Po Titovim stazama

Da li će se tačnom ispostaviti rečenica predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će se „ponositi činjenicom da je u njegovo vreme izgrađeno mnogo više kilometara auto-puta nego u vreme Josipa Broza i njegovih naslednika“, zavisiće od toga koliko će to njegovo vreme trajati. Za sada, činjenica je da su svi auto-putevi kroz Srbiju, oni koji su kompletni i, kako graditelji vole da kažu „u punom profilu“, izgrađeni pre njegovog vremena. Iako je, prema podacima koje je pre nekoliko dana objavila novinska agencija Tanjug, u Srbiji od 2012. do 2017. napravljeno oko 250 kilometara auto-puta, fakat je da su put Beograd – Niš, Beograd – Šid, kao i Horgoš – Beograd, građeni pre „Vučićevog vakta“. A ovih oko 250 kilometara, kako je izračunao Tanjug, odnosno nešto manje, prema računici NIN-a, sagrađenih u poslednjih pet godina, uglavnom su deonice na Koridorima 10 i 11, koji ni danas nisu kompletirani. Ne može se krivica za višegodišnje odlaganje završetka ovih putnih pravaca pripisati isključivo Vučićevoj eri i njegovoj vlasti, jer se Koridor 10 „završava“ već gotovo jednu deceniju, ali gotovo sigurno je da Vučić obećanje dato pre nekoliko dana, prilikom otvaranja radova na Obilaznici oko Beograda, može ispuniti ili tako što će ubrzano početi da gradi kilometre ili tako što namerava da vlada još dugo. A šta je od toga verovatnije, najilustrativnije će, rekli bi cinici, objasniti činjenica da će se 19,5 kilometara auto-puta na pomenutoj Obilaznici, koje će graditi Kinezi, kao glavni izvođači, odnosno azerbejdžanski Azvirt, kao podizvođač, biti završeno do 2021. godine, odnosno za 36 meseci, što znači da će se mesečno graditi jedva nešto više od 500 metara puta. Vodeći se izjavama koje su poslednjih meseci stizale od različitih predstavnika vladajuće koalicije, kao i od direktora preduzeća Koridori Srbije Zorana Babića, da će „ove godine biti završen ceo putni Koridor 10 kroz Srbiju“, NIN je istraživao u kojoj su trenutno fazi izgradnje auto-putevi u našoj zemlji, odnosno koliko se ovakvim tvrdnjama može verovati. Na sajtu Koridora Srbije, na kome se, između ostalog, može pročitati i ova tvrdnja Zorana Babića da će ceo Koridor 10 biti gotov do kraja 2018, lako je ustanoviti da nijedan od četiri projekta Koridora 10, kako su oni to podelili, ni danas nije izgrađen od početka do kraja. Projekat Sever, odnosno auto-put od Horgoša do Novog Sada jeste izgrađen i pušten u saobraćaj još 2011, ali da bi on zaista bio i kompletan nedostaje oko 24 kilometra ipsilon kraka, to jest puta od Kelebije do Subotice, pošto na pomenutom sajtu stoji kako Projekat Sever „podrazumeva potez od Horgoša do Novog Sada, uključujući i ipsilon krak“. Naime, radovi na ovoj obilaznici oko Subotice započeti su 1990. a prema najnovijim informacijama nadležnih, u novembru ove godine očekuje se završetak izgradnje 12 kilometara, dok će preostalih 12 valjda biti gotovo do 2020. Koridori Srbije, inače preduzeće nadležno za izgradnju Koridora 10, obavestilo je, takođe, javnost pre nekoliko dana da je na Projektu Istok, auto-putu od Niša do granice sa Bugarskom, pušteno u saobraćaj dva kilometra puta na deonici Staničenje – Pirot, dok će druga dva kilometra puta biti puštena kada se opremi tunel Sarlah. Inače, prema njihovim podacima, najveći deo ovog istočnog kraka Koridora 10 je završen, a rok za izgradnju preostalih deonica je ili novembar ili decembar ove godine, što znači da radovi ne bi smeli da kasne ni dan, ukoliko Zoran Babić kani da barem ovde bude u pravu. Problem je, međutim, što je glavni izvođač radova na ovim deonicama grčka firma Aktor, sa kojom je Srbija prethodnih godina već imala problema zbog ozbiljnog kašnjenja sa realizacijom ugovorenih radova. Poslednji dan ove godine rok je i za završetak izgradnje deonice Grdelica – Caričina dolina, duge 11,8 kilometara, na južnom kraku Koridora 10, odnosno Projektu Jug, koji bi trebalo da poveže auto-putem Niš i granicu sa Makedonijom. Kako piše na sajtu Koridora Srbije u toku su radovi na trasi Gornje polje – Tunel Predejane, kao i na trasi Tunel Predejane – Caričina dolina, koji bi trebalo da se završe do kraja septembra ove godine. Tek sada se ugovara i posao opremanja nekoliko tunela na ovom kraku Koridora, ali prema rokovima koji su označeni, preduzeće Koridori Srbije veruje da će i radovi na ovom kraku, ako ne pre, ono uoči dočeka 2019. biti gotovi i ceo južni krak pušten u saobraćaj. Dodatni problem sa rokovima je i taj što puteve u Srbiji, pa i one najvišeg ranga, ne gradi jedno, već dva preduzeća, pa tako direktor jednog daje obećanja o kraju izgradnje (Zoran Babić, Koridori Srbije), dok direktoru drugog (Zoranu Drobnjaku, Putevi Srbije) predsednik Vučić za te rokove baš i ne veruje. U to su se kineski ambasador, njegove kolege, okupljeni novinari, ali i svekolika javnost mogli uveriti prošle nedelje, kada je otvarajući već pomenutu deonicu na Obilaznici oko Beograda Vučić rekao da je Drobnjak obećao pre šest meseci da će deonica Levosoje – Srpska kuća (takođe, na južnom kraku Koridora 10), biti gotova do jula, što se nije desilo, pa mu predsednik Srbije sada ne veruje ni da će to biti u septembru, već kao novi rok zadaje oktobar ove godine. Ako se kojim slučajem i desi da se oba kraka Koridora 10, i onaj od Niša na istok, i onaj od Niša na jug zemlje, potpuno izgrade do kraja 2018, obećanje od završetku celog Koridora neće biti ispunjeno, ne samo zbog ipsilon kraka, nego i zbog Obilaznice oko Beograda, poslednjeg od četiri projekta, istaknutog na sajtu jednog od preduzeća nadležnog za izgradnju najprioritetnijeg putnog pravca kroz Srbiju. Naime, izgradnja deonice od mosta na Savi kod Ostružnice do tunela Straževica, nedavno je počela, ali to što se tek na jesen ugovaraju finansijski detalji, odnosno ugovor sa Kinezima o finansiranju ovog puta, nije smetalo nadležnoj ministarki građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorani Mihajlović da čak dva puta svečano označi početak radova na ovoj trasi. Najpre, januara ove godine kada je najavila početak radova za prvi dan februara i njihov kraj do 2020, a onda i krajem jula kada je rok za okončanje ipak pomeren za 2021. I da ne bude zabune, ovo ne znači da će do te 2021. biti izgrađena kompletna Obilaznica oko Beograda, već samo ovih ugovorenih 19,5 kilometara, dok rok za njenu konačnu izgradnju niko precizno još i ne daje. Iako je ovo jedan od projekata koji je u nadležnosti oba srpska preduzeća za izgradnju puteva, na stranicama ni jednog ni drugog ne mogu se naći precizne informacije od konačnim rokovima za izgradnju. Ali je zato na sajtu Koridora Srbije moguće naći zbunjujuće informacije o tome da je „projektovanje i izgradnja Obilaznice oko Beograda u nadležnosti Javnog preduzeća Putevi Srbije“ da bi se već iz naredne rečenice videlo da su radovi na ovom putnom pravcu podeljeni između dva preduzeća. Takođe, prema informacijama iz Puteva Srbije deonica Batajnica – Dobanovci je završena, dok prema informacijama Koridora Srbije nije, pošto su u toku radovi na petlji Batajnica i oni bi u najsrećnijim okolnostima mogli biti gotovi tek krajem 2019. Ono što, takođe, još nije urađeno je celokupna deonica Bubanj potok – Pančevo, a nisu gotovi ni radovi na započetim deonicama, onim do Bubanj potoka. Srbija, podsećanja radi, nema jedan, već dva, a neki bi rekli, odskoro, i tri koridora, jer je, u međuvremenu, završen jedino Koridor 12, pošto na one 10 i 11 građani već decenijama, odnosno godinama čekaju. Šalu na stranu, Koridor 12 je zapravo seoski put dug nešto više od kilometar, nazvan tako, jer ga je lično predsednik Srbije svojevremeno obećao stanovniku sela Donji Banjani kod LJiga, Slobodanu Petriću. Taj put izgrađen je u najkraćem mogućem roku, mada precizno još nije utvrđeno iz čije su kase plaćeni ti radovi. Za razliku od tog puta, Koridor 11, čije definitivno ime će građani u narednim mesecima imati priliku da predlažu, još ni izbliza nije gotov. Ovaj auto-put, koji bi trebalo da poveže Srbiju i Crnu Goru, odnosno praktično zameni neslavnu Ibarsku magistralu, zamišljen je nekada davno kao deo projekta Beograd – Južni Jadran, ali danas se o njemu govori uglavnom kao o auto-putu Beograd – Bar, odnosno Beograd – Boljare, ako ćemo ga ograničiti samo na deo koji prolazi kroz Srbiju i koji Srbija mora da finansira i gradi. Dužina puta od Beograda do Boljara, i granice sa Crnom Gorom je 270 kilometara, a od toga do sada je sagrađeno nešto više od 50-ak. U saobraćaj je pušteno oko 40 kilometara puta od LJiga do Preljine, a izgrađeno je i 12 kilometara od Uba do Lajkovca. Prema obećanju ministarke Mihajlović, do kraja ove godine trebalo bi da bude gotovo još oko 50-ak kilometara, čime bi se povezali Obrenovac i Preljina, dok se tek krajem naredne godine, kako stoji na sajtu Koridora Srbije, očekuje završetak dela puta od Beograda do Obrenovca. To, međutim, ne znači da je Koridor 11 gotov, pošto se tek za proleće 2019. najavljuje početak radova na deonici od Preljine do Požege, a onda i pregovori o finansiranju poslednjeg dela puta, onoga od Požege do granice sa Crnom Gorom, koji bi mogao da počne da se gradi tek 2020, a kada bi mogao da bude gotov niko se još ni ne usuđuje da prognozira. To što silni kilometri ova dva, najznačajnija putna koridora kroz Srbiju nisu još uvek izgrađeni, nije prepreka za vlasti da već za početak naredne godine najavljuju novi graditeljski „investicioni ciklus“, pošto je za njih izgradnja koridora 10 i 11 praktično završena. Ovaj „novi ciklus“ vredan je pet milijardi evra, a polovina tog novca planirana je za izgradnju auto-puteva, ustvrdila je Zorana Mihajlović, polovinom prošlog meseca razgovarajući sa već pomenutim direktorima oba preduzeća nadležna za puteve širom Srbije. U igri su opet putevi koji se u srpskoj javnosti pominju i „grade“ najmanje jednu deceniju, najavljivali su ga i ova i prethodna vlast, ali im ni kamen temeljac do sada nije postavljen. Prvi među njima je čuveni Moravski koridor, odnosno put od Pojata do Preljine, koji bi trebalo da spoji koridore 10 i 11, za čiju izgradnju su zainteresovane američke i kineske građevinske kompanije, a u planu je i Fruškogorski koridor, od Novog Sada do Rume, koji bi mogao da se gradi kineskom koncesijom. Rokovi za završetak ovih puteva još se ne pominju, pošto su i oni u početku pomerani nebrojano puta, ali se zato već za narednu godinu planira i početak radova na „Putu mira“, odnosno auto-putu od Niša do Prištine, koji će biti dat u graditeljski amanet Koridorima Srbije, a njegovu izgradnju finansiraće EBRD i Evropska investiciona banka. Sa druge strane, ministarka Putevima Srbije dodeljuje posao izgradnje auto-puta od Beograda do Sarajeva, koji se naročito nakon susreta Vučić-Izetbegović-Erdogan sve češće pominje u javnosti. Na trojnom sastanku razgovaralo se, izgleda, i o mogućnosti da taj auto-put bude zapravo kružni, dakle da iz Sarajeva ide za Beograd preko Federacije BiH, a da se onda iz Beograda vraća u Sarajevo preko opština na teritoriji RS, ali još niko nije saopštio ko će i kako tačno finansirati kilometre koji valjda najbolje opisuju svu nefunkcionalnost i podeljenost dva entiteta susedne nam države. U senci velikih graditeljskih poduhvata, o kojima se decenijama mnogo priča, ali malo na njima radi, ostaje ne samo kvalitet izgrađenih kilometara auto-puteva koji se ovde često krpe i popravljaju, nego i kvalitet mreže puteva nižeg ranga. Prema rečima Gorana Rodića, iz Građevinske komore Srbije, na ozbiljnu rekonstrukciju čeka barem 2.500 kilometara puteva prvog i drugog reda, iako je prema navodima Tanjuga, poslednjih godina, tojest za Vučićevo vreme, obnovljeno oko 2.000 kilometara magistralnih i regionalnih puteva. Manjkavost je, međutim, što Srbija, osim što svih ovih godina ima ozbiljnih problema sa izvođačima, odnosno rokovima koji se u nedogled prolongiraju, iako su izvođači uglavnom inostrane, trebalo bi i respektabilne, kompanije, ima problema i sa kvalitetom puta. Rodić, upozorava da se to dešava uglavnom zbog činjenice da je domaća građevinska operativa mahom uništena, a da inostrani izvođači radova angažuju lokalne podizvođače, neproverene firme, nedovoljno iskusne da grade, a opet voljne da na uštrb kvaliteta puta dobiju što veći deo finansijskog kolača, koji u najvećoj meri pripadne stranim kompanijama kao glavnim izvođačima. Tako se Srbija sa susednom Hrvatskom, osim kilometrima izgrađenih auto-puteva, ne može takmičiti ni udelom domaće građevinske operative u njihovoj izgradnji, jer su tamo gotovo 90 odsto radova izvela tamošnja građevinska preduzeća, a kod nas su glavni izvođači po pravilu stranci, bilo da se radi o grčkim, austrijskim, bugarskim, kineskim ili azerbejdžanskim firmama.