Iskustvo razlike

Dijalog je otvoren, iskren, neposredan i slobodan susret najmanje dvojice slobodnih (pojedinaca, zajednica, kultura) koji u ravnopravnim uslovima raspravljaju o nekom problemu o kome ne postoji opšta saglasnost, da bi došli do rešenja sa kojim obojica (svi) mogu biti zadovoljni. Sporni problem može se razrešiti na dva osnovna načina: dijalogom i/li silom! Koliko su zreli odnosi među ljudima u jednoj zajednici može se izmeriti ako se potraži odgovor na koji način oni rešavaju međusobne sporove i sukobe. Ako se odbaci nasilje, preostaje razgovor. Tako se odmah pokazuje da dijalog nije samo puka tehnika vođenja misli da bi se došlo do novih misli, nego i mnogo više od toga: to je ostvarivanje drugog i drukčijeg načina življenja, prevođenje društvenih sukoba u duhovne sporove. Dok razgovaraju, ljudi su izvan svakog zla. Nasilje je poricanje svake vrednosti čoveku. Dijalog izvodi iz sveta nasilja i uvodi u svet slobode. Jednom svetu zasnovanom na moći mora se otkriti svet zasnovan na sporazumevanju. Šta znači dijalog sa stanovišta razvoja ljudskog bića (ontološki)? Karl Jaspers s pravom ističe da „u jednom jedinom čoveku ne postoji sve“. Dijalog nastaje iz nekog nedostatka u čoveku. To može biti nedostatak iskustva, znanja, informacija ili ljubavi. Da bi čovek uklonio taj nedostatak, potreban mu je drugi čovek, koji se od njega razlikuje. Ako smo ja i ti posve isti, nama se ništa ne događa: nemamo o čemu da vodimo razgovor! Ako ti osećaš kao ja, misliš što i ja, veruješ kao ja, deluješ i vrednuješ kao ja, onda je jedan od nas suvišan. Onaj ko u svom iskustvu ima iskustva drugih, mora da je bogat, kao bog. Što važi za pojedinca, važi i za narod i njegovu kulturu. Narod koji ne uči od drugih naroda lišen je svake nade za razvoj, a kultura koja se zatvara u sebe osuđena je da postepeno vene i uvene. Ako daleko najveći broj svih ideja, verovanja i vrednosti skoro svake kulture čine pozajmice iz drugih kultura (računa se oko 90 odsto), onda je jasno da se svaka kultura uglavnom razvijala i oblikovala u susretu sa drugim kulturama, koje se od nje razlikuju. Ako bismo se mi odrekli doprinosa svetske kulture našoj nacionalnoj kulturi, onda bi se pojavila ogromna praznina, koja se ne bi mogla popuniti nikakvim pozivanjem na svoje korene, na svoju bogatu baštinu, i na svoju herojsku prošlost. Kao što ne postoji pojedinac koji ne opšti sa drugim pojedincima (usamljeni pojedinac je naša psihološka zabluda), tako ne postoji ni kultura koja bi se zatvorila u sebe i bila samodovoljna. Dijalog između dve kulture moguć je pod uslovom da se oba kulturna sistema shvate kao otvorena, nedovršena i nesavršena – samo tako mogu jedan drugoga da upotpune, oplode i usavrše. Šta znači razgovor sa stanovišta saznanja istine (gnoseološki)? Istine ima tamo gde se pita i odgovara. Biti otvoren za pitanje drugog znači biti otvoren za drugu mogućnost mišljenja. Razgovor je složen i istančan proces, čiji je krajnji cilj zajednička odluka, obostrani pristanak na nešto treće, veće od stranačkih interesa. U odluci koja se donese, ipak, svaka strana može da prepozna sebe, svoj doprinos i svoj interes. Odluka, kao zajednički imenitelj, usmerena je na postizanje zajedničkog dobra. Svako pitanje o kome smo se složili podrazumeva da postoje i mnoga druga pitanja o kojima se nismo složili. Nema veće opasnosti po moj duhovni razvoj od susreta sa nekim ko žuri da se sa mnom u svemu složi. Hulio Kortasar dobro primećuje: „Naslućujem da je slaganje najgora obmana“. Tada napuštamo traganje za istinom. Ako kroz razgovor otkrivamo osobine stvarnosti izvan nas i u nama, kojih pre razgovora nismo bili svesni, onda se mora reći da razgovor može da dovede do pravih otkrića, ako ne i otkrovenja. U tome je istina našeg susreta i naš susret u istini. Naš život se događa kao susret: to omogućava duhovni razvoj. Reč sreća dolazi od sresti: kad uživamo u susretu sa drugim i drukčijim od nas. Ako neko misli da od drugoga ne može ništa da nauči, onda je sve moguće znanje sveo na svoje iskustvo. On nema potrebe za razgovorom. Osnovna struktura ljudskog opštenja jesu pitanja i odgovori, razgovor između ja i ti. Tolerantan može biti samo onaj čovek koji je svestan da ne zna celu istinu i da mu je potreban drugi čovek da bi dospeo u blizinu istine. Netolerantan je onaj ko je uveren da zna celu istinu. Sudbina prvog je da uči i da se razvija, sudbina drugog je da stoji u mestu i da nazaduje. Prvi dobro zna da postoji jedan svet i mnogo pogleda na svet. Drugi bi sve drukčije poglede na svet ugurao u svoje gledište. Ova dva čoveka mogu da govore, ali se ne čuju; oni se gledaju, ali se ne vide; oni su blizu jedan drugom u prostoru, ali ih deli nevidljivi zid; oni koriste isti jezik, ali se ne razumeju. Razgovor je jedini način da se misao ne zatvori u sistem a život u tamnicu: zatvoren sistem (ličnost, društvo, kultura) teži raspadanju! To su sistemi bez budućnosti, jer u sebi ni izvan sebe ne podnose drukčije iskustvo. Ono što dolazi od drugog, to jest ono drukčije, ne bi trebalo uzeti kao pretnju, već kao iskustvo razlike, koje možemo da ugradimo u sebe kao opeku u gradnji vlastitog života. I sve dok svi nemaju prilike da izraze svoje misli, društvo nema uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema: ono ne zna o sebi sve što bi moglo da sazna ako bi se otvorilo! Biti otvoren za sva iskustva, znači biti uvek u razvoju. Tolerancija je uslov razvoja ličnosti i njenih saznajnih mogućnosti. Čovek je tolerantan tek onda kada je kadar da nešto čuje, vidi, razmisli i usvoji od drugog čoveka koji se sa njim ne slaže. Tolerancija ne zahteva da se čovek odrekne svoga načela, nego da ga proširi, produbi i nadiđe. Jedini krov pod kojim različiti pojedinci, različite grupe i različite kulture mogu da žive zajedno i u relativnom miru jeste tolerancija. Šta znači razgovor sa stanovišta stvaranja vrednosti (aksiološki)? Krajnji ishod razgovora, plod koji, takoreći, idealno visi izvan razgovora, do koga se razgovorom tek dopire, jeste neka vrednost. To može biti vrednost zajedničkog življenja, istina kao vrednost itd. U razgovoru tvoje i moje pitanje postaje naše pitanje. Ono što nas povezuje jesu pitanja, ono što nas udaljuje jesu odgovori, jer dajemo različite odgovore na isto pitanje. Pitanje je posrednik koji ne dozvoljava sagovornicima da se udalje jedan od drugoga: zato više volim pitanja nego odgovore! Stepen našeg saznanja zavisi od stepena naše otvorenosti prema drugima: koliko smo otvoreni za zajednicu, toliko smo otvoreni za istinu! Koliko smo se udaljili jedan od drugoga, toliko smo se udaljili od istine. Što su neki pojedinci ili zajednice više zatvoreni u sebe, to je odbojnost prema drugim i drukčijim pojedincima i zajednicama jače izražena, a istina zamagljena. Šta znači razgovor sa stanovišta stvaranja zajednice (sociološki)? Ovde se naslućuje neka protivrečnost: da bi razgovor uopšte bio moguć nužno je postojanje razlika, a sa druge strane, ako su te razlike velike, nema iskrenog razgovora. Da bi se vodio iskren i plodan razgovor o nekom pitanju, učesnici u razgovoru moraju da raspolažu podjednakom društvenom moći. Sve dok postoje velike razlike u društvenoj moći, u razgovoru se malo dokazuje razlozima, a više se pokazuje moć. Ali ovde se više i ne radi o razgovorima nego o pregovorima: usklađuju se budući odnosi u zavisnosti od odnosa snaga. Samo jednaki mogu da vode razgovor. Mi živimo u društvu nejednakosti. U nas nema pravog razgovora. U društvu nejednake raspodele moći iskren razgovor bio bi najveća novost. Istinski razgovor nužno se odvija na vodoravnoj, a pregovori na vertikalnoj osi: kulturi je svojstvena prva, a politici druga osa! Razgovor je više mogućnost budućeg društva no što je stvarnost sadašnjeg. Ali ovo nije valjan dokaz za napuštanje razgovora. Šta znači razgovor sa stanovišta gradnje svesti o svom identitetu (psihološki)? Razgovor je prilika da vidimo sebe očima drugog, bez obzira na to da li ćemo tu sliku o sebi da prihvatimo ili odbijemo: bitno je da je ona jasna i razumljiva! Razgovor je proces ispravljanja slike o meni i tebi. Stara kineska mudrost veli: „Samo tuđim očima mogu da se vide svoji nedostaci.“ Svest o sebi možeš da stekneš samo iz odnosa sa drugim, jer u tim odnosima doživiš i to da ti neko ne prizna ili ugrožava ili ruši sliku koju imaš o sebi. Da nemaš određenu sliku o sebi, svako drugo mišljenje o tebi bilo bi ti jednako bez/vredno. To da neka mišljenja o sebi odbacuješ, dokazuje da imaš određenu svest o sebi – braniš svoj identitet. Identitet se moćno ispoljava kada je ugrožen. Svoj identitet uspostavljaš samo ako se suprotstavljaš. Jer, „svako hoće da onaj drugi bude isti kao on“ (K. Jaspers). Svaki otac se ozari od sreće kad mu neko kaže da mu je sin pljunuti otac. Svet je podeljen na dva dela: ja i drugi! Da bih saznao ko sam, potreban mi je drugi koji se od mene razlikuje. Identitet traži razliku i toga časa započinje sezona lova na sebe samog. Davno je rečeno: „Samo onaj ko je u stanju da razgovara bez polemisanja, da polemiše bez optuživanja, i da optužuje bez laganja, može za sebe reći da je kulturan čovek.“ Susreti ljudi koji različito misle značajni su iz psiholoških, društvenih, moralnih i kulturnih razloga. Oni su korak ka upoznavanju, sazrevanju i učenju od drugih. LJudi postaju svesni da u razgovoru nije reč o sukobu ličnosti, nego o sučeljavanju različitih gledišta: ne napada se ličnost nego problem! Ne valja od razlika u mišljenjima praviti razloge za nepoverenje, i, možda, prekid razgovora. Sve greške i grehovi nastaju kao posledica neuspeha u odnosu sa drugim i drukčijim od nas. Šta znači dijalog sa stanovišta moći i vlasti (politički)? LJudski odnosi odvijaju se u dva osnovna oblika: kao odnosi moći i kao odnosi saradnje! Iz toga sledi da se razgovor može voditi ili sa pozicija moći ili sa pozicija saradnje. Sve dok jedan sa drugim razgovaramo sa pozicija moći, nema govora o razgovoru. Može biti reči o nagovoru, dogovoru, prigovoru, pogovoru, izgovoru, ogovoru, ili ugovoru, ali nema razgovora. „Spreči li se dijalog, zajednica se održava nasiljem i bez pristanka njenih članova, a sve političke odluke neizbežno stiču despotsko obeležje“, zapisao je LJubomir Tadić u delu Tradicija i revolucija. Svaki odnos, koji nije dijaloški, nužno je prinuda i nasilje. Biti spreman na razgovor, znači odbaciti svaku pomisao na nasilje i zlo. Jedan uistinu dijaloški način mišljenja i življenja imao bi za posledicu da među misliocima ne bi bilo dogmatika, među vernicima fanatika, a među političarima tirana. Dijalog je istinski preokret u načinu rešavanja sporova i sukoba među ljudima koga oni nisu dovoljno svesni, a koji je spasonosan: on izvodi iz sveta nasilja i uvodi u svet slobode! Ako ne možemo živeti jedni sa drugima, možemo jedni pored drugih, a ne moramo jedni protiv drugih. *** Ideološki jezik je zatvoren: ideologija je govor koji jedna grupa drži samoj sebi dajući za pravo svome interesu! Niče bi rekao: ideologija je koristan način pogrešnog tumačenja stvarnosti. Ideologu nije stalo do istine već do interesa: zato je on sklon da brani neistinit iskaz ako mu koristi i odbaci istinit ako mu šteti! Kad interesi viču, istina se ne može čuti. Gde je viša ravan trpeljivog razgovora, tamo je i viša ravan kulturnog razvoja uopšte. Svaka razmenjena reč upućuje na jedan način mišljenja, na jedan način življenja i na jedan način vrednovanja. U razgovoru niko ne može da izgubi, a svi mogu da dobiju, ako ne baš ono što žele, a ono što mogu. U razgovoru kao igri pitanja i odgovora, kao duhovnoj igri, traži se istina a ne pobeda nad sagovornikom: ovde je svaka pobeda jalova, pobeda slomljenih krila! Nikola Racković dobro veli: „Mogu biti pobednik samo ako niko nije poražen.“ U duhovnoj igri nema pobednika i gubitnika: dobitnik je istina, kultura. Razgovor je kao i svaka druga igra: ishod ne može da se predvidi! U igri se znaju igrači, mesto, vreme, sudija, pravila itd., ali se ne zna ishod. Ako bi se unapred znao ishod igre, onda ne bi ni trebalo da se igra, jer bi igra izgubila svaku draž i smisao. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva