili iz tela u telo dok se nisu ustalili u njoj. Bili biste pravi srećnik kada bi vam organe donirao Siniša Mali. Mogli biste da birate jedan od njegovih 24 organa, a nakon transplantacije osećali biste se nekako prosvetljeno, tačnije rasvetljeno i svaki dan bi vam bio kao Nova godina. Vesićevi organi ne bi mogli da vam se presade dok vas ne očiste od parazita, pacova i zmija i dok ne provere da niste slučajno narkoman. Martinovićev mozak vas svakako ne bi usrećio, tako da vam je bolja opcija da se oprostite od života. Bolje to nego da vodite politički magareći život. Čedomir Jovanović bi mogao da vam donira bicepse i tricepse. Grudi i noge neki drugi dan, recimo utorkom ili četvrtkom. Bili biste u velikom problemu ako bi morali da vam urade transplantaciju Đilasovih, Jeremićevih i Jankovićevih organa, pošto bi se ti organi vrlo brzo posvađali među sobom. Veliki srećnik bio bi onaj kojem bi se presadili Dačićevi organi, jer bi, pored toga što bi odjednom propevao, opstao još dugo, dugo u životu. I na kraju ne treba zaboraviti na najbolje organe u Srbiji, one od samog predsednika. Taj koji bi nasledio njegovu bešiku bio bi pravi srećnik jer bi u toalet išao dvaput, maksimum dva i po puta dnevno. A ako bi neko nasledio predsednikov mozak, doživeo bi da po ceo dan proverava šta su ukućani rekli o njemu, a jednom dnevno bi održavao vanredne porodične sastanke. Ko nasledi predsednikove naočare može da računa da će mu stalno spadati, a onaj ko dobije predsednikovu kosu, da će biti stalno mokra, jer joj smeta bilo kakva zaštita od padavina. Sad je i jasnije otkud se ovoliki strah uvukao među građane. Jedino utešno može zvučati rečenica koju su ovih dana ponavljali poslanici: „Niko ne mora da daje svoje organe, niti da primi naše. Ako lažemo, tu nas seci“.