Predsednikovi udarnici

Dok je Vučić polagao kamen temeljac za fabriku Forverk i obećavao radnicima bruto platu od 500 evra, što znači da se hvalio neto platom ispod republičkog proseka, Vjerica Radeta je svetu poklonila neljudski tvit i iz budžeta uzela svoja mesečna primanja u iznosi od 173.000 dinara. NJene brutalne reči, inspirisane smrću žene koja je u srebreničkom genocidu izgubila supruga i dvojicu sinova, nikada ne bismo smeli da zaboravimo: „Čujem umrla Hatidža Mehmedović iz udruženja biznismenki Srebrenice. Ko li će je sahraniti, muž ili sinovi?“, Ali botovi i tviteraši sa platnog spiska SNS-a pokušali su da omalovaže značaj morbidnog izliva mržnje političke „majke“ današnjih naprednjaka, pa su na posprdan način uleteli u obračun sa svima koji su se osetili poniženo. Jedan od njih, poznat kao analitičar SNS-a na Pinku, uporno je retvitovao sve što je iko pogrdno rekao o majkama stradalih u Srebrenici, dok se drugi, koji je nedavno od Grada Beograda dobio 760.000 evra, ustremio na parlament u BiH koji je, za razliku od našeg, nedopustivno ponašanje potpredsednice Skupštine već stavio na dnevni red, i napisao: „Parlament koji se izjašnjava o tvitu?!A je l` se izjasnio povodom toga što se ratni zločinac Naser Orić šetka okolo slobodan?“ Prihvatiti monstruoznost kao normalu, narugati se onima koji to ne žele i uz put izvređati susede..., to je dominantna politička kultura. U Srbiji se ne profitira kamenova temeljaca koje predsednik svojeručno postavlja da bi na njima nikle fabrike, ni od fabrika koje već imamo a koje ne mogu da hrane ni kanarinca a kamoli radničke porodice, već od proizvodnje mržnje u fabrici mržnje, jedinom objektu koji je Vučić osnovao sa namerom da radi bez prekida tokom njegove vladavine. I koja je, sudeći po prethodnoj nedelji, zabeležila natprosečne rezultate. Prvo je, braneći interese Crkve ali i gradskih vlasti i njihove sumanute urbanizacije, protojerej Stojadin Pavlović uputio neprimerene reči žiteljima naselja Stepa Stepanović koji bi radije da se leče kod lekara, a ne molitvom i koji insistiraju da dobiju obećani dom zdravlja umesto crkve. Rekao im je da „te podizvođače malog broja pobunjenika u ovom kraju ne možemo smatrati hrišćanima“, i dodao, onako baš hrišćanski: „Nisam žuta patka, nisam Saša Janković, ja sam čovek.“ Potom se patrijarh Irinej lično obrušio na Crnu Goru „u kojoj se Srbi tretiraju kao u ustaškoj NDH“. Koristeći retoriku Aleksandra Vulina koji uz reč Hrvatska uvek doda i malo „ustaša“ („Mržnja sa kojom Vučića čekaju u Zagrebu ustaše koje su ga vređale na najbrutalniji način je crna mrlja na obrazu Hrvatske“) i on ih je pridodao, ali je promenio lokaciju. Time je neprimerenu retoriku proširio na još jednog suseda, koga aktuelna vlast nije baš aktivno zasipala uvredama, ali joj se ovakav „mrzilački bonus“ i te kako dopao. Vučić je izjavio da nije na njemu da sudi o rečima patrijarha, ali da Srbi katastrofalno žive u Crnoj Gori, dok je njegov (ili Brnabićkin) ministar Nenad Popović, koji se proslavio uvredama na račun LGBT populacije, dopunio patrijarha rečima da u toj zemlji vlast „uporno i sistematski sprovodi identitetski genocid“. Pritom je sve to izgovoreno u nedelji kada je papa zatražio smenu zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića zbog podilaženja poraženoj ideologiji. Čak i da prihvatimo da naprednjački predsednik ne piše scenarije za ovakve izlive crkvenih velikodostojnika i da to nije pod njihovom kontrolom, sve drugo jeste. Od toga što „Sulji“ neće dati fotelju dok svoj govor mržnje ne usmeri tamo gde treba, do toga da je prozvao svoje udarnike koji se ne ističu dovoljno i zagrmeo: „Javno su me branili samo Aleksandar Vulin, Maja Gojković, Nebojša Stefanović i Vladimir Đukanović. Ostali nisu jer se plaše da ne završe na naslovnoj strani. Sve sam ih ja postavio!“ Dakle, postavio je ministre, postavio je skupštinu, sve je to njegovo, što znači da i smene u okviru tih institucija zavise od njega. I da on i samo on odlučuje da li će Radeta ostati potpredsednica Narodne skupštine i da li će Vojislav Šešelj, osuđen za ratni zločin, i dalje uživati u svom mandatu i davati izjave tipa da „ne zaslužuju svi ljudi da im se donira organ“. Jer Šešelj još bolje od vernog Vulina „radi“ na odnosima u regionu: „Sad sam vam tamo napolju izgazio ustašku zastavu, jebo vam majku ustašku.“. I brutalnije gazi opoziciju: „Snimaj, snimaj, jebaću ti majku ustašku (Radoslavu Milojčiću), dok mi budeš pušila kurac (Mariniki Tepić).“ Na pitanje da li se radi samo o mržnji prema svakome ko nije Vučićev fan ili u svemu tome postoji i neka politička ideja, poslanica Nove stranke Marinika Tepić kaže: „Pre bih rekla da se ubrzava demaskiranje vladajuće kamarile, od koruptivno-kriminalnog opusa, do kosovskog. Nervoza je sve veća, znoje se, to im kvari šminku i konačno pokazuju svoje pravo lice političkih strašila i budžetskih parazita, uprkos glumatanju naročito za spoljašnju javnost. Ne možete vi od radikalske, dakle huškačke, političke dece, od Vučića kao najboljeg među Vojinim deranima, do Gojkovićeve, Martinovića, očekivati da budu ’ne-oni’. U to su mogli možda poverovati samo rođeni nakon 2000.“ Pa, izgleda da stvarno ne može. Skupštinom presedava nekadašnja radikalka, koja je devedesetih govornicu koristila kao poligon za govor mržnje, a kojoj je danas dodeljen zadatak da prepozna i sankcioniše govor mržnje kod svih, a ne samo kod svojih političkih protivnika. Kako, kada i sama još uvek koristi mikrofon da bi, recimo, Saši Raduloviću, aludirajući na njegovo mentalno stanje, rekla: „Imamo dole i zdravstvenu službu.“ Uz nju, takvu kakva jeste, i zamenike koji nisu daleko odmakli, stvoren je prototip za aktuelni govor mržnje oličen u šefu poslaničke grupe SNS-a Aleksandaru Martinoviću. Bez opomene, bez ograničenog vremena za izlaganje, čak i mimo dnevnog reda, on može da pred svim građanima Srbije izbaci i ovo iz sebe: „Zoran Živković je idiot, Zoran Živković je kreten. Samo idiot i samo kreten može da likuje jer su šiptarski teroristi juče tukli i mučili i na najgori mogući način vređali Marka Đurića visokog zvaničnika Vlade Srbije.“ Takođe, može i Rodoljuba Šabića da optuži za krađu, nepotizam i sve što mu padne na pamet i da onda reč prepusti Marijanu Rističeviću koji poentira: „Šabić će biti razrešen kao nedostojan funkcije zbog politiziranja i zloupotreba novcem koje je naveo Martinović. Odzvonilo mu... On gospodin, sećam se kad su podelili Karićeve pare da otmu pokojnom Vuku stranku pa ga prevarili sa Dinkićem. A sa Mehom je pio, a možda i krao po buticima.“ I da još jednom poentira nazivajući Sašu Radulovića „gospodin Rasulović, ovlašćeno lice bensedina“, dajući inspiraciju sledećem ambicioznom naprednjaku. Naravno, Vladimiru Orliću, koji iz samo njemu znanih razloga naziva Boška Obradovića „dosovskom političkom starletom - Pernard Dvernard“ koja ima „problema sa sintaksom, a nepremostivih teškoća sa semantikom“, a Sašu Jankovića opisuje kao nekog ko se „stara o samom sebi i o svojim poslušnim pudlicama“. Na pitanje da li nas takav govor mržnje u parlamentu vraća u devedesete i stanje koje je prethodilo ratu, Marinika Tepić kaže: „ Gledala sam i starija zasedanja sa radikalskim varvarizmima, ali nikada nije bilo ovako. Sada su umnoženi - od sirovih radikala, do prerađenih u naprednjake i svih njihovih pakovanja. Takmiče se ko će se poganije, pa i preteći obratiti nama iz opozicije ili nekom koga im vođa odredi za metu. I, što je najmizernije, bez prilike da odgovorimo. Govor mržnje postao je redovan, a sada uvode i javni linč, kao model i u široj javnosti… čim je oproban u najvišem domu - bez posledica. I pazite, tu ima naizgled pristojnih ljudi, lekara, profesora, preduzetnika, ali kada uđu u skupštinsku salu i čuju Gojkovićevu, Arsića, Martinovića, kao da siđu s uma. Da li im se to negde broji kao i botovima, ne znam, ali znam da zakucavaju poslednji esker u kovčeg parlamentarizma u Srbiji.“ I ne samo parlamentarizma, dodaje aktivistkinja za ljudska prava Aida Ćorović, već i u kovčeg građanskog društva. Za NIN kaže: „Mržnja se kao i sve drugo uči, a kod nas se već decenijama radi na tome. Taman se ljudima da malo predaha, a onda krene iznova, pa završimo sa predsednikom koji svakog dana maltretira i ono malo novinara koji još pokušavaju da rade svoj posao i direktora Puteva Srbije Zorana Drobnjaka. Ta demonstracija sile, iživljavanja i besa dovodi do lančane reakcije: ako šest sati dnevno slušamo prvog čoveka države kako mrzi, šta onda da očekujemo od novih generacija koje vaspitava ovo društvo. Imam utisak da je mržnja sada jača nego u Miloševićevo doba pre rata, jer je taj režim stvarao atmosferu straha prema drugima i onima koje je označavao kao ’spoljne neprijatelje’, a sada se mrzi na dnevnom nivou i mrzi i svoj najrođeniji. Trenutno na vlasti imamo ljude kojima je to prirodno stanje i koji nemaju empatiju ni prema kome, a ta njihova unutrašnja agresija se preliva i na politički plan, tako da svi postajemo društvo mržnje.“ I tako bi devedesetih, na primer, vesti RTS-a počinjale rečima: „Saznajemo da se danas iz Zagreba na ratište Banije zaputila i jedna satnija koljača Tuđmanove crne legije…“ A danas se, na primer, Studio B obruši na sopstvene građane koji protestuju zbog podizanja cena goriva: „Bahati sramni protesti nekoliko propalih opozicionih lidera“, a onda se u kadru pojavi i lično predsednik svih građana koji im poruči: „Što ne izađete na ulicu pa se zakačite za bandere i kažete nećemo ovako jeftino da plaćamo struju.“ Iako je izbegao da pomene „obese na bandere“, ipak je NJUZ reagovao vešću da RTS iz devedesetih ne može da poveruje šta se danas radi i dodao: „Nije mala stvar kada vidiš da si nekome idol i da si na njega uticao, ali imam utisak da Studio B, kao i Pink pomeraju granice i da će ljudima za koju godinu čak biti i simpatično videti priloge koje smo mi svojevremeno pravili - kaže RTS devedesetih.“ A da će te granice sigurno biti pomerane pokazuje i vlasnik Pink televizije sa nacionalnom frekvencijom pismom jednom od opozicionih lidera: „Dragi Điki, dugo ti nisam pisao i da budem potpuno iskren, nisam ni planirao, ali tvoja tvrda stolica ispisana u 30 tačaka koju nazivaš političkim programom...“ (nastavak se može pročitati na Pinku ne i u NIN-u). Naravno, Vučićevi medijski izvođači radova na projektu mržnje plaćeni su i iz budžeta. Čak je i Informer dotiran na svim medijskim konkursima iako je prošle nedelje osuđen zbog govora mržnje, i to ne prvi put. Međutim, problem i te kako predstavljaju visoki funkcioneri koji su upregnuti da rade taj prljavi posao. Za razliku od devedesetih kada je u crveno-crnoj koaliciji SPS bio zadužen da bira ministre koji će bar formalno držati nivo, a Šešelj za govor mržnje, sada su i jedni i drugi na istom zadatku. Čak je i nestranačka premijerka Ana Brnabić morala da ničim izazvana napadne opoziciju (valjda da bi se uklopila u okruženje), pa je izgovorila: „Jedino što je očigledno je da će taj savez okupljati sve one koji ne znaju za šta su, već samo znaju protiv koga su. To je jedan od retkih njihovih zajedničkih imenitelja. Tu jedino niko nije za Srbiju.“ Reklo bi se - relativno blag napad mržnje prema političkim neistomišljenicima Aleksandra Vučića, ali ima vremena, naučiće kako to rade oni koje je predsednik sam imenovao kao pravu podršku: Vulin, Gojkovićeva, Stefanović i Đukanović. Recimo, Stefanović kao ministar policije ne samo da učestvuje u zakonom nedopustivim radnjama, u naletima prejudiciranja nečije krivice ili amnestiranja podobnih, već se uredno pojavljuje i u stranačkim saopštenjima da bi blatom zasuo koga treba. Pa kad napadne Vuka Jeremića onda to izgleda ovako: „Jedino što je za sada svima jasno, jeste da su milioni evra stečenih međunarodnim kriminalom završili na privatnim računima Vuka Jeremića. Kao što je preko grbače građana Srbije putovao po belom svetu, bahatio se i trošio milione evra državnih para na noćenja u najluksuznijim hotelima..., tako je očigledno zloupotrebljavao svoju poziciju u UN da bi se što bolje povezao sa ljudima koji su danas predmet korupcionaških istraga.“ Gotovo identično govori i radi Marko Đurić, sasvim neopravdano izbačen iz Vučićevog top tima, koji ne samo da nas plaši kako Albanci prete ratom, već i nastavlja Stefanovićev „dijalog“ sa Jeremićem: „Pre nego što se usudi da govori o nečijem patološkom kukavičluku, Jeremić bi trebalo pre svega sebi, a potom i građanima, da objasni sopstvenu psihopatološku, sociopatsku potrebu da negira sopstvenu krivicu.“ A kada je u pitanju Vladimir Đukanović, tu dileme nema - svi, baš svi znaju čime je odavno zaslužio visoko mesto u top timu. Polovinu srpskog naroda, onu koja je navijala za hrvatsku reprezentaciju, nedavno je nazvao psihopatama, a tim rečima „častio“ je i najboljeg srpskog tenisera: „Navijati za jednu takvu reprezentaciju se graniči sa ludilom. Ti ljudi su zreli za ludnicu, potpune psihopate, prema takvim nikada neću da imam poštovanja i tu uključujem i Novaka Đokovića.“ Izgovorio je i dospeo u sve svetske medije. Španski list Marka je prenoseći Đokovićev uspeh na Vimbldonu opsežno analizirao ovu izjavu, navodeći da je član „stranke predsednika Vučića“ rekao da samo idiot može podržavati Hrvate. A sam Vučić se tim povodom oglasio nedelju dana kasnije, nakon što ga je zbog toga prozvao Đilas, rečima da je Đukanović pogrešio i da u navijačkoj strasti nije pokazao poštovanje za ono što je Đoković uradio za zemlju. Dakle, Đoković je amnestiran, a ostali Srbi koji su navijali za Hrvate su i dalje ostali „idioti“. Nema sumnje da je u pitanju do perfekcije usavršena Vučićeva tehnologija stvaranja privida, a da se suština „sto muslimana za jednoga Srbina“, ne poremeti previše. Na to se naslonila čitava mašinerija koja izvodi ove nečasne radove i lanac nasilja i mržnje postaje sve čvršći. „Mi smo kao društvo socijalizovani kroz mržnju i nasilje, da nije tako ne bi se birao niti bi imao podršku ovakav predsednik. Ako netoleranciju i mržnju čujemo i od Crkve i od intelektualnih elita onda nije samo Vučić problem. Generalno smo postali jedno zagnojeno društvo, a on je samo vrh tog gnojnog čepa. Svi smo na neki način postali bolesni i ne znam kako će se to završiti: da li će nam biti potrebna ’hirurška intervencija’ sa strane ili ćemo čekati da taj čir sam od sebe pukne. To može da potraje, a nakon toga ćemo svi morati da se suočimo sa užasnim posledicima. Biće potrebni vekovi da se ovo društvo sanira“, kaže Aida Ćorović. Jedno je sigurno, ovo što živimo još uvek nije „dno dna“. Svakog dana saznajemo da može i dublje. Naprednjački generator mržnje Da je SNS glavni generator mržnje može se videti iz njegovih saopštenja. Napuštajući osnovnu svrhu - obavestiti građane o radu stranke, u julu su samo jednom sami sebe pohvalili zbog „tolerancije i poštovanja različitosti“, dok su sva ostala saopštenja bila nevaspitani napadi na opoziciju: „Đilas zloupotrebom dece pokušava da stekne političke poene“, „Nema laži koju Jeremić nije spreman da izrekne da bi sakrio svoje korupcionaške afere“, „Janković je pokazao da je jedino stručan da sramno i masno laže“. Interesantno je da povodom Radetinog tvita nisu imali zamerke, ali su 27. jula, kada se čitava zemlja bavila morbidnim izlivom mržnje potpredsednice parlamenta, naprednjaci izdali tri saopštenja. U jednom nas je Milenko Jovanov obavestio da se „Jeremić ponaša kao pobesneli kolibri“, u drugom je Marko Đurić apelovao na Jeremića da „otpočne dijalog sa sopstvenom savešću“, a u trećem je Vladimir Orlić optužio DS za punjenje sopstvenih džepova.