Izdržao je Beograd Hune izdržaće i naprednjake

Kako se postaje pravim Beograđaninom ili Beograđankom, ne može se podvesti pod nekakvu definiciju, ali je neprestano doživljavanje Beograda kao sopstvenog života, svojstveno njegovim pravim žiteljima, beleži Mirjana Popović Radović u knjizi Beograd kao autobiografija, koju je ovog proleća objavio Službeni glasnik. Mesto odrastanja jeste treći roditelj. To je nasleđe koje usvajamo mimo genetike. Međutim, duh mesta, genius loci, takođe nosi genetski potencijal. Jer, svi ti ljudi koji su živeli pre nas ostavili su tragove. „Gradovi uvek imaju svoju istoriju, vremenske slojeve prošlosti i kada ona nije fizički prepoznatljiva po ostacima građenog prostora. Zato je mnogozvučje gradske atmosfere u stvari sinergija stvaralačkog nasleđa, najčešće označenog ličnostima umetnika, izuzetnih pojedinaca, sa skoro mitotvornim uticajem duha mesta“, kaže autorka Beograda kao autobiografije. „Iako su kuće i ulice, trgovi, neobična scenografija gradske egzistencije kroz istoriju, slojevita, rušena i građena ponovo, sve je to samo fizički izraz nevidljivog a silama života prožetog grada koji se sluti.“ Duh izuzetnih pojedinaca jeste nasleđe Beograda. Sa njima, sa delom koje su ostavili, odvija se neprekidni dijalog. Oni jesu savremenici nama, ali i generacijama koje će doći. Za Mirjanu Popović Radović to su Mika Alas, Isidora Sekulić, Bora Stanković, Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Vinaver... Ovog proleća pojavila se još jedna važna knjiga o izuzetnom pojedincu čije delo je ostalo nedovršeno budući da je ugrozilo diskontinuitet srpske politike ostvaren u poslednjoj dekadi prošlog veka. Izuzetni pojedinac je Zoran Đinđić. Autor knjige Portret političara u mladosti (Arhipelag) je Dragan Lakićević Lakas, Đinđićev drug iz školske klupe. To nije još jedno od onih tako istih svedočanstava, već kratak roman o čoveku koji se formirao u Beogradu, i koji je neko vreme bio gradonačelnik tog grada. Pre dve decenije, Zoran Đinđić se sa balkona gradske skupštine obratio Beograđanima sledećim rečima: „Vlast koja se danas konstituiše biće vlast za građane, a ne vlast nad građanima, neće biti vlast u Beogradu, nego vlast za Beograd“. Nažalost na kormilu Beograda ostao je samo sedam meseci. Neki od njegovih bliskih saradnika danas predvode janjičarske postrojbe naprednjaka. Kako tužno zvuči Đinđićevo obećanje u ovo vreme naprednjačke vlasti, koja otima Beograd od građana i poklanja ga belosvetskim korporacijama za enormne provizije. Posle njih ostaće unakaženo lice grada. Beograđani će kao robovi gledati kule i piramide, te džinovske praonice novca, podignute na savskom platou. Svi ti veliki „poslovi“, sve te fatamorgane već sada su dug srpskih poreskih obveznika. Oni će platiti konačne gubitke Er Srbije i Beograda na vodi još drastičnijim padom vlastitog standarda. Koliko ova vlast brine o građanima najbolje pokazuje primer ukidanja Glavne železničke stanice. Ukidanje je prava reč, a ne izmeštanje. Jer, nigde se to nije nova stanica sagradila da bi se – do nedavno postojeća – Glavna izmestila. Beograd je danas jedina metropola koja nema železničku stanicu, već nekakve postaje na periferiji koje strani turisti teško da mogu pronaći. Zamislite te ljude koji, recimo, avionom dođu do Beograda, provedu nekoliko dana, i onda, odluče da se vozom (jer u vodičima Srbije stoji podatak da ta zemlja ima železnicu) upute na neke morske destinacije. Ako nekako i pronađu stanicu Prokop Centar, biće zbunjeni otkrićem da je centar grada baš tu – jer tako piše na tabli – a ne tamo gde su sve vreme šetali. LJudi koji danas čine vlast u ovoj zemlji daleko su od svake vizije koja bi građanima Srbije omogućila povratak u normalni život. Obesmislili su pojmove dostojanstva, patriotizma, napretka, prosperiteta, poštenja i časti. Oni najviše podsećaju na turske dahije. Ukidanje državnih institucija pandan je seči knezova. Znamo šta je posle usledilo. Ali, i njihovo će proći. Izdržao je Beograd Hune, Vizigote, Avare – izdržaće i naprednjake.