Rođeni trgovac

Čovek jednostavno drži džojstik u rukama i upravlja nacionalnim porivima, igrajući na kartu večitog političkog primitivizma balansira između mržnje i tolerancije. Kalkulacija je njegova religija. I ako ga vidite kao protivnika bilo koje vlasti u Beogradu, grešite. Sada su to Vučić, Vulin, Dačić... Oni su fisioni fragmenti, čija nuklearna energija kontaminira Srbiju decenijama. Koštunicu je nazivao najvećim salonskim četnikom. Posle mesec dana, kada je postao predsednik SRJ, veličao ga je kao najvećeg zaštitnika Bošnjaka. Pre formiranja ove vlade SDA nije bila sigurna kome će se prikloniti, Tadiću, Nikoliću… Jednostavno, čekala se najbolja ponuda. Kada Ugljanin kaže da Vučić nije njegov predsednik, ne verujte mu zadugo. Biće. Kada dobije pravu ponudu. Ne verujte ni Vučiću kada kaže: „DŽaba ti Suljo, ne dam ti fotelju.“ Puno se neistina čulo i sa te adrese. Izbori slede u Sandžaku i kada prođu videće se ceh sejanja mržnje na relaciji Novi Pazar - Beograd. Ugljanin drži kalkulator u rukama. U jednom intervjuu je rekao „Otac je bio vrstan stolar i dobro je zarađivao i uvek nam je nešto donosio iz Beograda.“ A priznaje i da su „izbori trgovina, a politika je biznis“. On bi da je. Ali, nije. Romantični bokser. Svi bi oni da su romantični bokseri. Ali, ma koliko njegovu izjavu „decu i cveće čovek mora da gaji sam“ citirali godinama, on hoće državu Sandžak, pozivajući mlade Bošnjake da iskoriste pravni okvir za to. Ali otkako ga je Slobodan Milošević stavio na poternicu Interpola zbog podrivanja pravne države, a on pobegao u Tursku, pa se uz pratnju i lovorike vratio u Novi Pazar, malo ko od Bošnjaka ga zamišlja kako sedi ćutke, dubokoumno zamišljen u trošnoj, siromašnoj radnoj sobi uz sveću, jer struja je isključena zbog neplaćenih računa, nad istorijskim dokumentima sanjajući snove o mladoj državi, kujući plan za još jednu sabotažu Srbije. Nije on to. Čovek je trgovac. Mladi Bošnjaci vide ga skrivenog u lavirintu politike, materijalno obezbeđenog, ogoljenog političara, kako cupka u mraku sobe koju osvetljava fluoroscentni zrak kalkulatora na displeju moćnog laptopa. Balansirajući između uloge dirigenta mržnje i mirotvorca, on računa. Koliko jako i daleko u međunarodnu zajednicu zabaciti loptu, koliko zapaljivih izjava na ovu stranu, koliko poziva za pomoć Vašingtonu, a koliko Erdoganu, koliko telefonskih poziva Pacoliju sa molbom da dođe u Sandžak… sve da bi lopta konačno ponovo pala na njegov teren i legla na njegovo stopalo. Neskriveni je primer računanja, merenja i trgovine, na koju se svodi srpska politika. Nekoga može nakratko da zaintrigira činjenica da je u politiku ušao kao pulen Alije Izetbegovića 1991. i da poveruje da je odan zelenoj transferzali, ali svi njegovi koraci mirišu na neprincipijelnog trgovca. Rođen u Kosovskoj Mitrovici, specijalizirao je stomatologiju u Sarajevu kada je Alija Izetbegović osnivao Stranku demokratske akcije. „Tražili su nekog ko će predstavljati Sandžak na osnivačkoj skupštini. Jedna grupa mladih iz Sandžaka, među kojima je bio i LJajić, predložila je da to budem ja, kao mladi specijalizant, ali sam odbio... Politika me nije zanimala.“ Tu je naučio da trguje. Nedugo kasnije, maja 1990. bio je zvanični član Izvršnog odbora stranke. U jednom od intervjua rekao je da su njegovi roditelji bili religiozni i da je odnos prema islamu poneo od kuće, a da je diskriminaciju muslimana, odnosno Bošnjaka, osetio na svojoj koži, jer su Srbi, državni činovnici, omalovažavali njegovu majku jer je bila tradicionalno obučena. „Tako je bilo do pada Rankovića“, govorio je, istovremeno kritikujući i Albance zbog diskriminacije Bošnjaka. Dva meseca od ulaska u SDA oformio je SDA za Sandžak. U septembru te godine Vuk Drašković je na mitingu poručio da će onaj ko podigne muslimanski barjak ostati i bez barjaka i bez ruke. I nakon brojnih političkih i nacionalnih prepucavanja Ugljanin je pozvan na objedinjavanje opozicije u Beograd, I pozivu se odazvao. Bila je to njegova ulazna karta u međunarodne krugove gde ga pozivaju kao učesnika u međunarodnim forumima koji traže rešenje jugoslovenske krize. Od tada radi šta hoće, otkriva spomen ploču Aćif-efendiji, poziva se na Šabana Polužu koji se borio za stvaranje velike Albanije, obeležava 100 godina od donošenja Sjeničke deklaracije kojom se želelo otcepljenje delova Srbije i Crne Gore. Ugljanin se žali na siromaštvo Sandžaka, ali ne podiže pogled ka krivcu u ogledalu. Kao bivšem ministru u Dačićevoj vladi bio mu je poveren ravnomerni regionalni razvoj nerazvijenih opština. Kažu da mesecima nije posetio niti jednu opštinu u Srbiji. Ambiciozan je. I ta ministarska fotelja nije ga zadovoljila u potpunosti, hteo je još. Ne jednu, dve funkcije još. Zamenika predsednika stambene komisije, da bi na prvoj sednici dodelio sebi službeni stan u Beogradu na korišćenje. I, direktora Kancelarije za održivi razvoj neravnomerno razvijenih područja, sa godišnjim budžetom od 1,46 milijardi dinara i oko 97,4 miliona dinara stranih donacija. Danas Ugljanin kaže kako je Sandžak najsiromašnija regija regiona. A gde su te pare? Kada mu postavite to pitanje, ima spreman odgovor. Marta 2017. zatražio je „precizan datum povlačenja srpske policije, vojske, tajnih službi, pravosudnih organa sa teritorije Sandžaka“. Državni organi nisu reagovali. Bila je to već ustaljena komunikacija. Sklon misticizmu, tajnim pregovorima u četiri oka, iskoristio je, podižući sopstvenu cenu, i razgovor sa Redžepom Tajipom Erdoganom u Novom Pazaru, bez prisustva Vučića. Sada igra na novu kartu - Albanije i Kosova. Početkom godine kao predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) u Prištini se sreo sa Hašimom Tačijem. Bila je to oficijelna korespondencija. Ugljanin je čestitao Tačiju na uvođenju demokratije na KiM, na pravnoj sigurnosti, vladavini prava… Kako izgleda vlast po njegovoj meri viđeno je 2004, kada je postao predsednik opštine Novi Pazar. Obračun dve partije, SDA i SDP, preneo se na ulice. Nalik obračunu gangova, ređali su se - ubistvo kandidata za odbornika, pucnjave, tuče, ranjavanja, miniranje kuća, Molotovljevi kokteli na sedište stranaka, eksplozije oko zgrade opštine, napadi na vernike, podele, rat za muslimanske duše. Pod Ugljaninovom vlašću bio je to pazarski dan u kojoj je mržnja kulminirala, mafija počela da preuzima grad, buđenje vahabizma, klanjanje na sve strane, privatna obezbeđenja u džamijama, naoružane grupe, trgovina narkoticima… Četiri godine kasnije ispratili su ga sa vlasti uz povike „Suljo, lopove“. Bio je to isti onaj trgovac koji je prilikom osnivanja SDA Sandžaka 1990. Srbiju nazvao „maćehom za Bošnjake“, tada Muslimane i u prisustvu političkog oca Alije Izetbegovića najavio borbu za prava svojih sunarodnika. Sledeće godine pod njegovim rukovodstvom Bošnjaci se na referendumu izjašnjavaju za potpunu političku i teritorijalnu autonomiju Sandžaka. Iz tog vremena je i „memorandum o specijalnom statusu Sandžaka“. Bio je to isti onaj trgovac koji je Tadiću dodelio orden za doprinos ostvarivanju prava Bošnjaka, postao ministar bez portfelja. To je ostao i u vladi Ivice Dačića. Dve godine kasnije, 2014. izmakla mu je ministarska fotelja, i traži NATO da osigura Bošnjake. Sada traži ponovo separaciju Sandžaka. Do neke bolje ponude koja se ne odbija.