Ko su Danajci

Naoko čudno, ali Kina i Srbija pokazuju znatnu komplementarnost na investicionom planu: Kina proizvodi ogromnu štednju koju nema gde da plasira (američke obveznice nisu najracionalniji način) i kojoj su potrebna nova područja za investiranje; sa druge strane, Srbija je siromašna zemlja čija umrtvljena privreda odbacuje vrlo malu štednju i koja nije u stanju, ni uz izvesnu pomoć EU, da obezbedi novac za osnovne energetske i infrastrukturne investicije. Svakako, Kina ne bi ni primetila Srbiju da nije velikog kineskog projekta Put svile, koji bi trebalo da poveže evroazijsko područje – od Japana do Atlantika. Interes za uključenje u projekt pokazale su sve zemlje istočne i jugoistočne Evrope, a jedna od njih je, naravno, i Srbija kroz projekte koje izvode kineske firme uz kinesko finansiranje (elektroenergetika, auto-putevi, mostovi, železnica itd). Interes Kine potiče ne samo iz ekonomskih razloga, već ceo projekt nosi pečat geostrateškog interesa, kroz povećanje kineske prisutnosti i uticaja na celom obuhvaćenom području. Jedna rastuća supersila želi da izađe iz svojih fizičkih granica. Interes Srbije leži u povoljnim kreditima koje Kina daje bez posebnih uslova, za razliku od EU. Kinezi traže i angažovanje svojih izvođača bez tendera, samo na osnovu međudržavnog ugovora, što Srbiji za vitalne objekte ne smeta mnogo pošto njena građevinska operativa i industrija ne mogu da preuzmu tolike poslove, već su zadovoljni podizvođačkim poslovima, što Kinezi prihvataju. Nema sumnje da Srbija ima posebno mesto u trenutnim kineskim planovima. Ovo svakako nije posledica ličnog prijateljstva predsednika Sija i Vučića – tako nešto ne postoji u svetskoj politici – već dvaju političkih činjenica: ona je stabilnija i solidnija od komšija sa propalog zapadnog Balkana, ali i slobodnija u sklapanju poslova od članica EU. Stoga Kina koristi Srbiju kao dokaz svojih dobrih namera. Osnovna opasnost za Srbiju je preveliko zaduživanje kod Kineza, u kakvo je izgleda upala Crna Gora, ali i neke azijske zemlje. Crnogorski auto-put ka Srbiji možda neće biti okončan u dogledno vreme: već ga zovu „auto-put koji ne vodi nigde“, pa bi Srbija trebalo da odloži radove na svom delu dok se ne razjasni crnogorski slučaj. EU razume geostrateški interes Kine i ne želi da ga podrži. Ipak, nije im ni lako da odbace Put svile koji bi trebalo da koristi svima. Stoga su se dosetili starog trika, primenjenog prvi put na Gaspromovim naftovodima: traže da se za sve radove na teritoriji EU primene tenderska pravila EU, što znači da bi zapadne firme imale dobre šanse da zarade na kineskim parama. Ali, EU sada pokreće pitanje Trojanskog kineskog konja u vidu malih zemalja zapadnog Balkana koje će eventualno pasti u zavisnost od Kine zbog prezaduženosti. Za sada se samo pominje problem i potreba da se nešto preduzme (Johanes Han), s pozivom na crnogorski slučaj, ali ne bih se začudio da se uskoro pojavi pritisak na Srbiju da smanji investicione veze s Kinom ukoliko želi da nastavi proces pridruživanja. Nazovi argument je odavno poznat: ukoliko želite u EU, morate unapred prihvatiti politiku EU. Sam Han lepo kaže da je EU bila zabrinuta zbog ruskog uticaja na Balkanu, ali da se sada shvatilo da je Kina osnovna opasnost. I zaista, ljudi zapadnog Balkana postepeno shvataju da EU nije bez alternative, pa je zato EU pojačala propagandne napore (izjave, tekstovi). Ali, dok Kinezi grade puteve i železnice korisne za Srbiju, dotle EU forsira auto-put od Niša za Kosovo i Albaniju, koji je nepotreban Srbiji. Za popularnost Evropske unije na zapadnom Balkanu bolje bi bilo da se manje pouzdaje u ovdašnje prevrtljive političare i nevažne nevladine organizacije, a više u opipljive, lako uočljive rezultate investicionih ulaganja u infrastrukturu i slične delatnosti. Znam da EU jako ulaže u ove grane onda kada jedna zemlja postane članica, ali bi za pariranje Kini bolje bilo da to čini i u pristupnom, sadašnjem periodu. Pravi način je otvorena konkurencija, a ne politički pritisak kako bi se Kina izbacila sa Balkana. Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije